Od vazduha se (ne) živi

Nema sumnje da bi mnogi u Srbiji želeli da budu kao Erin Brokovič, da poput ove hrabre američke aktivistkinje, uprkos nedostatku formalnog znanja iz oblasti prava i zaštite životne sredine, raskrinkaju neku veliku kompaniju koja godinama truje vodu, zemlju i vazduh ispuštajući razne toksine i kancerogene materije.

Ta je želja naročito prisutna u danima kada, najčešće zimi, a sve češće i leti, vazduh iznad većih gradova Srbije dobije „i miris i ukus“, doduše vrlo neprijatan, kao posledicu povećanog zagađenja.

Država priznaje da je njen elektroenergetski sektor najveći zagađivač vazduha u Srbiji. Radi se, tvrde, na tome da se emisija opasnih supstanci još više smanji. A za povećano zagađenje zimi odgovornost prebacuju na privatna ložišta (oni koji se greju na drva i ugalj), kao i na sve više automobila, pre svega dizelaša, koji dodatno zagađuju vazduh.

Šta se, međutim, dešava kada nije grejna sezona? Ko je tada uzročnik povećanog aerozagađenja? Kakva je situacija sa vodama ako znamo da se broj pogona za preradu otpadnih voda u Srbiji može nabrojati na prste jedne ruke?

Mnogi su, naime, uvereni da dobar deo odgovornosti za povećano zagađenje treba pripisati nekim fabrikama i industrijskim postrojenjima, koja su tek podignuta, ili onim čiji je rad posle dužeg vremena obnovljen i proširen. Pitaju se, naime, da li svi oni ispunjavaju određene ekološke standarde ili je neko ipak odlučio da, zarad neophodnih investicija, zažmuri na jedno oko, baš u onom segmentu koji se tiče obaveza zaštita životne sredine.

Povezane vesti - Izazivanje planete

Sumnje podgreva i činjenica da se mnoge od tih fabrika bave izradom gumenih ili plastičnih proizvoda, pri čemu kao otpad nastaju neke veoma štetne materije koje, ako se ne tretiraju na pravi način, mogu da izazovu ozbiljne posledice po životnu sredinu i, naravno, po zdravlje stanovništva.

Niko, naravno, ne spori neophodnost dovođenja novih investitora, novih ulaganja, otvaranja radnih mesta, jačanja privrede, rasta BDP-a. Pitanje koje se postavlja jeste - da li biramo „između čistog vazduha i prljavog novca“.

Jedan od mehanizama da se ta dilema razreši predstavljaju i tzv. studije o proceni uticaja na životnu sredinu.

Kako se objašnjava u Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu, Studija je dokument kojim se „analizira i ocenjuje kvalitet činilaca životne sredine i njihova osetljivost na određenom prostoru i međusobni uticaji postojećih i planiranih aktivnosti“.

„Ovim dokumentom predviđaju se neposredni i posredni štetni uticaji projekta na činioce životne sredine, kao i mere i uslovi za sprečavanje, smanjenje i otklanjanje štetnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi.“

No, možda bi trebalo postaviti pitanje koliko su te studije kvalitetne, da li su urađene u skladu sa pravilnikom o njihovoj izradi i sadržaju i, što je takođe važno, da li investitori poštuju sve ono što je studijom predviđeno?

Ova pitanja poslali smo na adresu Ministarstva za zaštitu životne sredine, ali, nažalost, do zaključenja ovog broja odgovore na njih nismo dobili. Bez odgovora su ostala i pitanja u koliko slučajeva u poslednjih pet godina nije data saglasnost na urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, kao i koji su najčešći razlozi za nedavanje saglasnosti.

Ljudi koji se ovim temama bave, bilo sa aspekta zaštite životne sredine, bilo iz ugla ekonomije, slažu se da su sve to legitimna pitanja, ali se plaše da se odgovori, ukoliko bi oni bili iskreni, javnosti ne bi baš svideli.

Slobodan Minić je specijalni savetnik Fiskalnog saveta Republike Srbije koji je, pored ostalog, radio i na izveštaju o investicijama u zaštitu životne sredine. Međutim, kada je reč o kontroli ispunjavanja uslova u pogledu zaštite životne sredine pri novim investicijama, i on ističe da su njegova saznanja uglavnom posredna, i to zahvaljujući nevladinim organizacijama kojima je ekologija oblast delovanja.

„A koliko od njih čujem, te stvari, kada je reč o ispunjavanju uslova, baš i ne idu dobro. Čak i kad smo radili izveštaje, dobijali smo samo podatke koji se tiču državnog sektora i javnih preduzeća. Privatnim sektorom nismo se bavili. Tako da ne znamo, na primer, pod kojim su uslovima Kinezima dati Železara, Bor i da li uopšte ispunjavaju ekološke standarde. Moja opšta ocena je da se na tome nedovoljno radi“, kaže Minić za „Ekspres“.

Minićeve sumnje deli i Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu, koji svoj stav potkrepljuje i konkretnim argumentom.

„Da bi studija procene uticaja na životnu sredinu bila smislena, da bi na pravi način valorizovala stanje ekosistema i neke buduće uticaje planiranog projekta, moraju da se rade neka istraživanja, neka merenja. Po pravilu, međutim, kod nas se ta istraživanja i merenja ne rade“, kaže profesor Ristić za „Ekspres“.

Potom navodi i konkretan slučaj u vezi sa mini-hidroelektranom Pakleštica na Staroj planini, za koju je urađena studija procene uticaja i čiji je nalaz bio takav da planirana izgradnja mini-hidroelektrane neće dovesti do poremećaja ekosistema i ugrožavanja živog sveta.

„Ispostavilo se, međutim, da tu živi jedna strogo zaštićena vrsta rečnog raka i još nekoliko zaštićenih vrsta. A zakon kaže da na terenu gde ima strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta ne sme ništa da se radi. Studija je, jednostavno, birokratski konstatovala da tu živi neki živi svet, da ništa nije ugroženo i nije determinisano da tu živi neka zaštićena vrsta. Nisu, dakle, rađena nikakva istraživanja“, navodi Ristić.

Povezane vesti - Provetravanje kriterijuma

Studija je, naravno, dobila saglasnost Ministarstva za zaštitu životne sredine. Profesor Rakić je, međutim, na osnovu činjenica, odnosno na osnovu inspekcijskog nadzora koji je radio Zavod za zaštitu prirode, kojim je ustanovljeno da na lokalitetu živi strogo zaštićena vrsta, te da time ni studije nije verodostojna, podneo prijavu Ministarstvu tražeći da se na osnovu toga poništi izdata saglasnost.

„Ministarstvo je tada, prvi put koliko ja znam, poništilo datu saglasnost“, dodaje profesor Ristić.

Investitor se, naravno, žalio Upravnom sudu, koji je na opšte iznenađenje, za dva i po meseca poništio rešenje nadležnog Ministarstva, potpuno zanemarujući činjenice na koje je ukazao Zavod za zaštitu prirode. Na sreću, i Ministarstvo se na odluku Upravnog suda žalilo Vrhovnom kasacionom sudu, koji je konačno poništio presudu Upravnog suda.

Nešto slično se, kako je nedavno objavio BBC na srpskom, desilo i u Boru, pri izgradnji novog rudnika „Čukaru Peki“, na čemu radi kineska kompanija „Zijin Majning“.

U ekološkom udruženju „Čukaru Peki“ iz Bora, naime, tvrde da su radovi na rudniku počeli pre nego što je Studija procene uticaja na životnu sredinu izrađena. Meštani sela Metovnica tvrde da su im od radova na rudniku, miniranja, popucali zidovi na kućama, ali i da su im zbog toga presušili bunari.

Predsednik udruženja Zoran Janković za BBC na srpskom rekao je da su meštani pojedinačno prijavljivali probleme, a oni su kao udruženje odmah upoznali resorna ministarstva sa činjenicom da se na kućama pojavljuju pukotine od pet i 10 centimetara i zatražili studiju procene.

Kada je Boranima u februaru 2019. godine predstavljena studija, udruženje je uložilo primedbe Ministarstvu zaštite životne sredine, koje nisu uvažene.

Oni su tada, između ostalog, tražili da se granice uže zone monitoringa uticaja na životnu sredinu prošire tako da obuhvate i selo Metovnica.

„S obzirom na to da smo mi upoznali resorna ministarstva sa problemima, koja ćute, to znači da ministarstva indirektno dozvoljavaju da se radovi sprovode na ovaj način“, rekao je Janković za BBC na srpskom.

Profesor Ristić dodaje kako bi, deklarativno, svi trebalo da poštuju zakone o zaštiti životne sredine, te da Zakon o planiranju i izgradnji predviđa izrade studije o procenama uticaja na životnu sredinu za investitore. Problem je, međutim, prema njegovom mišljenju sistemski, jer su neke stvari pogrešno postavljene, ka na primer, da investitor sam bira onoga ko će da mu radi studiju procene uticaja njegovog projekta na zaštitu životne sredine.

„U praksi, iz domena onoga čime se ja bavim, često investitori ne urade studiju, ili ih urade na način koji je afirmativan u odnosu na ono što oni treba da rade. U prevodu, investitor koji naručuje izradu projektne dokumentacije kroz idejni projekat, studiju opravdanosti, onaj ko finansira projekat za građevinsku dozvolu i izgradnju, sam naručuje studiju, što je za mene ozbiljna sistemska greška. Svi investitori će odabrati onoga ko će da radi studiju, čiji će rezultati biti podrška namerama investitora. Investitor ga i plaća, pa se i ne očekuje od ’obrađivača’ da bude mnogo protiv investitora“, kaže profesor Ristić.

Povezane vesti - UN: Zagađenje vazduha u korelaciji sa smrtnošću od COVID-19

Država bi, prema njegovom mišljenju, taj zakonski instrument trebalo da oduzme iz delokruga investitora. A to bi mogla da uradi tako što će ona da odabere ko će da radi studije procene uticaja preko neke vrste javnog poziva, gde bi se kvalifikovane organizacije sa licenciranim pojedincima javile i radile te studije.

„A država bi na kraju samo isporučila račun investitoru. Ne bi se opterećivala u finansijskom smislu, ali bi oduzela mogućnost investitoru da utiče na ’obrađivača’“, kaže Ristić.

On, osim toga, upozorava i na već spominjani birokratski, virtuelni pristup izradi studija, bez sprovođenja bilo kakvog istraživanja ili merenja. Što može da dovede do toga da studija, zapravo, ne bude tačna, a što u krajnjem ishodu negativno utiče na zaštitu životne sredine.

„Ima mnogo projekata za koje se rade studije procene uticaja. Postoji pravilnik o sadržini i načinu izrade studije procene uticaja na zaštitu životne sredine. Postoji lista projekata za koje se rade studije. Krajnje je vreme da država napravi zakonski okvir gde se onaj ko radi studiju obavezuje da napravi neophodna istraživanja, za svaki lokalitet, za svaki projekat koji je planiran da se izvodi i da se oduzme pravo investitoru da bira ko će da mu radi studiju procene uticaja na životnu sredinu“, kaže sagovornik „Ekspresa“.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .