Trebalo je to da bude još jedan turistički odlazak u Brisel. Ko zna koja runda dijaloga između Beograda i Prištine zakazana za 15. jun verovatno bi ličila na sve prethodne obeležene serijom razgovora nakon kojih se ništa konkretno nije dogodilo. Priština bi se držala ideje o međusobnom priznanju a da se ničega ne odrekne, dok Beograd, zarad očuvanja političkog obraza, ne bi bio spreman na takvo uslovljavanje. I tako ukrug. Međutim, da bi predstojeći sastanak u glavnom gradu Belgije mogao da bude zanimljiviji za praćenje najavio je „pejper“ Džozefa Bajdena.
Tradicionalno prepucavanje Beograda i Prištine, pojačano pred svaki susret zvaničnika Srbije i Kosova, prekinulo je potpisivanje uredbe predsednika Sjedinjenih Američkih Država kojom se proširuje opseg vanrednih mera u vezi sa regionom Zapadnog Balkana, kao i kriterijumi za uvođenje američkih sankcija da bi se, kako je saopšteno iz Bele kuće, rešili izazovi kao što su korupcija i drugi potezi kojima se opstruiraju ključne institucije i međunarodni sporazumi.
Bajden je uredbom, između ostalog, naložio da se sankcioniše bilo koja osoba za koju Sekretarijat za finansije, u konsultaciji sa Stejt departmentom, utvrdi da je odgovorna ili da je saučesnik, direktno ili indirektno angažovana u akcijama ili politici koje prete miru, bezbednosti, stabilnosti ili teritorijalnom integritetu bilo kog područja ili države na Zapadnom Balkanu i podrivaju demokratski proces i institucije u regionu. Pored mirovnih i regionalnih sporazuma čije je kršenje sankcionisano ranijim odlukama Sjedinjenih Država, u novoj odluci poziva se i na proširenje sankcija za one koji krše Prespanski sporazum, Ohridski okvirni sporazum, Rezoluciju 1244 i Dejtonski sporazum. Takođe, predviđaju se sankcije ukoliko se krše odluke Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove.
Simptomatično je da je uredba tempirana sa vremenom održavanja sednice Saveta bezbednosti i presudom Ratku Mladiću, ali i svega nekoliko dana pred nastavak dijaloga između Beograda i Prištine. Da li uredbu treba čitati kao vrstu pritiska na politički vrh Srbije i Kosova, kako će se ona odraziti na predstojeći dijalog u Briselu, kao i da li ovaj sastanak po uspešnosti može da se razlikuje od prethodnih razgovarali smo sa poznavaocima političkih odnosa Beograda i Prištine. Svi su saglasni u mišljenju da Bajdenovu uredbu apsolutno treba čitati kao pritisak, ali kada je u pitanju očekivanje od budućeg susreta, mišljenja su različita.
Za Fatmira Šeholija, direktora Instituta za afirmaciju međuetničkih odnosa, odluka američkog predsednika da će se svi koji ne budu sprovodili međunarodne sporazume naći na crnoj listi Amerike predstavlja jedan od glavnih udaraca za Zapadni Balkan, a posebno za dijalog Beograda i Prištine. Za njega je Bajdenova uredba srž svega onoga što treba da bude na stolu za kojim se bude pregovaralo.
„Mislim da nijedna strana, ni kosovska ni srpska, ne bi želela da bude na crnoj listi Amerike. To je mera koja će dovesti do suštinskog i pravog dijaloga, ali i sprovođenja svega onoga što se desilo. Palmerove i Lajčakove izjave imaju politički karakter, a ova uredba će učiniti da sve ono što je potpisano u Briselu nema nikakve rezerve. Sve što je potpisano mora da se sprovede. Nije to samo pritisak na Prištinu i formiranje Zajednice srpskih opština, već i na Srbiju koja će morati da prizna Kosovo u postojećim granicama“, ističe Šeholi u razgovoru za „Ekspres“.
Politički analitičar Nedžmedin Spahiju primećuje razliku između predstojećeg sastanka u Briselu i onih ranijih. Kao prvi preduslov za uspešan dijalog Spahiju ističe povoljnu situaciju u kojoj se on odvija, odnosno da u svetu nema sporova i ratova, zbog čega Balkan može da bude u fokusu. Spahiju ranije dijaloge ocenjuje kao zagrevanje za ono što predstoji, a to je finalna faza u kojoj Beograd treba da prizna Kosovo, dok Priština mora da plati cenu za to. Kroz taj kontekst sagovornik „Ekspresa“ čita i Bajdenovu uredbu.
„Bajdenova poruka jeste neka vrsta pritiska, možemo je nazvati i pretnjom. Da će političari snositi posledice ukoliko ne budu išli ka sporazumu. Vučiću je poručeno da mora da prizna Kosovo, a Vjosi Osmani da Kosovo mora da da nešto bolno za to priznanje“, ističe Spahiju.
Govoreći o bolnoj ceni koju bi Kosovo moglo da plati zarad priznanja Srbije, Spahiju ističe da će ona zavisiti od dogovora. To bi, po njegovom mišljenju, moglo da bude formiranje Zajednice srpskih opština, razmena teritorija ili novac.
„Na kraju krajeva, sve se svodi na novac. Ukoliko Srbija uzima Gazivode, to ne znači da će Kosovo ostati bez vode, ali će morati da je kupi. Ne vidim kada bi do dogovora moglo da dođe ukoliko ne sada, jer u međuvremenu možda iskrsne nova kriza na nekom drugom ćošku sveta i svetska pažnja se usmeri na taj novi problem. U tom slučaju stvari bi ostale ovakve kakve jesu“, zaključuje Spahiju.
Sa druge strane, Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka, nema velika očekivanja od narednog sastanka u Briselu i ističe da ne treba očekivati veći zaokret i jednokratno rešenje.
„Mislim da je postizanje sporazuma u kom će svaka strana moći da interpretira da je dobila nešto jedini način da se izađe iz ovog procesa. Zbog toga treba očekivati da će dijalog još potrajati i da će eventualno na jesen dobiti novi zaokret“, kaže Stojiljković.
Naredni sastanak u Briselu definitivno nije onaj na kome će se koplja lomiti, ali bi mogao da bude početak finalnog procesa. Činjenica je da 15. jun i susret delegacije Beograda i Prištine dočekujemo u drugačijoj atmosferi od onoga kako smo navikli. Za razliku od perioda obeleženog posredovanja Trampove administracije, SAD i Evropska unija deluju jedinstveno po pitanju dijaloga. Tome nam je posvedočila i nedavna poseta Palmera i Lajčaka koji su stajali rame uz rame. Takođe, ništa manje bitna nije ni konačna politička stabilnost na Kosovu, gde Kurti ima apsolutnu većinu u parlamentu. I naravno ono najbitnije bez čega sve prethodno nabrojano ne bi imalo nikakvog smisla, Bajdenova uredba služi da zaplaši političare koji nisu spremni da slušaju svaki američki mig.
