"Sad Orban nosi dres lošeg momka Evrope"

Ištvan Pastor je čovek sa kojim možete da pričate o mnogim temama. Sa Pastorom kao liderom Saveza vojvođanskih Mađara možete da „bistrite“ dnevnu i stranačku politiku. Sa Pastorom kao predsednikom Skupštine AP Vojvodine možete da pričate o razvoju i stanju ove severne srpske pokrajine i problemima koji muče poljoprivrednike u ovom delu zemlje, kao i o budućnosti srpskog sela.

Mi ovaj razgovor sa gospodinom Pastorom, koji vodimo posle radnog vremena, kada se već „povukao“ iz radnog kabineta u Novom Sadu u prijatan mir svog salaša nedaleko od grada, ipak počinjemo sa njim kao sa nekim ko u Srbiji ponajbolje poznaje politiku mađarskog premijera Viktora Orbana, koji je istovremeno i lider Fidesa, sestrinske partije SVM-a.

Gospodin Pastor se, naravno, ograđuje da on nije Orbanov glasnogovornik, već samo posmatrač događanja koji u odnosu na ono što vidi ima i određeni stav. Taj stav, ipak, ima određenu težinu, te je zbog toga zanimljivo njegovo viđenje i tumačenje pritisaka kojima je Orban izložen iz drugih zemalja članica Evropske unije, pre svega zbog unutrašnje politike koju vodi.

„Ništa to nije novo. On je pod tim pritiskom već više od deset godina kada je dvotrećinskom većinom dobio izbore. I kada je krenuo da rešava neke nagomilane probleme metodama, pristupom koji je u značajnoj meri bio atipičan u odnosu na ono što je u to vreme ili čak i dan-danas važi kao princip rešavanja nekakvih stvari“, kaže Pastor u razgovoru za „Ekspres“.

Zbog čega u Evropi tako reaguju?

„Znate, ono što ja vidim u evropskoj politici, ako hoćete i u svetskoj politici, ali da se fokusiramo na evropsku politiku, jeste da uvek imate nekoga na koga se navuče dres lošeg momka. Dosta dugo je taj dres bio na nama, pa smo ga na jedvite jade uspeli skinuti sa sebe. Delimično smo mi to zaslužili, da nam je taj dres bio dodeljen, delimično nam se taj dres praktično zalepio za kožu. Neka slična situacija je sada sa Mađarskom u odnosu na Fides. Ali taj dres evropskog lošeg momka je praktično zalepljen za njihovu kožu. Veoma se lako izgovaraju rečenice etiketiranja od strane onih ljudi koji, recimo, neka rešenja nikad u životu nisu pročitali. Milion puta sam video da se o nekom zakonskom rešenju ljudi izjašnjavaju, stigmatizuju zbog nekih izgovorenih ili izmišljenih stvari, a u suštini je to nešto drugo. I što se tiče medijskih sloboda i što se tiče funkcionisanja institucija i sada u poslednje vreme ovo što se tiče zaštite dece... Milion je raznih problema oko kojih se izgovaraju negativni stavovi, a da pre toga niko to nije pročitao. Naprosto je mađarska unutrašnja politika ’servirana’ na nivo Evropske unije. Oni koji su danas opozicija u Mađarskoj zbog nemoći na unutrašnjopolitičkoj sceni serviraju te probleme na evropsku političku scenu i odatle vrše pritisak. Ali ništa to nije novo. Mi sada začetke te pojave imamo praktično i u odnosu na našu unutrašnju politiku.“

Pastor: Izborom Tročanjija za komesara Srbija je bliža Evropskoj uniji

Vesti 17.09.2019. 13:02

Pastor: Izborom Tročanjija za komesara Srbija je bliža Evropskoj uniji

Na šta mislite?

„Ova cirkusijada u vezi sa izbornim pravilima, slobodom medija, vladavinom prava... To je ta metoda, to su evropske ili svetske metode funkcionisanja politike. U suštini to je jedna generalna pojava, malo izraženija kod Orbana zbog toga što iritira, zbog toga što dozvoljava sebi da jedna mala država ima svoj stav i da ga on glasno izgovara i zastupa. Posebno je ovo interesantno zbog toga što će dogodine biti izbori u Mađarskoj. Interesantno je zbog ukupnog previranja evropske političke scene, zbog odnosa Mađarske prema Rusiji i Kini, prema srednjoevropskim i balkanskim državama... Sigurno je on sada u poslednjih nekoliko godina isplivao kao nekakav prepoznatljiv igrač i zbog toga ga tuku više nego što to njemu prija.“

Pre neki dan je u evropskim novinama objavio reklamu i izneo spisak nekih zahteva, šest zahteva, upućenih Evropskoj uniji. Jedan od zahteva je i da Srbija mora da uđe u Evropsku uniju. Kako to komentarišete?

„To je jedan konzistentan stav. Unazad ne znam koliko godina taj stav nema doslednijeg zagovornika nego što je sam Orban. Što se tiče ovog teksta koji spominjete, gospodin Makron je pre izvesnog vremena pokrenuo opštedruštveni dijalog o budućnosti Evropske unije. Bila je organizovana jedna međunarodna konferencija na kojoj je gospodin Orban govorio praktično o opisu stanja u Evropskoj uniji, što on može da sublimira sa jedne strane, a sa druge strane o neophodnim merama ili o koracima o kojima bi trebalo u tom prekomponovanju Evropske unije ili revitalizaciji Evropske unije razmišljati ili koračati. Među njima je i politika proširenja. Mislim da je za nas ovde potpuno jasno da Evropska unija treba da dobije novu energiju. Mi ne bismo u Evropsku uniju uneli više problema nego što bismo uneli više energije koja nedostaje. To je stav koji zastupa Orban, za razliku od većine zapadnoevropskih lidera koji žive u nekom svom pomalo dekadentnom zapadnoevropskom svetu.“

Kao u nekoj samodovoljnosti?

„Tako bi, otprilike, čovek mogao da kaže. Ja sam za ne kratko vreme bavljenja politikom video nekoliko tipova političara. Ono što je naša velika prednost, kada govorim u množini mislim na političare ovog podneblja, jeste da se svi susrećemo sa životom. Ponekad odemo na ulicu, ponekad odemo na pijacu, ponekad odemo u bioskop. Imamo nekakav realni dodir sa životom, za razliku od tih zapadnoevropskih političara koji o životu znaju samo iz onih papira što dobiju u izveštaju o određenim temama. Mislim da je to ogromna razlika koja cepa praktično kompletnu tu evropsku političku scenu.“

Da se pozabavimo malo onim što nas je sve okupiralo prethodnih godinu i po dana – koronom. U Vojvodini je registrovan prvi slučaj korone u Srbiji. Kako biste Vi ocenili tih prethodnih godinu i po dana?

„Ne samo što je prvi oboleli bio iz Vojvodine, nego je čak bio iz mog prijateljskog kruga. Taj prvi oboleli je, igrom slučaja, moj dugogodišnji prijatelj. Ali to iskustvo širenja virusa podvlači nekoliko pouka za koje smo mislili da su deo životne realnosti, ali smo skloni to da zanemarimo. S jedne strane, videli smo da bez obzira na tehnološki razvoj, bez obzira na ubeđenje o svemoćnosti čoveka, nauke, ipak se pokazalo i dokazalo da je čovek sićušan, da je ljudsko društvo sićušno, da je veoma krhko i da jedan ovakav događaj praktično može da poruši sve ono što smo mislili da je neka vrsta životnog dostignuća. I to sigurno treba da utiče na sve nas, kao neka vrsta upozorenja. S druge strane, videlo se i vidi se da je povezanost sveta koliko prednost toliko i nedaća. Cirkulacija ljudi, otvorenost granica, velika mobilnost istovremeno je ljudsko dostignuće, a sa druge strane izvor opasnosti i problema. Ti problemi se mogu rešavati samo na taj način da se ovi elementi normalnog života na neki način obuzdaju, promene, prilagode i da to ljudi prihvataju. Ono što je nadalje neka vrsta mog iskustva jeste da je vojvođansko zdravstvo, zdravstvo Republike Srbije, daleko bolje nego što mi mislimo, i u smislu organizacionih sposobnosti, i u smislu osposobljenosti kompletnog osoblja, i u smislu odanosti, privrženosti, izdržljivosti i svega ostalog. I ono što je možda isto tako veliko iskustvo za mene jeste da je značajan deo društva razuman, da razume ako nešto treba da se primenjuje ili primeni, bez obzira na to koliko je to teško. I ono što smo isto tako imali prilike videti na milion slučajeva jeste da je u mnogima ostala empatija, da je u mnogima ostala spremnost za pomoć. Mislili smo da to ne postoji, a u suštini se ponovo probudilo i ponovo postoji.“

IŠTVAN PASTOR: Bez preporoda sela,nema preporoda Srbije

Vesti 13.06.2019. 13:59

IŠTVAN PASTOR: Bez preporoda sela,nema preporoda Srbije

Da li Vas je to iznenadilo?

„Nije me iznenadilo, ali od pojedinačnih pojava napraviti sistem koji funkcioniše potpuno je drugačiji izazov. Nastao je sistem pomoći koji je nadomestio ono što je bilo neophodno da bi se moglo normalno živeti.“

Da napravimo paralelu sa spoljnim svetom – da li je ta spremnost da se pomogne „proklizala“ kada je reč o Evropskoj uniji i o zapadnom svetu?

„Potpuno. Čini mi se da se o tome malo govorilo. Govorilo se o tome stidljivo ili se stidljivo prećutalo. Uglavnom, na sva usta se govori o evropskoj solidarnosti. Ali ta solidarnost je sada u značajnoj meri u sistemskom smislu izostala, bar na početku. Ono što se moglo primetiti je da su suverene države mnogo brže donosile odluke nego što je to bilo na nivou Evropske unije. Pokazalo se da je efikasnost suverenih država mnogo, mnogo značajnija. I ono što je sigurno veliko iskustvo jeste da je u toj efikasnosti srpska država pokazala zavidan nivo. Mislim da su odluke bile veoma racionalne, nisu bile ideološki i politički opterećene, kao što je to bilo sa vakcinama u nizu drugih država ili u tom razvijenijem zapadnom svetu. Sve u svemu, mislim da to što mi važimo ili sebe doživljavamo manje razvijenim delom Evrope ili sveta, što se tiče efikasnosti i efekata borbe protiv virusa, mislim da se to nije videlo. Čak mislim da smo bili u nizu stvari mnogo, mnogo bolji.“

Bilo je sumnji u vezi sa uvođenjem vanrednog stanja, a posle i sa njegovim ukidanjem.

„Bilo je zbog toga što je to potpuno novo bilo. Sa druge strane, zbog toga što, kao što sam video i na primeru drugih država, niko nije raspolagao ’kamenom istine’, nego su praktično primenjivane slične mere u svim ostalim državama. A komentari o tim merama bili su u funkciji dnevne politike. Ako je nešto primenjivano – zašto je primenjivano, zašto nije ranije primenjivano, zašto nije manje primenjivano, i tako unedogled. Ali mislim da je ukupan efekat bitan, a sve ostalo ide u rok službe, što bi se reklo. Mislim da su generalno i u infektološkom i u političkom smislu donošene odluke relativno blagovremeno i da su bile odmerene.“

Jedna od posledica korone jeste da je sve više ljudi počelo da beži iz gradova i da traži „mesto pod suncem“ na selu. Da li se to osetilo i u Vojvodini?

„Osetilo se, s tim da su to uglavnom radili ljudi jer su imali potrebu da reše problem zatvorenosti ili ograničenja u kretanju. Što se tiče generalnog načina života ili pravila u vezi sa uređenjem i prihvatanjem okolnosti u odnosu na život, ne mislim da se tu nešto korenito promenilo. Bilo je tu pojedinačnih slučajeva. Ono što je Špengler napisao u ’Sumraku Zapada’ još pre 100 godina i dan-danas postoji, nezavisno od korone. Ljudi se jednostavno koncentrišu u gradove, u velike industrijske centre. Nije to poljuljano u osnovi sa korona virusom ili sa pandemijom. Možda je u nekom momentu došlo do preuređenja pojedinačnih porodičnih života da bi se rešio taj problem, ali kada je to prošlo, onda je situacija vraćena u prvobitno stanje.“

Bilo je ocena da će korona više da uradi za srpsko selo nego Nacionalni savet za preporod sela.

„Da, bilo je možda takvih očekivanja. Nacionalni savet sam po sebi ne može da reši taj problem, kao što sam malopre govorio, kao o svetskoj ili civilizacijskoj pojavi. Ali je to sigurno institucionalni okvir koji skreće fokus na ovu pojavu. A pojava je praktično pražnjenje velikih teritorija, pražnjenje sela i koncentracija ljudi u industrijske gradove koji funkcionišu kao magneti. I ono što je funkcija tog saveta jeste da skreće pažnju na ovu pojavu i da se onim merama kojima generalno budžet raspolaže pokuša praktično zaustaviti ovaj proces. Pri čemu, da se kompletan budžet države uputi samo na ovu funkciju ne bi bilo dovoljno zbog toga što bi naprosto percepciju sveta trebalo promeniti. Percepciju sa kojom ljudi žive. Ali mislim da je bitno na tome raditi.“

Kako funkcioniše to telo? Da li se sastaje?

„Funkcioniše, više paradno nego operativno. Nekoliko puta se sastanemo u toku godine. Usvojili smo značajan strateški dokument koji se tiče generalno odnosa prema selu i prema ovom problemu. Relativno su oskudna sredstva za realizaciju pojedinih koraka. Složeno je to mnogo. Nije tu samo pitanje poljoprivrede, nego je tu pitanje infrastrukture, školstva, zdravstva... To je pitanje generalnog ambijenta, načina razmišljanja i to se veoma, veoma teško može promeniti. Deo smo nekakvih svetskih tokova. Ovo što vidite ovde kod nas ništa se ne razlikuje od onoga što je u bilo kojoj drugoj sredini, u bilo kojoj susednoj ili čak i daljoj zemlji.“

Da ne ostane ta strategija samo mrtvo slovo na papiru?

„Nadajmo se da to neće biti tako. Ali mislim da je to dugoročni zadatak vlada preko različitih ciklusa. To je naprosto permanentni društveni izazov sa kojim se svaka vlada mora sukobljavati, sa kojim će se svaka vlada morati uhvatiti ukoštac i rezultati će veoma, veoma sporo dolaziti. Kada gledam privlačnu snagu Novog Sada ili privlačnu snagu Beograda, ili čak privlačnu snagu manjih gradova, tu u okruženju u odnosu na mlade, u odnosu na njihovu ambiciju, u odnosu na njihove planove oko zasnivanja porodičnog života, onda čovek vidi da to nije pitanje za Nacionalni savet za borbu za srpsko selo, nego je to praktično društveno pitanje uvreženo u kompletno razmišljanje slojeva društva, familija, itd. Niko ne bodri svoju decu ili su retki koji bodre svoju decu da ostanu na selu. Uglavnom bodre decu da uče i da im time život bude lakši. A tim lakšim životom se uglavnom sada doživljava život u urbanoj sredini.“

Znači treba smanjiti privlačnost urbane sredine i povećati privlačnost sela?

„Mislim da da. Mislim da treba povećati privlačnost seoskih sredina, odnosno dizanje tih sredina u smislu životnog kvaliteta negde tu gde je grad. S druge strane, sada razdaljine na sreću nisu tako značajne kao što su nekada bile. Nekada je 30–40 kilometara bilo velika udaljenost, danas je to potpuno relativizovano i mislim da ćemo dolaziti u situaciju da će ljudi aktivni deo svog dana provoditi u gradu, ali će zato popodne, uveče doći svojim kućama na selu. Tome se ja nadam i zbog toga mislim da vredi raditi u ovom savetu.“

Utisak je ipak da je i dalje dosta seoskih imanja na prodaju i to po relativno niskim cenama u određenim delovima zemlje, naročito delovima Vojvodine, Banatu, oko Zrenjanina...

„Ne mislim da je to samo ovde u Vojvodini. Lično sigurno više znam o tome nego o nekim drugim delovima zemlje. Ima naročito tih pograničnih rubnih delova u istočnom Banatu, koji vuče posledice nekakvih strateških odluka iz prethodnih decenija. Kao posledica tih strateških odluka ti delovi su manje razvijeni, manje infrastrukturno razvijeni sa mnogo starijom populacijom. Jednostavno imate sela i sela u kojima su čitave ulice potpuno prazne zbog toga što su nasleđene kuće, ali nema ko u njima da živi zbog toga što su ljudi negde drugde. To je ta pojava koja je u toj meri prisutna da nema te države koja svojim merama, svojom finansijskom ili bilo kojom podrškom može to da anulira, zbog toga što je potreban čovek koji bi tamo došao i živeo. Naprosto toga danas nema.“

Koliko je ta prodaja u vezi i sa izgradnjom nekih velikih industrijskih postrojenja za koja ekološki aktivisti upozoravaju da će znatno uticati na zagađenje?

„Sigurno da utiče. Te dve stvari su potpuno povezane. Ali nas dvojica sada permanentno o ovoj pojavi pričamo. S jedne strane, urbanizacija ide sa industrijalizacijom. A industrijalizacija bez obzira na tehnološku razvijenost tih postrojenja traži dobro osposobljene mlade ljude. Izgradnja tih postrojenja praktično povlači osposobljene ili mlade ljude sa sela prema gradovima. To je, po mom mišljenju, potpuno prirodno.

To ne znači da se recimo sa 20–30 kilometara udaljenosti ne može dozvoliti da se radi u urbanoj ili industrijskoj sredini, a da se živi na selu. Što se tiče zagađenosti, ono što ja sada vidim u vezi sa pitanjem zaštite čovekove okoline, to je u poslednjih godinu-dve postalo izraženo političko pitanje, čak dnevno političko pitanje koje čak nadvisuje u glavama ljudi i stranačku političku orijentisanost zbog toga što smo svi mi na neki način zabrinuti za budućnost svoje dece. I u tom delu je sigurno strašno važno da se sačuva okruženje. Ja manji problem vidim u novim postrojenjima, a veći u velikom zaostatku u saniranju onoga što je u prethodnim decenijama od štete napravljeno.

I ono što vidim još to je neka vrsta bahatosti u odnosu na ponašanje prema prirodi što se tiče otpada, šuta, svih ostalih stvari. Mislim da je to više izražen problem nego postavljanje nekakvog industrijskog postrojenja. Što se tiče industrijskih postrojenja, tehnološki zahtevi, zaštitarski zahtevi koji se moraju ispuniti od strane investitora su tako visoki. Veći problem vidim kod postrojenja koji decenijama postoje, a nemate, na primer kod prerađivačke industrije, prečistač otpadnih voda, pa se onda to pušta u kanal i nastaje milion problema. Pa imate situaciju da zbog toga što ta fabrika radi nekoliko desetina godina, zapošljava 300 ljudi, pa im se zbog toga ’gleda kroz prste’, a za slično postrojenje u susednom naselju se traži da investitor poštuje sva pravila, što je u redu.“

Da li Vam nije čudno da se, recimo, fabrika guma, što je prilično prljava tehnologija, gradi u Vojvodini, gde bi trebalo više da se koncentrišemo na poljoprivredu?

„Jeste. Ja se u tu tehnologiju nešto posebno ne razumem. Ali vidim u nekim drugim delovima i okruženja i Evrope koje bi čovek doživljavao kao poljoprivredni kraj, da se gradi isto tako fabrika guma ili neka slična industrija. Društvo se mora uravnoteženo razvijati. Poljoprivreda jeste velika vrednost i karakter Vojvodine se neće moći i ne treba menjati kao karakter poljoprivrednog kraja, ali to ne znači da recimo u bilo kom gradu ne može da bude industrijskih postrojenja. Ja u tome ne vidim nikakav poseban problem. Mislim da se može graditi uz poštovanje određenih tehnoloških, zaštitarskih pravila bilo koje industrijsko postrojenje.“

Da li se poštuju ta pravila?

„Mislim da se uglavnom poštuju. Ono što smo imali prilike videti, na primer u Zrenjaninu, jeste da je gradnja fabrike zaustavljena, bez obzira što se radilo o velikoj investiciji, bez obzira što se radilo o moćnom investitoru zbog toga što nije primenjivao pravila. Mislim da je to strašno važno. Danas se više govori o tome da li je racionalno graditi industrijsko postrojenje za proizvodnju guma u Zrenjaninu. Ali ono što je strašno značajno jeste da je zaustavljena zbog toga što je investitor propustio da poštuje pravila koja su mu bila propisana. Mislim da je to novo i da je to značajna vrednost. Ja to tako doživljavam.“

Hajdemo sad nešto drugačije. Do kada ću Vam postavljati pitanje o zakonima o finansiranju Vojvodine i o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, koji nisu doneti ni posle 15 godina od donošenja novog Ustava?

„Što se tiče nadležnosti Vojvodine, to je pitanje koje je aktuelno pod uslovom da se želi nešto menjati što se tiče nadležnosti. To je permanentno otvoreno pitanje. Što se tiče finansiranja, nažalost ništa novo ne mogu da vam kažem zbog toga što nema kritične mase, političke volje da se poštuje ono što u Ustavu piše. I to nije od danas i nije od juče, nego je sada već blizu 15 godina. Sve je manje onih koji uopšte o tome i razgovaraju, sve je manje onih koji se toga uopšte sećaju.

Mi smo kao stranka za zalaganje za taj princip pre više od deset godina platili veoma visoku cenu i iz tog razloga to niti zaboravljamo i ne možemo zaboraviti. S druge strane, mislimo da se slovo Ustava mora poštovati i zalažemo se za to da se to ne zaboravi. Iz tog razloga je to deo naših koalicionih sporazuma u prethodnom periodu, kao i sada. Ne mislim da je to odgovornost samo Saveza vojvođanskih Mađara. Mi insistiramo na tome, nećemo biti prepreka, ali sami mi to ne možemo rešiti.“

Da li Vas frustrira to što se ništa ne dešava po tom pitanju?

„Ne frustrira me to. Frustriralo bi me da zaboravim ili da zapostavim to pa da se na to ne fokusiram. To bi me frustriralo. Ako treba da se traži frustriranost, nisam ja taj koji bi trebalo da budem frustriran.“

Ko bi trebalo da bude frustriran?

„Pa svi oni koji unazad mandatima i mandatima imaju tu vrstu odgovornosti da se kroz zakonodavnu praksu i primenu zakona poštuje Ustav.“