Nemoguća misija

Nemoguća misija

TANJUG/ GLOBSEC2019/ Tomas Pospichal/ bk


Kada čovek vidi šta sve čeka predsednika Srbije oko Kosova, prva asocijacija je ona karikatura na kojoj čovek poliva mladicu drveta, a za vratom mu je omča, čiji je kanap vezan za granu tog drveta, koje zaliva.

Na sledećoj slici je drvo koje je poraslo i kanap koji je već zategnut. Na sledećoj čovek visi sa grane, a na zemlji je prosuta kantica sa vodom. Tako nekako izgleda i sve što srpski predsednik može da očekuje.

Omča ga čeka i napolju (koja god od sila da bude nezadovoljna), a pogotovo u Srbiji, u kojoj zadovoljan neće da bude niko.

Ni oni koji bi od njega da uzmu pušku i proteraju Albance preko Prokletija, a ništa manje ni oni koji misle da je jedino rešenje priznanje Kosova i njegove nezavisnosti. I to je sve tek samo finale.

Povezane vesti – EKSKLUZIVNO: Ubistvo Olivera Ivanovića plaćeno 90.000 evra

Pre toga, dok drvo rešenja raste, onu omču oko njegovog vrata zatežu i sami kosovski Albanci ne bi li ga na vreme sprečili da posao završi kako je zamislio; zatežu je i Evropa i Amerika, jedni zato što im ne odgovara ideja razgraničenja, a drugi zato što ne bi da ga sve to izdigne više nego što to oni mogu da podnesu; zatežu i razni prijatelji, kojima je nestabilna Srbija, sa nerešenim problemima, idealno igralište za razne podzemne ratove sa mrskim neprijateljima sa Zapada.

A zatežu, bogami, i svi u Srbiji, od dezorijentisane opozicije, preko intelektualaca sa političkom ambicijom, medija kojima je Rusija više domovina od Srbije, medija koji misle da je sva sloboda u njegovom neuspehu, do crkve, koja svu svoju moć vezuje za kosovski mit i njegovo večno postojanje, u nerešenom obliku.

S druge strane, svako njegovo odustajanje od zalivanja sopstvenog dželata bilo bi pogubno po njega, pošto bi ga svi pomenuti istog trenutka rastrgli, i to tako da svako može onda da maše onim njegovim komadom koji im se najviše sviđa, i koji im danas najviše smeta.

Sve zajedno, situacija u kojoj je, gotovo je nerešiva, nešto poput nemoguće misije, u kojoj si sam, odbačen, omražen, svima sumnjiv, pod konstantnom smrtnom pretnjom, a treba svima da rešiš najveći problem koji imaju.

No, srpski predsednik je sve to znao i pre nego što je uzeo onu kanticu i zasadio smrtonosnu mladicu. To i jeste trenutak koji će kad-tad biti istorijski, ta odluka da se večno pitanje reši, i jasno je da se on odlučio za istoriju umesto pukog preživljavanja.

Danas je i sva njegova snaga upravo u toj odluci, pošto jeste uradio nešto što niko pre njega nije hteo, a niko, posle njega, neće moći, neće imati šta, jer ovo može da se završi ili rešenjem ili apsolutnom katastrofom.

Ta činjenica i dalje drži Vučića u igri, i spolja, gde, kada je o njemu reč, i dalje postoji ona kočnica koja sprečava oštriji napad na njega, jer je svima jasno da drugog nema, a, istovremeno i u Srbiji, u kojoj više nema protivnika koji sme da mu se javno suprotstavi po pitanju Kosova, a da ne bude poražen.

Čak su i delovi crkve morali da se povuku suočeni sa prostom činjenicom. On sme da reši, oni ne smeju, ništa, osim da bacaju kletve.

Hrabrost u delu pomogla mu je i sa tvrdokornim nacionalistima, koje je sveo na praznu priču, pogotovo kada krenu da ga optužuju za izdaju i prodaju svete srpske zemlje.

Takođe ni sveznajući intelektualci, ubeđeni da je priznanje nezavisnosti jedino rešenje, ne mogu da se suprotstave činjenici da on rešava baš zato što priznaje da ne vladamo na Kosovu, da smo na njemu doživeli poraz, ali i da i dalje imamo neka prava, bar ono da tražimo da ne postanemo, kako je lepo primetio Čedomir Jovanović, Vajmarska Nemačka – teritorija kojoj su sve uzeli, a ostavili samo bes i frustraciju – i da samim tim i Srbija, danas, mora nešto da dobije.

Ta politika, koja priznaje realnost, ali istovremeno i zahteva realnost, umesto kvazinacionalnih albanskih snova, za sada uspeva da onu omču, oko predsedničkog vrata, drži manje-više labavom.

Sve to, u igri u kojoj su mnogi učesnici, a on najmanje, povukli toliko pogrešnih poteza, naravno da ne znači ništa, jer ona, zbog svega toga, previše često van ikakve kontrole, ali, opet, drugi način, i da preživi, i da dovede priču do suvislog kraja, on nema.

Baš kao što nikada ne sme da zaboravi da je on u ovoj priči, baš kao i čovek u onoj karikaturi, apsolutno sam.

Kao što nema nikog drugog ispod drveta koje raste i veša te, tako nema ni bilo koga drugog, danas, u Srbiji, ko i može i hoće da preuzme bar delić odgovornosti za sve što nam se dešava, i što nas čeka.

Istorija ovde druge ne zanima, baš kao što ih ne zanima da podmetnu grbaču tamo gde se ona lomi.

Političari, u svim strankama, pa i u njegovoj, više su u ulozi posmatrača, nego ozbiljnih učesnika. A da sve bude još apsurdnije, sve dok je to tako, i dok on to zna, možda i ima neke šanse.

Zato što bi svako drugi, ko se uključi, to uradio samo iz jednog razloga. Da ga obesi.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Vera Đurković

    Niko pre Vučića nije ozbiljnije vodio politiku u Srbiji. Kako god se trud isplatio ili ne. U istoriju će sigurno ući kao veliki političar u borbi za svoju zemlju. Mogu samo,zbog svega ovog iz teksta,što je na žalost tačno,reću bravo,čestitam i želim mu svako dobro!

+ Ostavite komentar