Vesti
08.04.2021. 16:15
Rade Jerinić i Mihailo Paunović

Privatizacija i njene žrtve

privatizacija
Izvor: Shutterstock

U prethodnom nastavku na nekoliko primera videli smo kako je funkcionisala perfidna šema pljačkanja građana Srbije koja traje skoro tri decenije i u kojoj se iz ove zemlje odlilo više od 50 milijardi dolara na razne destinacije, uglavnom po poreskim rajevima širom sveta. Afera „Mauricijus“ koja je poslednjih nedelja prisutna u medijima samo je poslednja u nizu u kojoj je otkriven trag novca koji je najverovatnije nelegalno stečen u Srbiji zahvaljujući koruptivnim i kriminalnim radnjama pod krinkom političkog uticaja, a onda neoporezovan ušuškan na „bezbedna“ mesta po raznim egzotičnim destinacijama širom sveta.

Kao što smo rekli, nije to ni prvi ni poslednji takav slučaj, ali svakako je vredno analizirati ove fenomene. Kao što smo pokazali, organizovana pljačka naroda počinje početkom devedesetih, kada se pod teretom spoljnog zida sankcija iznalaze rešenja ne bi li se održala bilo kakva privredna aktivnost. U tom smislu organizovano je iznošenje deviza iz zemlje radi plaćanja strateških sirovina, ali ubrzo su i oni zaduženi za te poslove nalazili svoje interese pa je uskoro bilo vrlo teško razlikovati državne i privatne poslovne poduhvate, naravno u oba slučaja sa državnim parama.

Povezane vesti - Od Miškovića do Đilasa i Šolaka i nazad!

Insajder u drugoj epizodi serijala „Državna pljačka države“ navodi da su „od jula 1992. do juna 2000. na račune osam ofšor kompanija na Kipru koje je osnovala Srbija, odnosno Beogradska banka, deponovani veliki iznosi deviza u kešu. Insajder je došao do dokaza o gotovom novcu koji je iznet na Kipar i koji je položen na račune osam ofšor kompanija:

Milijarda i 32.207.200 nemačkih maraka, 80.038.242 dolara, 63.809.060 švajcarskih franaka, 390.241.674 austrijska šilinga, 546.843 australijska dolara, 1.940.213 švedskih kruna, 23.509.234 francuska franka, 312.926 funti, 223.876 belgijskih franaka, 589.233.348 lira – ti podaci, prema našim saznanjima, poznati su i nadležnim institucijama u zemlji još od 2002. Poznato je i da je u periodu od samo godinu dana, od januara 1998. do juna 1999, ukupna suma deponovanog gotovog novca na bankovne račune osam srpskih ofšor kompanija na Kipru najmanje iznosila: 508.569.995 nemačkih maraka, 20.652.385 američkih dolara, 15.907.727 švajcarskih franaka, 257.909.414 austrijskih šilinga, 9.990 australijskih dolara, 793.240 švedskih kruna, 6.047.537 francuskih franaka, 61.374 britanske funte, 223.876 belgijskih franaka.“

Social Network Post 1920x10805

Prva državna ofšor kompanija koja je osnovana na Kipru 1992. bila je „Antexol Trade Limited“, iste godine osnovan je „Vantervest“. Naredne godine na Kipru počinju da rade „Hilsej“, „Lamoral“ i „Sautmed“. Godine 1995. osnovani su „Braunkord“ i „Perikon“, a od 1997. srpski novac počinje da se kreće i kroz račune firme „Kapkon“. Prema podacima do kojih su došli istražioci Haškog tribunala, na te račune polagani su ogromni iznosi gotovine, odakle su odmah odlazili dalje. To je bio novac iznet iz Srbije. Zanimljivo je da je svaku od ovih firmi osnovala advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa.

Povezane vesti - Afere koje su pojele privatizacije

Nekoliko godina kasnije ispostavilo se da osobe koje su zvanično zavedene u papirima kao vlasnice većine ovih ofšor kompanija to zapravo nisu ni bile, odnosno da tih nekoliko godina nisu uopšte znale da kroz račune navodno njihovih kompanija prolaze gotovo svakodnevno milionski iznosi.

Foto: Shutterstock Foto: Shutterstock

Tako je to izgledalo devedesetih, ali sa promenom vlasti i uvođenjem slobodnog tržišta i privatizacije na velika vrata tok novca dobija obrnut smer. Sada, umesto da ide ka ofšoru, on se kroz privatizacione procese vraća u Srbiju. Formula je genijalna – prvo opljačkate narod i privredu, onda deo tog opljačkanog novca iskoristite da za male pare pokupujete ono što je ostalo vredno u Srbiji.

