"Onaj ko se ne menja, taj mora da propadne"

Nikola Šainović, nekada poznat kao Miloševićev čovek za specijalne zadatke, a danas samo član Predsedništva SPS-a, dočekao nas je u sedištu stranke na Studentskom trgu u sveže okrečenoj kancelariji, sa tek postavljenim novim PVC prozorima. Kancelarija, doduše, nije njegova, već jednog od stranačkih potpredsednika Žarka Obradovića.

„Evo, ova zgrada je bila paljena, ona druga je bombardovana. To su vam ilustracije šta se desilo SPS-u“, metaforički u dve rečenice opisuje Šainović pad SPS-a i njegovo dizanje iz pepela. No, pitanje je sada šta je budućnost stranke? Da li je tih 10–11 procenata na kojima su već godinama „zakucani“ njihov krajnji domet? Mogu li se i kako maknuti sa te kote?

Da bi o tome pričao, Šainović kaže da bi morao da počne od osnivanja SPS-a, jula 1990. godine, pa i ranije, jer SPS ima kontinuitet i sa Savezom komunista.

„A ja sam i u tome bio aktivan. Pamtim kraj ’80-ih godina kada je Milošević došao na čelo SK Srbije i otvorio pitanja koja su tada velikim delom bila zatvorena. Obično se kaže da je on otvorio pitanje Kosova, međutim, on je otvorio pitanja celog sistema. Rezultat tih preispitivanja je praktično bila odluka o promeni sistema, o promeni Ustava, uvođenja višepartijskog sistema. Tu je počelo raslojavanje po pitanju – gde ćemo dalje. Jedan broj ljudi bio je potpuno svestan da su iscrpljeni dometi starog socijalizma i da treba ući u promene. Milošević je otvorio ta pitanja i došlo je do ustavnih promena. Ta prva velika politička transformacija sačuvala je veliki deo članstva i veliki deo ubeđenja da je kroz socijalističke ideje moguće menjati društvo: i to nikada nije napustilo SPS“, kaže Šainović za „Ekspres“.

Ni danas?

„Ni danas. I ta Osma sednica, koja se smatra istorijskom, u javnosti se često prikazuje kao personalni sukob između Miloševića i Stambolića. Personalni sukob je bio, ali on uopšte nije bitan. Bitno je pitanje koje se na toj sednici otvorilo – da li su Srbi na Kosovu ugroženi pa država treba da reaguje ili je sam govor o tome srpski nacionalizam.“

Ali se završilo krajnje personalno nekih dvadesetak godina kasnije ubistvom Stambolića.

„Da, ono se završilo, ali to su sve lične sudbine. Ono što je partiju uhvatilo, to nije to pitanje. Cela se zemlja otvorila na pitanju Kosova, a ne šta će biti sa Stambolićem. To je drugo, potpuno drugačije pitanje. Uglavnom, kao jedan od segmenata te promene nastaje višepartijski sistem. I mi dojučerašnji komunisti ulazimo u demokratski sistem kao socijalisti. Naravno, prenosimo veliki deo svojih ubeđenja, načina mišljenja... Ne ide to na dugme. I zato je ta takozvana demokratska tranzicija tako bolna i nekad rogobatna. Kada bih danas pričao, to bi išlo, naravno, drugačije.“

Šta biste sada uradili?

„Bilo bi dobro da je to moglo da se izvede kontrolisano i u dužem periodu. Ali međunarodni pritisci i situacija nam nije dala komotnu situaciju, pogotovu što je to bilo još spojeno sa raspadom Jugoslavije. Svi su đavoli izašli ispod tepiha, tako da nije bilo tog perioda da se malo to studioznije napravi, pa da se kaže – ulazimo u sasvim drugačiji sistem, treba izgraditi sistem novih vrednosti. Sa starim sistemom vrednosti iz jednopartijskog sistema teško je praviti višepartijski sistem, ali nije bilo izbora. I zato je bilo tih oscilacija, žestokih reči, ali i druga strana, to što se zvalo opozicija, velikim delom izašla je iz partizansko-četničkog sukoba i prilike da se sad razduži taj sukob, više nego iz drugih demokratskih pobuda.“

Rekli ste da su tada bili iscrpljeni dometi starog sistema i Saveza komunista. Da li su možda sada dometi SPS-a iscrpljeni na način na koji je funkcionisao do sada?

„Nisu. Da su socijalističke tekovine potpuno iscrpljene, one ne bi nastavile da žive u velikom delu političkog tela. Da se SPS nije promenio od ’90. kada je počeo da ulazi u koalicije, pa se promenio 2000. godine, jer je bio suočen sa pitanjem golog opstanka. Godine 2001. mi imamo 400 ljudi u pritvoru, hiljade ljudi koji su izgubili posao, smenjeni itd. Suočeni smo sa idejom da SPS treba zabraniti i sa velikim međunarodnim pritiskom. I SPS je to izdržao. Svi oni koji hoće da preko jedne teze to objasne nisu u pravu, zato što su ta ubeđenja ostala.

Ako vi i pod takvim pritiskom zadržite 10 odsto biračkog tela, kao nijedna druga partija koja je nastala od 1990. godine, to pokazuje da ta ideja opstaje. Mi ne kažemo to je sve isto, ovo je isti SPS. Pa, ne daj bože da smo isti. Kako to može. Mi prvo verujemo u dijalektiku, hajde, ja sam stari komunista i govorim o dijalektici. Onaj ko se ne menja taj mora da propadne. Nije u skladu sa životom. SPS je uspeo. Evo, ova zgrada je bila paljena, ona druga je bombardovana. To su vam ilustracije šta se desilo SPS-u. Svi smo mi prošli razne zatvore, na razne načine. Ne daj bože svi, ali veliki broj. Veliki broj je prošao pritvore iz kojih ništa posle nije izašlo.“

Ima onih koji kažu da ste postali interesna grupa.

„Zašto bi 10 posto biračkog tela i to starijeg, ozbiljnijeg, glasalo za interesnu grupu? To nije tačno. To što se SPS prilagođavao situaciji pa podržavao sa državotvorno-patriotskog stanovišta različite vlasti od Koštunice, Tadića pa sada SNS, uvek je podržavao sa istog tog stanovišta. I bio je potreban. Znači slika ovih drugih koji imaju takvu kritiku o SPS-u je baš takva. Gde su oni sada?“

Spominjete 10 odsto, da ne idete ispod toga, ali ne idete ni iznad. Da li ste zadovoljni time?

„Voleo bih ja da idemo iznad. Ali treba imati na umu da je politička scena Srbije poslednjih 30 godina vodenica političkih partija. Mi smo trebali fizički da opstanemo, da postoji kod mene u Boru opštinski odbor, da uopšte funkcioniše. Tako da tih 10 odsto uopšte nije malo, u različitim uslovima u kojima jedna politička struktura apsolutno dominira, kao što je dominirao Koštunica, Đinđić, DOS, pa evo sada dominira Srpska napredna stranka. I mi smo opet opstali. I mislim da će ta ideja postojati.“

Da li bi SPS opstao da nije ulazio u koalicije sa većim i jačim?

„SPS bi opstao, ali bi bila greška da nije ulazio u koalicije. Zato što je politička scena realna. Politički ciljevi se odvijaju. Ovo je višestranački sistem. Ovo nije suva akademska rasprava o situacijama. Vi morate da delujete kao partija u konkretnim uslovima, da održavate partiju u političkoj borbi kakva ona jeste, a ne u političkoj distanci. Partija se čuva u tom prestrojavanju stalno. Svi kažu, SPS je izgubio identitet otkad je poslušao Koštunicu. Nije tačno. Jer da je izgubio identitet, ne bi mogao drukčije da se predstavi. Zato je SPS politička partija. SPS ima politički stav i onda ga sprovede. Recimo, glasa za jednog predsedničkog kandidata, a ide odvojeno na parlamentarne izbore i potpuno drugačije na lokalne, negde idu u koaliciju, a negde ne. Samo sa partijom kojom može da se rukovodi možete to da postignete. U protivnom vam se raspadne tkivo, kao što se raspalo kod drugih.“

Šta je tu konstanta? Šta je politika SPS-a? Sada ste kao levičari u koaliciji sa jednom desničarskom strankom. Bili ste ranije i sa ekstremnim desničarima, radikalima. Programski vam je najprirodnija bila koalicija sa demokratama.

„Bila je. Ali šta je konstanta? Šta smo mi u tim koalicijama radili?“

Šta ste radili? Osim sa radikalima, bili ste mlađi partner.

„Ne. Šta su bili SPS ministri i šta su radili i tada i sada? Da se podsetimo, vlada nije mogla da se napravi kada je Dačić podržao Koštunicu. Partija je to prihvatila kao državnički gest. Mi smo se vratili na tom pitanju. Dačić je u prošlom mandatu radio spoljne poslove. Ti poslovi se ne razlikuju od politike SPS-a. Zato je on to radio uspešno. Oni kažu – Dačić je vešt. Pa naravno da je vešt. Nije to sporno. Ali ta spoljna politika se uopšte ne razlikuje od politike SPS-a. Zato je on to lako radio. Kada uđete u koaliciju, vi dobijete segment vlasti i taj segment vlasti radite iz ubeđenja. Sedimo u Žarkovoj kancelariji. Pa Žarko je bio ministar pa je uveo besplatne udžbenike. Mi smo se trudili da na tom mestu radimo ono što se poklapa sa našim ubeđenjima. I to se prepoznaje. I zato to ostaje tako. Samo uvežbana vojska može u hodu da skrene nalevo, a da se ne ukrsti, da se ne pomeša.“

Vi nekako uvek udesno skrećete u biranju partnera.

„Znate kako. Vi učestvujete u realnoj situaciji. Evo, cela Evropa se pomera udesno. I onda šta rade levičarske partije? Da idu ekstremno ulevo? Kako će da opstanu?“

Najavljujete opet neki zaokret udesno za socijaliste ili...

„To je imanentno političkim partijama u višepartijskom sistemu. Uzmite Nemačku, oni imaju veliku koaliciju zato što ne mogu drukčije da naprave vladu, a demohrišćani i socijaldemokrate su ljuti protivnici. Greška je što drugi nemaju veću moć prilagođavanja. I zato SPS ima tu žilavost. Ono što nije prošlo, a prolazi kod drugih, to je stalno cepanje partije. Bilo je velikih napora da se pocepa SPS.“

Zaista SPS postoji tri decenije i bilo je samo personalnih odlazaka, ali ne i cepanja.

„Hajde da govorim u svoje ime. Ja kao stari komunista smatram da je frakcija u partiji najopasnija stvar. Tako smo nekada učili. Jer ona razbije partiju bez obzira na to ko je pravi. Ako nametnete da je personalni sukob glavni, posle njegove eskalacije uopšte nije bitno ko je u pravu. Pitajte DS. Oni su tih sukoba imali... Ne znam da li neko može da zamisli DS da je ostao sa Mićunovićem na čelu sve do danas. Evo, on je živ i zdrav. Šta bi bilo od te stranke? A ona nije prestala da se deli. A mi smo to istrpeli, znajući da ako postoje slabosti, prevazići ćemo ih ako ostanemo jedinstvena partija.“

Dačić je baš na Desetom kongresu rekao da su najveći problem „mangupi u našim redovima“ i da to „moramo da eliminišemo da bi partija bila bolja“. Da li imate još te mangupe?

„Ta teza je još od Lenjina ostala. I to često koriste svi partijski lideri u izborno vreme.“

Da li je to samo floskula ili je i realna situacija?

„Čim je ostalo od Lenjina do danas, ima elemenata floskule, čim je svi koriste. Prilično se izlizala ta teza. Ali dobro, u SPS-u ta stabilnost i sprečavanje cepanja dovodi do toga da se neki gafovi ili greške u hodu amortizuju prema unutra.“

Kako?

„Vratimo se tri-četiri godine unazad. Bilo je priče u javnosti. Bane Ružić će da se odvoji, pa ne znam Tončev. Bilo je rasprave. I ništa.“

Ružić je danas prvi potpredsednik vlade, a Tončev ministar bez portfelja.

„Ali sada, tri godine kasnije. Važno je da su ti ljudi ostali i da nema te rasprave danas u SPS-u. Ona je raspravljena. Mi nemamo problem. Zato svi naši ljudi u rukovodstvu znaju da ne smemo da pocepamo partiju. I lokal je kod nas mnogo važan. To što mi zovemo mreža. To su ljudi koji su na lokalu izabrani. Ne postavlja to Dačić odavde, nego su izabrani i oni godinama funkcionišu. Oni su nosioci tog kontinuiteta. I polako ulaze mladi. Danas je u poslaničkoj grupi SPS-a četvoro ili petoro mladih socijalista. Predsednik mladih socijalista Uglješa Marković je poslanik. On je treća generacija. Dačić je bio druga generacija. On je bio predsednik mladih socijalista kada je formiran SPS. Milošević je bio predsednik, to je moja generacija. Onda je Dačićeva generacija u kojoj su i Bane Ružić, Saša Antić...“

Ružić je možda neka međugeneracija.

„Da, po godinama. Ali se uklopio u ovu generaciju. Sada dolazi nova generacija. Treća generacija rukovodstva u 30 godina, to je sasvim normalno. Oni koji kritikuju SPS i čekaju da propadne, da se raspadne, još će dugo to da rade, ali bezuspešno, zato što će da izraste ova nova generacija.“

Šta će biti njihov zadatak?

„Njihov zadatak će biti da sada u njihovo vreme vrše dalje prilagođavanje sa osnovnim baznim ciljevima. Socijalističke partije širom Evrope se prilagođavaju uslovima svetu kakav jeste. Oni će se prilagođavati ovoj ideji koja u Srbiji postoji. Formalni kontinuitet SPS-a je još od 1919. godine, od formiranja Socijalističke radničke partije – komunista. Mi još imamo tu staru ideju koja nas drži na političkom nivou i opstaćemo. U kakvoj god da si situaciji, tvoje je opredeljenje da podržiš državu. To je suština. I oni koji to zanemaruju i misle da je ovo što ja sada pričam stara priča, to oni govore o sebi, a ne o meni. Zato je važno da partija prihvati da mi čak imamo negde na terenu loše odnose između lokalnog SNS-a i lokalnog SPS-a.“

U Surdulici, na primer.

„Recimo. Možete da uzmete i Knjaževac. Bili su loši, i šta sad. I naši prihvate da glasaju za zajedničkog kandidata za predsednika opštine. Kako prihvate? Kao naređenje? Pa ne, malo se raspravljaju i onda odu. I posle idu na izbore odvojeno od SNS-a. Ko to ne vidi u SPS-u, taj ne vidi partiju i ne vidi partije uopšte. Jer jedan veliki deo naše inteligencije potcenjuje činjenicu da smo mi u višepartijskom sistemu. Mi smo u sistemu opštedemokratskih ideja u kome svi pričaju šta je pametno. To je naravno dozvoljeno. Samo treba imati partiju. Mi smo u starom sistemu govorili – imaš Socijalistički savez pa dođi i reci šta hoćeš. Jedino što to nije nikakva vlast.“

Specifičnost SPS-a je i da je praktično predsednik stranke uvek glasan jednoglasno. Milošević nikad nije imao protivkandidata, kao ni Dačić.

„U početku, za vreme nastajanja SPS-a, jednom je moj pokojni drug Tomica Raičević bio protivkandidat Miloševiću zato što smo mislili – eto, ta forma da se poštuje, treba više kandidata. Uvek je suštinsko pitanje imamo li mi dve suprotstavljene koncepcije, pa bi one dovele do dva kandidata, ili samo treba da imamo dva kandidata? Kasnije, u periodu u kojem sam ja bio velikim delom odsutan, Dačić je dao vrlo važan pečat u tom transformisanju, prilagođavanju, vođenju SPS-a između Scile i Haribde, kakav je vodenica političkog sistema. Nisu slučajno nestale velike političke partije koje su formirane ’90-ih godina. Gde su SPO i DS? Nije to samo zato što je tamo bio jedan pojedinac ovakav ili onakav. Ne, nego što su uslovi bili đavolski složeni. I zato je ta Dačićeva veština poštovana, ja sam je lično podržao. Iako sam imao sa Miloševićem u Hagu negde različito mišljenje.“

U vezi sa Dačićem?

„U vezi sa stanjem partije u zemlji. Sa idejom da je mnogo važno podržati njih, zato što opstanak partije stoji na njima, a ne nama koji smo van. Kakva god da je zasluga Miloševića i bilo kog, u to vreme trebalo je podržati borbu naših ljudi ovde. Na Miloševića su onda uticali i neki ljudi da on stekne neku drugačiju sliku pa... I ta priča ko je tu pravi, dosledan.. To su pogrešne teze. I pokazale su se da su te teze nestale. Bile su. Imale su jake predstavnike, Vučelića, na primer. Ali je partija ostala i to nije samo zato što je Dačić naredio. Prvo, on nije takav čovek. Kad mi kažemo da je odlučio Kongres, to u SPS-u stvarno to i znači. Dačićeva zasluga će ostati zabeležena u političkoj borbi za opstanak u konkretnim uslovima i što je preveslao tih svojih dvadesetak godina. To nije malo. I ja sam generalno optimista da će SPS da ostane zato što taj koren neće da nestane u Srbiji.“

Govorite o Dačiću da je vreme da prepusti kormilo nekom drugom?

„Ne. Mi se ipak bavimo suštinom politike. Njegov dolazak, opstanak... I nije on tu sam. Stalno poneko uđe. Rukovodstvo se stalno proširi, ne ispadne mnogo ljudi. I tu je Dačićeva veština da se stvari ne rešavaju konfliktom. Možda to nekad traje malo duže, pa se nekad i nekim našim članovima ne sviđa to što on ne preseče. Ali onda se na duži rok pokaže dobro jer mi nemamo u partiji ljude koji međusobno ne govore ili ljude koji imaju nešto suprotstavljeno.“

Kako danas gledate na Miloševića? Da li je Milošević teret za SPS? Zbog njega socijalisti nisu ušli u Socijalističku internacionalu.

„Nije. To je naravno stav Socijalističke internacionale. Nisu ušli dominantno jer su neke komšijske socijalističke partije sa prostora bivše Jugoslavije bile glavni protivnici. Celo to Miloševićevo vreme ne može da se jednim stikerom prelepi i da se kaže da je to sve pogrešno i da sve to nije dobro. Prvo, zato što je to vreme dovelo do promene sistema i države. Drugo, to što je u to vreme Srbija ustala protiv nepravdi prema samoj sebi i prema srpskom narodu. Te nepravde stoje i danas. One nisu nestale i one nisu personalno Miloševićeve. Isto što se tražilo od Miloševića, traži se u kontinuitetu od Đinđića, Koštunice, Tadića, Tome Nikolića i sada od Vučića, kada je u pitanju Kosovo, i kada je u pitanju to da ne smeš da podržavaš Srbe van Srbije. Vučić je peti predsednik posle Miloševića. A pitanja stoje. Prema tome, to su pitanja Srbije, a ne Miloševića. U toj borbi mi imamo ono što su problemi iz Miloševićevog perioda, iz koga ne izdvajam ni sebe. Ne govorim o Miloševiću kao o nekom drugom, ja nikada ne bežim ni od svoje odgovornosti. To su stvari na unutrašnjepolitičkom planu. To je moglo da bude drugačije. Ali SPS se odvojio od toga, a da nije rekao ’odričemo se’. Ti koji su to tražili od SPS-a, to je svojevrsno drobljenje istorije.“

Od čega se to SPS odvojio?

„Odvojio se eto tako što je prvo na unutrašnjepolitičkom planu SPS izašao iz političkih konflikata sa drugim političkim partijama. Samim tim što je povećao svoj koalicioni kapacitet on je nametnuo drugačiju, tolerantniju politiku. Sada je došla generacija koja nije u komunizmu vaspitavana. I u opoziciji je došla druga generacija. To su tekovine novog SPS-a i kada gledamo vreme unazad i to su te razlike. Neko može da kaže da se SPS nikada nije odrekao Miloševića, ali SPS se promenio. Današnji SPS nije SPS iz 1991, i kao što SPS u 2031. neće biti kao SPS u 2021. Ali će ga biti! To je poenta.“