RATKO DRAŽEVIĆ: Najpouzdaniji Titov čovek za šverc cigareta

RATKO DRAŽEVIĆ: Najpouzdaniji Titov čovek za šverc cigareta


Da je bio živ u vreme izbijanja duvanske afere, početkom 2001. godine, u koju je bio uvučen sam državni vrh Srbije, Ratko Dražević, vlasnik biografije pregoleme za tri života, Titov udbaš, verovatno bi se samo nasmejao znajući da iza cele ujdurme stoji sukob unutar službi. Jer Dražević je u svoje vreme, nakon završetka Drugog svetskog rata, osmislio najunosniji državni biznis kojim se punila budžetska kasa – šverc cigareta. On je novinaru Milomiru Mariću do detalja opisao funkcionisanje Titove spoljnotrgovinske hajdučije, koju je, prema sopstvenom priznanju, predvodio. Kanali šverca duvana koje je Ratko osmislio i utabao istovetno su korišćeni decenijama kasnije.

Uz podsećanje na detalj iz intervjua Ljubiše Ristića datom “Ekspresu”, u kojem navodi kako je upao u kancelariju tadašnjeg šefa tajne srpske službe negodujući zbog nečega, a ovaj mu sasvim smiren odgovorio: “Služba je jedina domovina”, nema šta više da se doda. Evo šta je Dražević ispričao o švercu cigareta.

“Kada su, 1947. godine, ukinuti okruzi, svi mi načelnici Udbe povučeni smo u Beograd, u Udbu za Srbiju, u kojoj sam neko vreme vodio kontraobaveštajno odeljenje. Sve se svodilo na hvatanje inostranih špijuna, uglavnom iz Trsta, odakle je bila glavna navala sve do rezolucije Informbiroa, kada smo počeli da se bavimo ruskim špijunima i informbirovcima. To mi nije bilo interesantno kao onda dok sam ganjao četnike. Po svaku cenu želeo sam da pobegnem negde iz Udbe. Većina mojih drugova otišla je tada u diplomatiju, a ja u spoljnu trgovinu, za šta se još niko nije otimao. Nije bilo para, deviza, a trebalo je modernizovati policijsku tehniku, kupiti radio-stanice i stvoriti sredstva za agenturu i rad kontraobaveštajne službe.

Ratko03

Trska da zavara

Predložio sam Krcunu Peneziću da Izvršno veće Srbije formira specijalno odeljenje koje bi se time bavilo. Vlada je predložila Vladu Višnjića, a Udba mene, da u okviru preduzeća “Morava”, koje je počelo neki šverc u Nemačkoj, krenemo s poslom koji će dovesti do formiranja “Geneksa”. Od te “Morave” preuzeli smo šverc cigareta, tobože pod firmom izvoza trske u Nemačku. U vagone se okolo stavljala trska, a unutra cigarete, koje su preuzimale jevrejske grupe s kojima smo dobit delili na ravne časti.

Potom smo isti takav kanal s cigaretama uspostavili prema Italiji, odakle su trgovci dolazili gliserima da utovare robu na otvorenom moru i odmah je isplate na licu mesta. Zbog toga je došlo do sukoba između nas i savezne Udbe oko podele tržišta, što je dovelo do prljavih međusobnih podmetanja.

Na primer, jedan Italijan iz Trsta koji je bio jako bogat švercer, ali je zazirao od trgovine drogom bio nam je glavni partner. U saradnji s njim ovladali smo tim tržištem, pa je slovenačka Udba njemu u toku noći skinula gume sa automobila i napunila ih heroinom, a na granici mu postavila zasedu da bi ga uhapsila i strpala u zatvor. Ni kriv ni dužan odležao je dve godine.

Sav državni šverc bio je naš. Pare su uglavnom odlazile u crni fond, koji je bio uredno prijavljen kod Narodne banke. U to vreme su se pravile funte u zlatu – tako pretvorene vredele su 20 odsto više. Organizovali smo otkup dolara na crno, otkup brilijanata. Ta osiromašena buržoazija bila je prisiljena da prodaje porodični nakit, zlato. A kad je bilo neophodno, kad je državna blagajna do dna bila ispražnjena, pribegavalo se bukvalno organizovanom kriminalu i pljački po kućama. Odnošene su ikone, slike, zlato, srebro, nameštaj, devize iz slamarica. Na taj način pribavljena je neophodna materijalna korist i smišljeno je uterivan strah u kosti u krugovima obeležene reakcije. Imali smo nekog Acu Lekića, Jevrejina, koji je povremeno odlazio na berzu u Amsterdam i to prodavao.

Ratko01

Dil sa Švajcarcima

Tako su stvarane prve devizne rezerve i sredstva za minimalno funkcionisanje države, policije, obaveštajne službe.Prvo je nas pet-šest u okviru preduzeća “Morava eksport-import” formiralo zasebnu grupu čiji smo Vlada Višnjić i ja bili rukovodioci. U međuvremenu smo počeli da radimo crne poslove na relaciji istok-zapad preko Istočne Nemačke. Tako se prodavao ugalj. Jedan od najbogatijih ljudi u Švajcarskoj, Vajtnauer, radio je s nama na švercu cigareta za ceo svet. Bili smo veliki prijatelji. To je jedna bogata trgovačka kuća, stara preko 150 godina. Držali su je njegov otac i njegovi preci. On je toliko zarađivao na tom švercu cigareta da, iako je dobit delio s nama, njemu nije predstavljalo ništa da mi, recimo, plati sve troškove pošto se znalo da ja nisam mogao da od “Geneksa” išta ukradem. Cigarete koje smo mi plaćali, na primer, 100 dolara, prodavali smo za 500 dolara u Nemačkoj, tako da nam je čisto ostajalo 400 dolara. Po ugovoru smo delili pola-pola. Mi smo kupovali preko Vajtnauera cigarete koje su dolazile iz Amerike i bile stacionirane u nekom carinskom skladištu da ne bi mogle da se švercuju. Ono što je išlo za Italiju stajalo je kod nas u Poreču, a što je išlo za Jugoslaviju i istok bilo je u carinskim magacinima u Beogradu.

Ja sam tada živeo u Švajcarskoj, a njegove su zarade bile takve da je on meni plaćao hotelski smeštaj, jer da mi je to plaćao “Geneks”, ja bih zbog radnika morao da idem u neki skroman hotel, a ne u ovaj, najluksuzniji, gde sam imao petosobni apartman. A njega baš briga jer se to na kraju njemu odbija od poreza. Sedi egipatski kralj Faruk, sedi naš kralj, sedam kraljeva u egzilu i ja s njima, tu u istom hotelu, a sa operskom pevačicom vodim ljubav.

E, tada se moglo desiti da sam prodao kamenje umesto štofova. To je bio jedan od najkrupnijih spoljnotrgovinskih poteza, zahvaljujući kojem smo lako zaradili 250.000-300.000 dolara, što su u ono vreme bile ogromne pare. Uveče sam sedeo, razmišljao kako bih smislio neki spektakularan posao. Na zapadu su već harale jevrejske kaznene grupe, koje su bile bukvalno propast za Belgiju, a za Nemačku naročito, i koje su ostavljale svuda za sobom samo pustoš. One su uglavnom bile koncentrisane u Briselu, dok su imale svoje razgranate i efikasne organizacije po Nemačkoj. Zbog ogromnih ljudskih i materijalnih žrtava u ratu. Jevrejima je sve tolerisano dok ponovo ne stanu na noge. Dešavalo se da 90 odsto tih poslova ne uspe, međutim, kad te švercerske transakcije uspeju, onda se za jednu noć napravi kapital.

Ratko06

Jevrejski ambasador

Ja sam komotno mogao da budem ambasador kod tih Jevreja u Briselu, toliko sam bio popularan. Bio sam hrabar, u stvari nepromišljen, i ničega me nije bilo strah. Jedanput sam razgovarao s tim Jevrejima kako može najlakše da se dođe do velikih para. Oni mi kažu: “Ajde da kupimo neku traženu robu koja dosta vredi, da ovde platimo četvrtinu njene vrednosti pa da je pošaljemo za Izrael. Ali kad prođe kroz Jugoslaviju, vi to izvadite i stavite kamenje. A kad se otkrije prevara u Izraelu, mi ćemo pritegnuti osiguranje da naplatimo, a vi pravu robu slobodno prodajte.”

Dogovorili smo se da nabavimo deset vagona najboljih engleskih štofova za 50.000 dolara. Oni su skupili 25.000, bili su još siromašni. E sad je trebalo da i ja dam 25.000 jer oni nisu imali dovoljno. Vlada Višnjić se uplašio: “Nemoj da daš pare! Ako posao propadne – streljaće te! Kako smeš da im veruješ?” Rekao sam da ih se uopšte ne plašim jer je kod njih data reč svetinja. Stavio sam 25.000 u džep, što onda nije imao ni savezni ministar finansija, čak ni Tito lično, i dao u Briselu jednom svom partneru u ruke, kao keš lovu: “Evo ti, ako me izradiš, ja sam nadrljao!” Znali su oni dobro da ja radim u Udbi jer sam još uvek tamo primao platu: “Slušaj, ja ću jednog od vas ubiti pre nego što odem u zatvor ako me prevarite!”

Međutim, oni su sve to sredili, platili robu i javili mi kad je krenula. A mi smo se ovde dogovorili s našom železnicom da mi tih trideset vagona specijalnom lokomotivom dovučemo sa slovenačke granice u Smederevsku Palanku, ili u Veliku Planu – ne sećam se tačno, toliko je tih špekulacija bilo – u neku veliku klanicu gde su bile hale.

Uzeo sam deset ljudi, navukli smo kamenje s tri kamiona, izvukli štofove i ubacili okolo tršćanske i austrijske novine, tobože da izgleda da je voz tamo negde opljačkan. Pošto nije smelo da se zna da su vagoni bili otkačeni, stigli smo tu kompoziciju kod Đevđelije sa specijalnom lokomotivom, i prikačili ih tako da ni mašinovođa o tome nije mogao ništa da zna. Železnica, zapravo Direkcija Jugoslovenske železnice je u to vreme bila nešto kao i Udba, pa je ispisivala u svoju propratnu tovarnu listu ono što smo mi hteli, pogotovo što je taj teretni voz stajao na svim stanicama i po redu vožnje mu je u ono vreme od Maribora do Đevđelije trebalo barem pet dana. Tako sam ja imao cela dva dana za istovar štofova i utovar kamenja.

Kada su u Atini prebacivali vagone na trajekt za Izrael, pukli su sanduci od teškog tereta i otkrilo se da je u njima kamenje umesto štofova.

Srebro iz Albanije

Prva rutinska istraga, zbog onih novina, bacila je sumnju na Italiju i Austriju. Međutim, osiguravajuće društvo je dalo kamen na analizu, na osnovu koje je ustanovljeno da kamen potiče iz Jugoslavije. To je posle leglo. Po pravilu, ako se tačno ne utvrdi krivica za štetu po dužini železničke pruge, to se naplati od svih železnica. Pouzdano znam da to nikad niko nije naplatio. A šta je bilo, kako je ispalo, ja nikad nisam smeo mnogo ni da se interesujem. Za te dinare koje smo dobili za prodaju štofova, a u pitanju je bila ogromna, basnoslovna suma, kupili smo srebro u Albaniji. Ti engleski štofovi su bili prvorazredni, prodavali smo ih po preduzećima u celoj zemlji. A srebro smo utovarili u šest punih kamiona, oterali ih u Cirih i dobili 300.000 dolara. To su bile pare s kojima smo mogli da počnemo ozbiljno da radimo. Imali smo kapital jer ko je u to vreme imao 300.000 dolara, taj je stvarno bio gazda.

Ja, recimo, nisam išao u Brazil, gde smo posle polulegalno, uz ekstra profit, prodavali radio-aparate iz Japana, što nisu smeli da rade brazilski uvoznici. Ali mi smo se, ipak, klonili tih divljih poslova, tržišta i zemalja čim smo stali na noge i malo se sredili.

Čitava ta naša hajdučka spoljna trgovina nastala je iz velike nužde u vreme stravične ekonomske blokade posle rezolucije Informbiroa, dok se još nismo uspeli izboriti za milost i zaštitu zapadnih zemalja. Kao sasvim realna mogućnost uzimala se skorašnja sovjetska okupacija dobrog dela jugoslovenske teritorije, kao i neophodnost blagovremenog organizovanja partizanskog, gerilskog otpora. A da bi se došlo do para, Tito i Izvršni biro CK SKJ su doneli odluku da se pored već postojećeg legalnog preduzeća savezne Udbe “Invest-importa”, organizuju po svim republikama uspešne kapitalističke spoljnotrgovinske firme za crne i švercerske poslove. U skladu s tim, Krcun Penezić je u maju 1952. poverio Vladi Višnjiću i meni formiranje “General-eksporta” (“Geneksa”).