Prema tranzitološkoj teoriji, društva koja se (re)integrišu u međunarodni sistem baziran na tržišnoj ekonomiji i pluralističkom političkom sistemu moraju sprovesti proces privatizacije iz nekoliko razloga: podizanje nivoa ekonomske efikasnosti, veća konkurentnost na internacionalnom tržištu, racionalizacija poslovanja, usklađivanje troškova proizvodnje sa cenama, uvećanje budžetskih priliva, smanjivanje ili ukidanje budžetskih rashoda koji se ogledaju u subvencionisanju „neefikasnih“ javnih preduzeća, uvođenje „reda“ u sferi privrede, smanjivanje rizika od nepotizma i korupcije. Izraženo najopštijim kategorijama, svrha privatizacije, prema ovoj teoriji, jeste rast životnog standarda, smanjenje broja nezaposlenih ili najopštijim jezikom izrečeno – postavljanje privrede na „zdrave noge“. Ako je tako, a 2014. godine je navršeno 25 godina od prvog zakona kojim je započeta izmena svojinskih odnosa i de facto omogućena privatizacija, pitanje je kako je Srbija te godine bila na svega 65 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) u odnosu na 1989. godinu. Ako je ovakav položaj rezultat transformacije, a privatizacija je kako smo ranije videli na osnovu i nužna karakteristika njenog „uspešnog“ sprovođenja, onda nam ne preostaje ništa drugo do da zaključimo da je privatizacija jedan od najuticajnijih faktora u procesu osiromašenja većeg dela stanovništva. Često govorimo o tome da transformacija, odnosno privatizacija, u Srbiji nije „dobro sprovedena“. Ipak, kako to procenjuje ekonomista Ljubodrag Savić, uspešnost privatizacije zavisi pre svega iz kog ugla se gleda, jer nije isto da li govorimo o zadovoljnoj državi ili zadovoljnim radnicima.

Zbog pravnih praznina u zakonu iz 2001. godine, „kupac nije bio obavezan da obelodani svoj identitet ili vlasničku strukturu svoje kompanije, tako da se u nekoliko stotina privatizacija strani kupac samo formalno pojavljivao, a u pozadini je bio domaći, moćan i blizak vlasti biznismen koji je koristio ofšor kompanije da bi preuzeo domaće preduzeće, koje bi potom lišio imovine, prebacio je u inostranstvo, a radnici su ostajali bez posla“.

Od početka primene Zakona o privatizaciji iz 2001. godine, najviše preduzeća je privatizovano tokom 2003. U prvoj godini primene zakona neki od najvećih privatizacionih procesa vođeni su u slučaju triju cementara, u Beočinu, Kosjeriću i cementare „Novi Popovac“, ali i kruševačke „Merime“ i Valjaonice bakra Sevojno, od čijih je prodaja u državni budžet uplaćeno preko 159 miliona dolara, što je u tom momentu predstavljalo više od 1,5 odsto ukupnog godišnjeg BDP-a Srbije.

Naravno, poenta je koliko su te firme vredele u tom trenutku i da li je bilo neophodno prodavati ih pod takvim uslovima. Kao što je i od krucijalnog značaja i to kako je bio koncipiran sam Zakon o privatizaciji iz 2001. godine koji je dozvolio kroz fleksibilan pristup metodologiji procene vrednosti kapitala s jedne strane potpuno obezvređivanje imovine, a s druge kroz slabu kontrolu investitora i porekla sredstava upliv spekulativnog i nelegalno stečenog kapitala. Tako se desilo da je bivši makedonski ministar ekonomije i kontroverzni biznismen Žanko Čado imao ključnu ulogu u bankrotu srpskih firmi „Agrohem“, „Fidelinka“ i „Navip“. Novac iz firmi je nestao, proizvodnja prestala i zbog toga je 1.300 radnika u ova tri preduzeća ostalo bez posla. Oni su deo armije od 250.000 zaposlenih u državnim preduzećima u Srbiji koji su se našli na ulici kao rezultat privatizacije od 2001. do 2010. godine.

Sa oca na sina

Posebnu ulogu u obezvređivanju kapitala društvenih firmi imale su konsultantske i proceniteljske firme. Njihov zadatak bio je da procene vrednost imovine preduzeća koja su bila predmet privatizacije. Kao što smo rekli, fleksibilnost u izboru metoda koje je zakon dozvoljavao omogućavao je proceniteljima da skroje adekvatnu ponudu koja apsolutno odgovara potencijalnom kupcu. Tako je uloga onih koji su se bavili ovim poslom postala vrlo bitna i nezaobilazna, omogućivši nekima od njih da se enormno obogate.
Interesantna je na primer uloga kompanije „Ces Mekon“ koja se uz još dve najčešće pojavljuje u najvećim privatizacijama u Srbiji. Odličan primer je njihova uloga u privatizaciji Veterinarskog zavoda Zemun, odnosno da li je ona dobila zastupništvo na osnovu raspisanog tendera, s obzirom na mogućnost sukoba interesa, budući da postoji veza između direktora Agencije Mirka Cvetkovića kao bivšeg izvršnog direktora i partnera u „Ces Mekon“, kao i između vlasnika preduzeća „Ces Mekon“, Zvonimira Nikezića, čiji je sin Dušan Nikezić u to vreme bio zamenik direktora Agencije za privatizaciju. Još zanimljivije je da je navedeni Nikezić mlađi danas visoki funkcioner SSP-a, stranke Dragana Đilasa, i direktor u njegovim privatnim firmama poput PIK „Omladinka“ iz Negotina.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
4°C
09.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve