Vesti
21.03.2025. 20:20
Vesti
31.03.2025. 14:30
Marko R. Petrović
INTERVJU
Muharem Bazdulj: "Najgore je da se iskopa šanac preko kojeg se ne može preći"
U podeljenom društvu sve je podeljeno, pa i elita. Kakva god ona da je i šta god neko smatrao elitom. U takvoj situaciji normalno je da bi svako želeo da ima i "svoju“ elitu.
Razgovor na temu elita sa piscem Muharemom Bazduljem vodili smo u jednom kafiću u blizini Doma Narodne skupštine gde bi, je li, trebalo da sedi politička elita zemlje. Razgovarali smo dva dana nakon što je predsednik Srbije okupio desetak ljudi u Inicijativni odbor pokreta za narod i državu, koji većinom bez sumnje pripadaju jednoj eliti.
Istovremeno se, međutim, upućuju oštre reči, nekad čak i uvrede, na račun jednog drugog dela elite, oličenog u rektorima univerziteta, dekanima fakulteta koji su podržali studentske proteste. Koliko je nama uopšte danas elita važna?
"To je odlično i važno pitanje i mislim da ste tu dobro počeli sa Inicijativnim odborom tog novog pokreta za narod i državu. Kada vidimo spisak tih imena, dve stvari odmah upadaju u oči. Jedna je da su to, osim Dema Beriše, možda, u najmanju ruku doktori nauka, vrlo često i akademici. Dakle, gledano na nivou naučne titule i naučnog ugleda, to je elita bez sumnje.
Sa druge strane, međutim, čini mi se da kada bi veliki broj tih ljudi prošao kroz Knez Mihailovu ili preko Terazija, izuzev ljudi koji ih lično poznaju iz struke ili kao nekih prijatelja, tzv. običan narod, njih ne bi prepoznao. Oni dolaze iz struka koje su, naravno, veoma važne. Ne može čovek reći da medicina, pravo ili hemija, šta god, nisu važni. Ali, jednostavno to su ljudi izvan medijskog sveta, svojim izborom, ili su jednostavno okrenuti svojoj struci. I kada se gledaju oni spiskovi, znate kako Aleksandar Vučić, uoči izbora ima spiskove onih koji ga podržavaju, bude tu i hiljadu ljudi, to su neke titule, to su neka zanimanja, ali vrlo često to su ljudi koji jednostavno nisu masovno prepoznatljivi.“
Tih ljudi često ima posle izbora uopšte.
"Da, da. A pogledajmo ovu, uslovno rečeno, u najširem smislu opozicionu javnost. Hajde da uzmemo kao primer jednog aktera, u pravnom smislu aktera, ne lično, koji nije direktno stranački, to je ovaj takozvani ’Proglas’. U ’Proglasu’ vi takođe imate Vladu Kostića, ne samo akademika, nego doskorašnjeg predsednika SANU, imate doktore nauka od Filipa Ejdusa do Ivanke Popović. Ali takođe imate ljude koji nisu možda iz akademskog sektora, od Miše Majića do Dragana Bjelogrlića, koji su u svojim oblastima izuzetno jaki, da tako kažem. Majić ili Bjelogrlić, kada prođu od Trga republike do Kalemegdana, njih će verovatno zaustaviti 50 ljudi da slikaju selfi sa njima. A Belu Balinta ili, recimo, Božića sa Vučićevog spiska neće zaustaviti niko. To bi mogla biti tema za razmišljanje, o dva koncepta elite. Uslovno rečeno, stručna elita, ljudi koji su u svojoj struci jako ostvareni i elita koja je na neki način prepoznatljiva u širem medijskom prostoru.“
Što ne spori njihovu stručnost.
"Naravno, daleko od toga. Druga stvar je, čini mi se, isto važna. Mi govorimo o dva pojma kapitala koji mogu da se preklapaju, ali i ne moraju. Jedan je onaj kapital, ako hoćeš materijalno bogatstvo. A postoji druga vrsta tzv. socijalnog kapitala, što možemo da prevedemo kao ugled. Često imate ugledne ljude koji su retko baš sirotinja u pravom smislu, objektivno spadaju u srednju klasu i ne možemo ih nazvati imućnim. Možda su to ljudi koji žive u nekom malom stanu, ne nužno u nekom dobrom kvartu, koji voze polovni auto itd., a mogu biti zaista prepoznati u narodu kao elita. A imate i ljude koji mogu biti veoma bogati, imućni, zaista milioneri, ali da ih zapravo niko ne zna. To je momenat koji se meni čini da je karakterističan za našu epohu i čini mi se da nije dovoljno potenciran.
U socijalizmu ste imali ideju koja je došla do popularne kulture i viceva, ono – uči, obrazuj se pa ćeš imati para. Dakle, stepen formalnog obrazovanja bio je često ekvivalentan prihodima. Mi već neko vreme zapravo živimo u epohi gde često veće prihode imaju ljudi koji su dobre zanatlije, dobri majstori, nego ljudi koji imaju 20 godina formalnog obrazovanja. Siguran sam da dobar majstor za klima-uređaje, dobar vodoinstalater, danas zarađuje vidno više od većine ljudi sa fakultetima političkih nauka, prava, ekonomije... Naravno ne od svih, ali od velikog broja.
I vraćam se na temu od koje smo pošli i na neki način od njenog ishodišta, kada gledam proteste u poslednja četiri meseca, imamo velikih komentatora, stvarno relevantnih, od Slobodana Antonića do Mirjane Vasović, koji ovo proglašavaju pobunom srednje klase koja je nezadovoljna distribucijom, da kažem...“
Kapitala?
"Kapitala. Ali ja ne bih rekao, i ovo je čist impresionizam koji je baziran na razgovorima sa ljudima, ali ne metodološki, nisam pisao neki naučni rad, čini mi se da je ovo mnogo više generacijski nego klasno. Recimo, nekoliko desetaka studenata koje sam sretao, što slučajno što kroz neku vrstu ’kontrolisanih’ okolnosti, onako u razgovoru sam upitao odakle su, iz kakvog porodičnog okruženja dolaze. I zaista srećete najrazličitije ljude. Nedavno sam slučajno razgovarao sa devojkom koja je iz nekog sela u zapadnoj Srbiji, roditelji su joj zemljoradnici, a ona je bila dobar učenik, upala je na budžet... Imate i decu doktora nauka. Ali ono što mi se čini da je potpuno novo u odnosu i na proteste ’1 od 5 miliona’, ’Stop krvavim košuljama’ i onim posle masakra u ’Ribnikaru’ jeste da je koren, ono odakle je protest krenuo, generacijska stvar. Naravno, posle kada je protest narastao i razvio se mnogi su se prišljamčili na njega.
I tu bismo mogli da se vratimo na ’krovnu temu’, da bismo mogli da kažemo da, ako gledamo iz generacijske perspektive, da je to možda borba za buduću elitu. Ko će za 20 godina da bude elita? Da li će ona da dolazi ponovo iz neke vrste obrazovnog pedigrea ili će da dolazi, taj jedan izraz koji je nedavno upotrebio Branko Milanović, a vrlo je sugestivan, iz jedne vrste klijentelizma. Kada slušate obične ljude na ulici koje anketiraju, to je ona stvar za koju ste svi čuli, ne možete dobiti čak ni relativno trivijalan posao bez, s jedne strane, možda partijske članske karte, a sa druge ‒ bez neke vrste podmićivanja. U tom smislu čini mi se, naravno ne poričući da je prvi razlog bio rušenje nadstrešnice, da je povod bio napad na studente FDU-a, ako bi se gledala neka, uslovno rečeno, dublja pozadina, šta ljude tera na proteste... Jer, kada se kaže korupcija, šta je korupcija? Uzimanje novca u sopstvene džepove, a ne ulaganje tog novca, recimo, u osiguravanje bezbednosti nadstrešnice, da ne popuca auto-put tri meseca pošto se otvori...
Ono sa čime se vlast sa razlogom nekada hvališe, taj rast BDP-a i rast stranih investicija i rast makroekonomskih pokazatelja, nisam ekonomista i ne mogu to da kažem, ali po svemu sudeći ti podaci jesu tačni, kreditni rejting itd... Ali, čini mi se da, osim ako niste makroekonomista pa vas to ne zanima na nivou vaše struke, šta vama znači skok BDP-a na nivou države? Ljudi gledaju kako oni i njihove porodice žive.“
Vesti
21.03.2025. 19:20
Šta je izlaz iz političke krize?
Pomenuli ste, pitanje je da li je ovo borba za neku buduću elitu, da li se sada stvara neka nova elita. Da li će i ta buduća elita da bude podeljena kao što je, reklo bi se, i ova sada? Da li će opet svako da vuče na svoju elitu i da na svoj način definiše elitu?
"To je vrlo moguće. Nije tu Srbija izuzetak. Vidite zemlju koja je na neki način paradigma, Amerika. Ono što zovemo elita je pretežno bilo protiv Trampa. Ako gledamo elitu da su to profesori dobrih fakulteta sa istočne obale, holivudske zvezde, većina novinara itd... Međutim, to im nije pomoglo. Meni su uvek smešni komentari ‒ zašto sirotinja glasa za Trampa, a Tramp je milijarder. Nema to veze. Tramp je kao njima dao glas, rekao je – vi ste bitni. I desilo se ono što su pametniji ljudi najavljivali još pre 20-30 godina, kao čuveni francuski istoričar Emanuel Tod. On je rekao da ta vrsta deindustrijalizacije, da vi prebacite praktično sve poslove u Kinu itd., a imate ljude koji su, ako hoćete, podigli Ameriku, po železarama, fabrikama automobila, koji ne samo da ostaju bez novca, čak i da kroz socijalnu pomoć možeš da im daš neki novac za dostojan život, oni se psihološki osećaju beskorisno. Odlaze u drogu, odlaze u alkoholizam, u samoubistva itd. I onda se stvorila određena vrsta biznis elite od Elona Maska do ne znam koga, koja je stala uz Trampa sa svojim interesom.
Nije problem što u Srbiji postoje dve elite i dva koncepta elite. To verovatno u svakom društvu postoji. Problem je što se mi u ta dva kampa gledamo preko nišana. Evo sad, oko cele ove priče, koliko god ona bila ostvariva ili neostvariva, oko prelazne vlade, vlade narodnog poverenja, nazovi je kako hoćeš, iz dela opozicije se čuju glasovi – ma nećemo mi sa njima uopšte ni da sedimo. A sediš svakako u Skupštini.“
Ako sediš.
"Ti na kraju moraš to. Slušam priče o lustraciji, to je apsurdno. Više od deset odsto punoletnog stanovništva Srbije su formalno članovi Srpske napredne stranke.“
To je zvaničan podatak.
"Da. Ti ljudi će danas, sutra, bili za ove, bili za one, opet kao što i sada moraju da žive zajedno. I najgora stvar koja se može desiti jeste da se tu iskopa šanac preko kojeg se ne može preći. Nažalost, čini mi se, sve smo bliže tome. Mislim da bi bilo veoma korisno u sazrevanju demokratskog društva da se sazrevanje vrši na način koji je prilično uobičajen u zemljama koje imaju demokratsku tradiciju duže od naše. A to je da se teži ka neke dve velike sistemske partije od kojih bi jedna bila malo konzervativnija, druga malo liberalnija.“
Kao što je u SAD?
"Kao bukvalno demokrate i republikanci u Americi. I da između tih da kažem kampova postoji neka vrsta unutrašnje komunikacije. Jer svaki čelnik ima svoju elitu. I, naravno, banalno govoreći, u jednom momentu to vrlo često zavisi od nekih osnovnih životnih vrednosnih stavova. Nema 25 godina da je Holandija bila prva zemlja na svetu koja je legalizovala gej partnerstva. Danas, 25 godina kasnije, to je praktično u celom demokratskom svetu neupitno. Ali to klatno liberalno je bilo otišlo, čini mi se, malo previše u krajnost sa ovih 120 raznih polova, rodova... Trampu, naravno, ne pada na pamet da zabranjuje istopolne brakove, ali jednostavno u jednom momentu to klatno je otišlo toliko na jednu stranu i on sada neke od radikalnih eskalacija tog, uslovno rečeno, pogleda na svet malo kreše. Društvo funkcioniše slično kao libela, vaservaga. Na kraju ona ipak teži da se onaj mehurić zaustavi u nekoj situaciji koja je većini ljudi prihvatljiva.
E, sad, vraćam se na tezu. Blokaderi, možda, beže od personalizacije svojih vođa, ali se u ’Utisku nedelje’ pojavilo pet-šest momaka i devojaka koji su, možda, bolje artikulisali njihovu poziciju nego neki drugi. Vlast je to pokušala prvenstveno kroz ovog Pavlovića...“
Ne baš uspešno.
"Ne baš uspešno. Ali ono što mene najviše zbunjuje kod vlasti jeste što on deluje bukvalno kao jedini pravi student koga su oni uspeli da gurnu u javnost. Dve-tri druge osobe koje su se pojavljivale, evo ako uzmemo i te dve emisije koje idu u isto vreme ’Utisak nedelje’ i ’Hit tvit’, oni su u svoju udarnu emisiju, gde su pokušali da naprave alternativu blokaderima, doveli devojku za koju se ispostavilo da je pre dve godine izgubila status studenta. Jednostavno nije davala ispite, nije obnovila godinu. I vidite sada kako to izgleda. Ovo je jedna starinska konzervativna slika koju vlast pokušava da gura. Ovaj dečko, koliko god vam deluje i malo nemušto, ali on kao ima 10,0 prosek. A ovde imate jednu drugu sliku koja je meni bliža, gde neki ljudi kažu – pa ovi klinci će više o životu naučiti sada na ulici, nego što će naučiti kroz redovnu školsku godinu.
Druga stvar, ta generacija je prošla kroz kovid. Čak i formalno ako izgube godinu, ovo će mnogima biti možda najvažnija godina u životu. Ovo je nešto što je na globalnom nivou životna škola. I ti tu sada vidiš sukob dva pogleda na svet, u kojem se meni čini da je, jednostavno, vizija elite koju trenutna vlast gura, jedna anahrona vizija. To je vizija koja je prevaziđena. Da me pogrešno ne shvate, ti sada guraš nekog štrebera malog koji je očito socijalno neinteligentan i nesnađen, da nekome bude uzor. Ja ne volim tu vrstu bulinga, čak i psihološkog. Čini mi se da ima tu malo i demografskog aspekta, što možda ima smisla i što je možda rezultat istraživanja javnog mnjenja. Znamo i anegdotalno a i statistički da najveći broj glasača vladajućih partija dolazi iz redova penzionera. Naravno penzionerska slika elite je – dobar učenik, sve petice, sve desetke. Možda i ovi koji se smeju ’Ćacilendu’ ne kapiraju da ta priča nije napravljena za njih. Ona je napravljena za ciljnu publiku koja je druga, koja to gleda na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. A to što se po društvenim mrežama ovi ljudi sprdaju sa tim, to je opet jedna vrsta nečega što njima stvara koheziju, ali ne dopire nužno do ciljne grupe zbog koje je to uopšte napravljeno.“
Vesti
30.03.2025. 20:13
Protest zbog napada na dekanku Filozofskog fakulteta, dekani izdali saopštenje
Vesti
29.03.2025. 21:40
Studenti kreću 3. aprila biciklima za Strazbur
Da li bi, ako već govorimo o eliti, njen zadatak bio da radi na tome da podele, koje su nužne, ipak ne budu "na krv i nož“?
"Kažu ljudi da je u antici, u doba Tukidida i Herodota, kada su izbijali ratovi između grčkih polisa, oni jedino što su zabranjivali ljudima jeste da budu neutralni. Kažu, kad ratujemo, moraš da se opredeliš. Jer mi ćemo da ratujemo, jedni će da pobede ili će drugi da pobede, i onda ćemo mi da se mirimo. Mi ćemo se lakše pomiriti ako ne bude neutralnih. Zato što će oni neutralni onda nama da glume neke moralne vertikale i da kažu – nije ni trebalo da se tučete. Kad krene tuča, onda nema neutralnih. Često razmišljam o tome, ovde kod nas u javnosti, da izvineš na izrazu, u poslednjih nekoliko meseci, najviše najebu oni koji pokušavaju da nijansiraju. Iako ja mislim da je nijansiranje nužno, zato što stvari nisu crno-bele. Ali ovde je emocija dosegla do te tačke da ljudi prirodno reaguju besno – ko nije sa nama, taj je protiv nas. Suština intelektualca je da nijansira. Ali to se kod nas izgubilo. Ono što mene brine je što mi se čini, u odnosu na neke prethodne podele, da se trenutno one više nego pre odražavaju na privatne živote. I sigurno sam sebe često pitaš, kao i ja često kada razgovaram sa prijateljima, čak i da se igramo neke hipotetske književne situacije, ja teško mogu da zamislim kako će ovo sada da završi. Sve se u jednom momentu vrati u neku normalu, ali na koji tačno način. Kako se ovo može vratiti u neki normalni kolosek.“
Da li je prepoznavanje u javnosti nužno da bi neko bio elita?
"Nije, naravno. Imate ljude koji beže od slave. Neke ljude to smara, neki ljudi su introvertni. Meni je zanimljivo, kako kada neki ljudi, koji su zaista u svojoj struci bili na neki način zvezde, i ta je struka relativno uska, daju neki politički intervju i odjednom postaju prepoznatljivi više kao analitičari nego kao stručnjaci svoje struke. Meni to bude žao, zato što ono, kao, zakolješ vola za kilo mesa. I onda oni zanemare ono u čemu su zaista dobri.“
I zbog čega su postali to što jesu.
"Evo primera. Mislim da su u humanističkim naukama dva, za moj ukus, najbolja doktorata napisali ljudi koji su tada bili možda u ranim tridesetim ‒ to su bili Miloš Ković i Jovo Bakić. Njihovi doktorati su od pre 10-15 godina. Da su oni naučnici u nekoj zemlji kao što je Engleska, Amerika, oni bi posle toga napisali još dve bolje knjige. Oni, koliko znam, uglavnom su se opredelili za na neku publicistiku, ali su ušli potpuno u ovaj politički narativ. Ti ćeš naći političara boljih od Kovića i Bakića, vrlo lako. Ali Srbija kao malo društvo iz Kovićeve generacije istoričara koji može da objavi knjigu u Oxford University Press-u, ili sociologa koji na tako suveren način napiše tezu o ulozi Nemačke i nemačkih medija u jugoslovenskoj krizi u raspadu Jugoslavije, mi takvih ljudi nemamo previše. Skoro da ih uopšte i nemamo. Obojicu ih poznajem lično i mislim da su dragoceni kao javne ličnosti, ali čini mi se da bi za sve nas bilo bolje da su nastavili više da se bave svojom strukom, a manje ovim.“
Koliko uopšte negujemo našu elitu? Da li je stvaramo?
"Možemo da gledamo Srbiju kao deo nekada Jugoslavije i kao deo istočnog bloka. Istočni bok je, pošto se bojao alternativnih političkih sistema, dosta razmazio finansijski i privilegijama intelektualnu elitu. Postojali su od Sovjetskog Saveza do Jugoslavije razni instituti, razne sinekure... Zapravo su živeli u proseku intelektualci, naročito humanistički, bolje na Istoku nego na Zapadu u nekom egzistencijalnom smislu. Sa tranzicijom u mnogim od tih zemalja došlo je do potpune kapitalističke tranzicije. Ti instituti su gašeni itd. Mislim da nema istočnoevropske zemlje koja je sačuvala toliki broj instituta kao Srbija, u kojoj je tranzicija kasnila zbog Slobe i svega ostalog. Što se tiče istorije, imaš tri-četiri instituta, pa institut za književnost, za evropska pitanja... Što ti kažeš, da li ih društvo pazi, to je uvek pitanje relativno, u poređenju sa kim. Ali čini mi se u poređenju sa svim drugim eks jugoslovenskim državama, uključujući i Sloveniju, relativno gledano u odnosu na standard prosečnog čoveka, mislim da u Srbiji intelektualne elite još imaju poziciju važnu i dobru. Mislim da ih naše društvo prilično pazi. Ti ljudi imaju i socijalni ugled, to se smatra važnim, ljudi ih poštuju. Vrlo često imaju za naše uslove u tim institutima pristojne prihode bez nekih, uslovno rečeno, bez ikakvog potcenjivanja, teških radnih obaveza koje se u nekom privatnom sektoru očekuju.“
Kako gledate na ideje, a ima i takvih, da bi trebalo potpuno "razbucati“ univerzitet, školstvo...?
"Ne mislim tako. Od početaka novije srpske istorije, od Karađorđeve bune, Dositejeve Velike škole, mislim da su Beogradski univerzitet i generalno visoko obrazovanje u Srbiji kroz 19. vek, kada smo imali naše prve studente koji su se školovali po Zapadu, to su ljudi koji su igrali važnu ulogu u emancipaciji ove zemlje. I mislim da je to nama potrebno. Nisam ekonomista i nisam nužno pobornik onoga što zovu ekonomisti nevidljivom rukom, ali ti ćeš videti da na neki način tržište ima svoju logiku. Iz struka koje su meni najbliže, pošto sam ja završio filologiju pa to znam, do pre pet-šest, možda i deset godina, imao si ogromnu konkurenciju na jezičkim grupama na filologiji. Prvenstveno na srpskoj književnosti i na srpskom jeziku, a onda i na nekim stranim, kao što si imao na istoriji i na filozofiji. Sada na svim tim odsecima i na Filološkom i Filozofskom maltene jedini odsek koji je teško upisati jeste psihologija. Možda jedino gde imaš pet prema jedan odnos zainteresovanih i koliko primaju. Svugde drugo više imaš otvorenih mesta nego što se ljudi prijavi. Ljudi primećuju da nećeš nužno naći posao, ako ćeš naći posao, bićeš u mnogo čemu potplaćen. Čini mi se da će samo društvo kroz vreme da to izbalansira. I naravno, ako ti imaš nekoliko godina da se na neki odsek manje ljudi prijavljuje nego što imaš redovnih profesora, u jednom momentu može da se ukine. To će ići nekom prirodnom situacijom. Neki će ljudi polako odlaziti u penziju, a ti ako ne budeš imao interes studenata, nećeš zapošljavati nove ljude. Ali ne bih ja to presecao preko kolena. Meni se čini da je to nešto što će se evolutivno samo od sebe u jednom momentu ispostaviti. Kao, recimo, kada su počeli privatni fakulteti, pa su ih ljudi uglavnom ismevali. Neki od tih privatnih fakulteta su u međuvremenu nestali ili su potpuno marginalizovani, ali imaš dva-tri privatna fakulteta koji su kvalitetom nastave, ovim, onim postali ogromni.“
Pričamo o eliti u zemlji gde se tako zove jedan rijaliti program.
"To je zanimljivo zato što se taj elitni program i zove tako zato što je ta reč elita u našim političkim prepucavanjima postala karta na koju se... Sećaš se kada dolazi SNS na vlast, imaš jedan relativno kratak, ali dosta strastven medeni mesec Aleksandra Vučića i ove elite koja je danas opoziciona. To ga je neko nedavno i podsetio. Pominju i Bakića da je išao na kanabe kod Vučića da mu on pokaže ovo ili ono. Vesna Pešić je Dačića i Vučića zvala Čerčil i De Gol. Sergej Trifunović, čini mi se, tad je još izlazilo srpsko izdanje ’Njuzvika’, isto tako imao je jednu vrstu egzaltacije prema Vučiću itd.
Međutim, kako je vreme prolazilo, ljudi su se na izvestan način vraćali na ’fabrička podešavanja’ i onda sada vidiš da je retorika vlasti SNS-a sa ’mi nismo elita’ prešla na ’vi imate sve zube, mi nemamo’, ’vi jedete pečenje, mi jedemo sendviče’, ’svi smo ćaci’. Ta vrsta aproprijacije nečega što neko koristi protiv tebe kao uvredu nije nužno pogrešna strategija. I to imaš kroz istoriju. Recimo, dva velika slikarska pravca, kubisti i impresionisti. I jedna i druga reč je korišćena isprva kao uvreda. Moj omiljeni primer je navijački. Nisu ’grobari’ sami sebe nazvali ’grobarima’. ’Grobarima’ su njih nazvali – ’cigani’, želeli su da ih uvrede. I oni su rekli – ok, jesmo ’grobari’. To je strategija koju očito pokušava u određenom smislu i sa izvesnim uspehom vlast da upotrebi kada se njima kaže – mi smo elita, a vi ste sendvičari. Ok, jesmo. Otud i ovaj pokušaj da se rijaliti program nazove ’Elita’, da se i sam taj pojam elite na neki način devalvira.
Ali objektivno govoreći elita uvek postoji, samo što je pitanje kakva je. Kao što u svakoj, kakva god kafa bila, ti na vrhu imaš neki kajmak. Taj kajmak može biti dobar ili loš, može biti ovakav ili onakav, ali on na vrhu postoji, bila ona bez veze kafa ili bila neka najbolja moguća. Pitanje je kvaliteta elite. Sa devalvacijom samog pojma elite ti ideš, i mislim da je to zapravo pogrešno, u jednu vrstu, da se vratim na komunistički rečnik, onoga što su zvali boljševici, uravnilovka. Znači, svi smo u istoj liniji: takva društva nemaju budućnost.“
Komentari