Zapravo, to je bilo samo prirodno ozvaničenje onoga što smo stidljivo radili i ranije, uz produbljivanje već trasiranih kanala prema inostranstvu. A za taj period me vezuju moja najveća životna nekomunistička prijateljstva, koja su, uprkos svemu, decenijama ostala nepomućena, kao što je obostrano nesebična saradnja s bečkim Jevrejinom Ludvigom (Lajošem) Vajsom, koji je time samo ispunio mudri amanet svoga oca, koji mu je za vreme rata u panici govorio: “Sine, ako ti bilo kada bude teško, idi u Srbiju jer tamo Jevrejin može da postane i oficir!”

S vremenom smo se toliko osilili da su od nas zazirale i najprepredenije jevrejske grupe. Jedanput ih je Vlada tako zeznuo kada im je utrapio dve tone kamene sode, koja je već bila oksidirala u Trstu, pa su oni pored toga morali da plate nekome da to baci u more.

Nikako nisam mogao da se otarasim jedne žene, Tereze, i rešio sam da od nje pobegnem poslovno u Ameriku. Tobože za predstavnika „Geneksa”. U stvari, u Americi još uvek nije bila dovoljno razvijena naša obaveštajna mreža pa je trebalo da je osnujem pod okriljem „Geneksa” iako je to, makar nominalno, bilo jugoslovensko-američko preduzeće za celokupnu privrednu razmenu.

Uhvatili su me ovi iz SIP-a, iz Koordinacionog odeljenja. Ajde, kažu, nema smisla čime se baviš. I ja povedem dvojicu njihovih proverenih agenata. Jedan je dotle bio tehnički direktor Radio-Beograda, neki Ćira Ćirović, a drugi Srećko Gizdavčić, neustrašivi heroj. On je, na primer, posle oslobođenja u Italiji vršio atentate na ustaše. Majku im njihovu, u Americi su me obojica izdali. Obojicu je prevrbovala američka služba i tako razotkrila moju pravu ulogu. Obojica su posle ostala u emigraciji – jedan je umro od raka, a drugi i dan-danas živ u Americi.

Ratko02

“Jugoslavija film”

U to vreme se u CK SK Jugoslavije raspravljalo nešto o filmu, neka komisija za kulturu ocenila je otprilike da „Jugoslavija film” nešto predstavlja pa da treba da se reši njen kadrovski slučaj. Samu ideju da me pošalju na film doživeo sam kao najveću degradaciju u životu. Govorilo se da idem za direktora “Invest-importa”, veliko preduzeće savezne Udbe, za direktora Beogradskog sajma, za direktora JAT-a. Pritisci sa svih strana bili su stravični: “Pa, vratićeš se nazad kad sve tamo središ!” A ja sam još bio malo ošamućen zbog one žene, Tereze, jer je ona meni u inat otišla s drugim. I ja pristanem. Računao sam, makar na filmu ima dosta drugih prelepih žena.

Video sam odmah da u “Jugoslavija filmu” nemam ništa naročito da radim, a još sam bio pun snage, pa i relativno mlad, 40 godina. Osnovao sam predstavništva u Parizu i Minhenu, poslao jednog delegata u Južnu Ameriku, a drugog na Daleki istok, u Japan. Pošto zaposleni nisu imali stanove, ja sam na Trgu Marksa i Engelsa iznad poslovnih prostorija digao dva sprata, zajedno sa Sinišom Katanićem, koji je bio predstavnik “Simensa”. Njemu su trebale prostorije, a meni stanovi. Prodao sam poslovni prostor i rešio sva strateška pitanja “Jugoslavija filma” podelivši 25-26 stanova. Za nešto više od pola godine sve sam to završio i opet ostao bez posla. Dolazio sam ujutru u devet sati u kancelariju, potpisao šta ima i odlazio u Bezistan na kafu sa Sinišom. Vreme je sporo prolazilo, trebalo je sačekati kraj radnog vremena.

Spremao sam se da bežim s filma. Krcun i Miloš Minić su mi nudili da me ponovo kandiduju za narodnog poslanika, ali nisam hteo ni da čujem. U to vreme je počelo da se trese u “Avala filmu” jer je tri-četiri godine proizvodio po tri dotirana filma iz NOB-a koji nisu mogli ni na Puli da prođu, a kamoli u inostranstvu. Bila je zamrla srpska proizvodnja pa su hteli da smene direktora “Avala filma” i da postave mene. Prihvatio sam isključivo zato što su tada, 1960. godine, u “Avali” svi bili protiv mene…”

Pročitajte još: