Vest je glasila – lideri Stranke slobode i pravde, Demokratske stranke i Narodne stranke postigli su dogovor o zajedničkoj listi na narednim izborima. U nastavku piše: pored toga, Dragan Đilas, Zoran Lutovac i Vuk Jeremić treba da se dogovore i oko kvota, odnosno na koji način će podeliti broj mandata nakon izbora.
Početna ponuda na stolu je bila svakome po 30 odsto, dok bi ostatak išao manjim pridruženim partijama. Međutim, stranka Dragana Đilasa očekuje da u skladu sa podrškom koju svako od njih ima među biračima, SSP dobije duplo više mandata.
Komentar jednog čitaoca na istu vest, objavljen na portalu koji je vest i plasirao, glasio je : "Je l’ ste podelili ono što nemate?"
U stvaranju političkih saveza "tuča" oko kvota je, uslovno rečeno, normalna stvar. Ona deluje smislenija ukoliko je reč o strankama koje imaju određeni potencijal među biračima.
Nažalost, kada je reč o strankama koje, bar prema istraživanjima javnog mnjenja, jedva da mogu i cenzus da pređu, ta "tuča" postaje pomalo groteskna.
Možda bi pravilnije bilo reći da će se dogovarati o tome ko će koliko svojih predstavnika dati za izbornu listu, a da o mandatima razgovaraju tek posle izbora. Ukoliko odluče da na izbore izađu.
Stranka slobode i pravde, Demokratska stranka i Narodna stranka, kako su mediji objavili, koplja će lomiti oko raspodele prvih 50 do 80 mesta na izbornoj parlamentarnoj listi, a u zavisnosti od procene na osnovu istraživanja javnog mnjenja koliko mandata može lista da osvoji.
I to je pomalo diskutabilno jer postojeća istraživanja ne ukazuju da bi zajednički nastup imao sinergetski efekat, odnosno da bi ove stranke na jednoj listi osvojile više glasova nego kad bi nastupale odvojeno. Ukoliko odluče da na izborima učestvuju.
Osim toga, kako se realno određuje koja je partija jača, kad nijedna od ovih stranaka nije učestvovala na poslednjim parlamentarnim izborima, dok je učešće na lokalnim bilo sporadično. Uz to, realno gledajući, među strankama koje bi se možda mogle naći na zajedničkoj opozicionoj listi ima i onih koje i prelaženje cenzusa mogu samo da sanjaju te je, zapravo, njihov jedini motiv za zajednički nastup „ubacivanje“ stranačkog lidera na listu i, po mogućstvu, u parlament.
Sve, dakle, podseća na situaciju s početka 2000. godine kada je nastajao DOS, sa gomilom "kombi stranaka" i "one man show" partija, čiji su lideri gotovo listom postali poslanici, ministri i potpredsednici vlade posle decembarskih izbora.
S tom razlikom što je utisak kako su tadašnje minijaturne partije gromade u odnosu na neke od današnjih mini-stranaka.
E, sad, ako uspešno i preskoče ovu prvu prepreku oko podele još neosvojenih mandata, uslediće druga "mina" – kadrovi. Ko će da bude prvi na listi, ko u prvih 10, 20, 50... Nema sumnje da će biti onih koji postavljaju pitanja – a zašto baš on/ona?
No, iskreno, dobro je što se bar nekoliko stranaka opozicije o nečemu dogovorilo. U ovom slučaju o tome da će na narednim izborima da nastupe na zajedničkoj listi.
Mada, još nije sigurno ni da će da izađu na izbore. Bar ako je suditi po onome što su SSP i DS još krajem septembra nudili ostalim strankama opozicije – a to je sporazum o saradnji u kojem je svaka stavka koja se ticala izbora počinjala sa "u slučaju odluke da učestvujemo na izborima".
A možda bi pre svega trebalo da se dogovore i šta je to što biračima nude – konkretno.
