ŠANGAJSKA LISTA I KUPLJENE DIPLOME: Koliko nas košta odliv mozgova?

ŠANGAJSKA LISTA I KUPLJENE DIPLOME: Koliko nas košta odliv mozgova?


Srpsko visoko školstvo je težak bolesnik sa ozbiljnom dijagnozom, terapija i lekovito bilje su svima znani, ali konzilijum od Ministarstva prosvete i prvaka u vrhu obrazovnog nastavnog kadra ne želi da pacijent ozdravi. Zdravo visoko srpsko školstvo ukinulo bi ne baš male privilegije osrednjosti u nastavnim timovima, ali i trgovinu diplomama i doktoratima.

Na ovu temu “Ekspres” je razgovarao sa profesorom Brankom Kovačevićem, sadašnjim članom Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, bivšim uspešnim dekanom Elektrotehničkog fakulteta i rektorom BU u dva mandata, i sa profesorom Milovanom Stanišićem, nekad uglednim profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu, danas osnivačem i rektorom najuspešnijeg privatnog univerziteta “Singidunum”.

Šta sve škripi u razuđenom i dosta razbarušenom visokom školstvu u Srbiji? Dobilo je suprotstavljena viđenja.

Profesor Kovačević:

“Škripi finansiranje, ne ulaže se dovoljno materijalnih sredstava u obrazovanje generalno, pa ni u visoko školstvo. Mi smo jedna od zemalja koja najmanje ulaže u obrazovni sistem, a rezultati nisu tako loši. Čak su na nivou proseka, pa i iznad onoga što se dešava u razvijenim zemljama Zapada.

Veliki deo novca koji dobijamo, oko sto miliona evra, ode za plate koje su male same po sebi, nema sredstava za investicije, za nadogradnju. Imamo situaciju da nam profesori, nastavnici, učitelji imaju platu ispod proseka Srbije, što je nedopustivo. Učinjena je velika greška što je pre nekoliko godina ukinuto Ministarstvo nauke. Ono je finansiralo naučnoistraživački rad, mlade ljude koji ne samo da su imali uslove za rad, nego su imali i neku zaradu. Postojala je i privreda koja je bila izvozno orijentisana, produktivna i ona je dosta radila sa akademskom naučnom zajednicom. Danas se sve svelo na budžet. Mi stalno pričamo da se napravi javno-privatno partnerstvo, da i ovaj sektor privrednika investira u obrazovanje, što je svetski trend, ali to ovde ne postoji.”

Profesor Stanišić:

“Na državnim fakultetima radi znatan broj izuzetnih stručnjaka koje guta sivilo osrednjosti većine u okruženju. Visoko školstvo u Srbiji ne komunicira sa novim vremenom i modernim sistemima u svetskoj obrazovnoj praksi. Promene studijskih programa i osavremenjivanje idu jako sporo. Zašto? Zato što svako smatra da je to njihova latifundija, profesori se ponašaju kao spahije koje imaju svoje posede i oni su tu carevi. Njih niko ne može dovoditi u pitanje. Kad se pravi studijski program, svako gleda gde je tu njegovo mesto i šta će on dobiti.

 FOTO TANJUG/ DRAGAN KUJUNDZIC/ bk

FOTO TANJUG/ DRAGAN KUJUNDZIC/ bk

Nema pravog sistema finansiranja, nema razlike između najboljih i najlošijih predavača. Plate dobijaju bez obzira na to koliko održe časova. Kad se upišu studenti, posle prve sedmice, broj od pet časova pada na jedan, a od petnaest na dva-tri, upisuju se časovi koji se ne drže. To je prevara. U takvom sistemu ja nisam mogao da živim, to je jedan od razloga što sam osnovao “Singidunum”. Država izdvaja dovoljno sredstava za visoko školstvo, ali ona nisu usmerena ka mladim istraživačima, najboljim stručnjacima. Kad dođe vreme za penziju, postavlja se pitanje ko će biti emeritus, o tome odlučuju oni koji su zainteresovani da neko ne bude emeritus, da bi oni manje sposobni to postali, eliminisali su one koji su talon za poređenje…

Povezane vesti – DIPLOME NA KILO

Država treba da kaže, poseban tretman imamo prema izuzetnim naučnicima, i prema mladim ljudima, da se izabere određen broj mladih istraživača iza kojih će država stati određenim fondom. Ovako se baca novac profesorima umesto studentima…”

Šta bi trebalo činiti da se ova praksa osavremeni, modernizuje, da se srpsko visoko školstvo uključi u savremene tokove?

Profesor Kovačević:

“Nas mnogo košta odliv mozgova. Nama mladi ljudi odlaze i to oni koji su diplomirali. Odlaze na usavršavanje – postdiplomske, master i doktorske studije. I naši studenti tamo dobro prolaze. Svake godine ode dvadeset, trideset hiljada obrazovanih ljudi, što je za jednu malu zemlju kakva je Srbija sa sedam miliona ljudi veliki udar, i zato treba njima stvoriti uslove da nastave svoje usavršavanje u Srbiji, da rade posao za koji su se školovali. Mi treba da imamo kvalifikovane poslove za obrazovanu decu.

Foto: Media centar

Foto: Media centar

U Srbiju dolaze investitori, svaki investitor je dobrodošao, oni podižu budžet i ekonomija raste. Problem je što te multinacionalne kompanije koje rade kod nas upošljavaju srednjoškolce, oko osamdeset odsto zaposlenih su sa srednjom školom, i to sa nižim platama. Nemate tu istraživačkih poslova, da se tu stvaraju neke nove tehnologije, novi proizvodi gde bi njima trebala deca koja su školovana. Ta deca idu da rade u njihovim zemljama, van naše zemlje.”

Profesor Stanišić:

“Rešenja su bolna, ali jednostavna. Kako visoko obrazovanje modernizovati i učiniti efikasnijim ako na nekim univerzitetima imate udžbenika koji su stari i po trideset godina? Veliki broj naučnika na državnim univerzitetima u takvom sistemu propada, oni su žrtve osrednjosti. Kad neko dođe do zvanja redovnog profesora, on shvati da više ne treba da se bavi naukom, “malo treba da uživa”, a baš tada bi trebalo dati najveće rezultate. Zbog toga sam odlučio da krenem sa formiranjem svoje visoko škole.

Treba uvesti određene principe, uspostaviti sistem vrednost, napraviti kvalitetan studijski program, nastava mora biti kvalitetna, od studenta ne primiti ništa mimo žiro-računa, da sve bude transparentno, uvesti video nadzor u kabinete i učionice, da se vidi da li je sve regularno. To sam uradio na “Singidunumu”, kad su stranci videli da sa svakog ispita imamo audio-vizuelni zapis, mi smo postali univerzitet čije se diplome u potpunosti priznaju u više od četrdeset zapadnih zemalja.”

Kad ćemo mi kao društvo osetiti posledice masovnog odlaska mladih obrazovanih ljudi iz Srbije?

Profesor Kovačević:

“Već sad osećamo. Već sad smo stara zemlja. Prosek godina je oko pedeset i u privredi, školstvu, zdravstvu. Sa druge strane, kad pogledate šta se sve dešavalo od devedesetih do danas, to je trideset godina, za to vreme je otišlo sigurno više od milion obrazovanih i školovanih ljudi. Posledice već trpimo. Ja očekujem drugi udar ako uđemo u EU.

Ovo što se desilo Rumuniji, Bugarskoj, Hrvatskoj. Odlaziće mladi školovani ljudi, a i sad se oseća nedostatak radne snage, kvalifikovane, koja treba da radi kreativne poslove, da se digne privreda i kvalitet života. Kad imate snažnu izvozno orijentisanu privredu, onda morate stalno da stvarate nove proizvode. Za to vam trebaju školovana deca i mladi ljudi…

Branko Kovačević

Mi imamo obrazovnu snagu, naša deca zapošljavaju se van zemlje, to je dobra referenca, ali nije dobro što su otišli. Ovde su se otvorile neke firme. “Majkrosoft” je otvorio razvojni centar “Intel”, kompaniju koja pravi čipove, pa je otišao posle nekog vremena. Prodajemo pamet, obrazovanje, a to je pogubno skup proizvod.”

Profesor Stanišić:

“Imaćemo veliki pad, nezavisno od političke i ekonomske situacije. Zašto? Kao kad vadite so iz morske vode. U početku su veći prinosi, a posle sve manji. Mi ćemo sa mnogo nesposobnijim ljudima određene svetske i ekonomske izazove rešavati, jer nećemo imati one najbolje koji su otišli van.

Mi smo na “Singidunum” vratili desetak doktora nauka, ali niko nas nije na to podsticao. Mi smo hteli da im damo šansu. Mi ćemo i dalje dovoditi mlade ljude koji su na prestižnim univerzitetima doktorirali i završili studije na Zapadu da zajedno sa nama rade u realnom okruženju. To su ljudi koji imaju jasne ciljeve. Mi u Srbiji imamo nekoliko desetina hiljada frilensera. Oni su u ugovornom odnosu sa nekom firmom na Zapadu, njih plaćaju za ono što rade od kuće. Sve se elektronski komunicira, oni dobijaju platu, ali nisu osigurani, ne plaćaju u penzioni fond.

Povezane vesti – DOKTORATA KO ŠODERA

Ne razmišljaju šta će biti za dvadeset, trideset godina, što je društvena opasnost. Time se podriva penzioni invalidski fond koji treba da obezbedi da se penzije u budućnosti isplaćuju, zato što je sve manji broj onih koji bi mogli da plaćaju, a rade i žive ovde. Međutim, tu treba pronaći neko rešenje.”

Aktuelna je priča o padu na Šangajskoj listi. Da li je to alarmantno?

Profesor Kovačević:

Velika je čast biti na Šangajskoj listi, svega dva odsto univerziteta u svetu je tu, od 25.000 univerziteta, mi smo među 500. To je velika stvar. Mi se tu nalazimo od 2012. Ljubljana je ispala iz 500, Zagreb je ispao pre pet-šest godina… Ne možete da očekujete da budemo među prvih sto, jer to su strašne investicije, ljudi ulažu mnogo novca. Ako pogledate te prestižne univerzitete, Harvard, njegov budžet se meri desetinama milijardi dolara. Kad saberete ceo Univerzitet u Beogradu sa svim fakultetima, to je onda stotinak miliona. Kad stranci budu to normirali, pa kažu, hajde da vidimo šta si uradio sa parama koje su uložene, tad se situacija menja.

Univerzitet u Beogradu bi bio među prva tri u svetu. Ali se to ne gleda tako. Godišnji prihodi BU, 31 fakultet, jedanaest naučnih instituta su oko 100 miliona evra. To što se podigla prašina oko profesora Radenovića je više nerazumevanje cele situacije. Ljudi ne shvataju. BU godišnje napiše oko 4.000 radova. To ne može da napiše jedan čovek. On može da napiše četiri rada. Suština je da u tome moraju da učestvuju mladi ljudi, naučni podmladak.

Najkreativniji deo društva, oni su docenti doktorandi, to je ono što stvara novu vrednost i što treba sledećih dvadeset, trideset godina da vodi univerzitet. Sistem mora da se bazira na naučnom podmlatku, na ljudima koji će da imaju projekte, da se bave istraživanjima, na docentima koji će da uđu u nastavu.”

 FOTO TANJUG/ DRAGAN KUJUNDZIC/ bk

FOTO TANJUG/ DRAGAN KUJUNDZIC/ bk

Profesor Stanišić:

“Pali smo zbog toga što neki od najboljih profesora sa BU nisu postali emeritusi i nisu dobili uslove da se dalje razvijaju. Država treba da ima poseban podsticajni fond za one koji su najbolji naučnici. I da se naučnoistraživački rad finansira po radovima koji su ostvareni.

I u Švedskoj i u drugim zemljama se plaćaju završeni radovi, odnosno projekti koji su prihvaćeni. Da bi dobili novac za tehničke nauke u Švedskoj, švedska vlada donese odluku da švedske kompanije raspišu konkurs za određene teme koje imaju probleme. Na primer, “Volvo” želi da reši problem kočnica. Raspisuje konkurs, prijavljuju se ekipe, svi koji ispunjavaju uslove dobiju nužne materijalne troškove, deset do petnaest odsto od očekivane vrednosti projekta. I kreću da rade. Onaj ko pobedi dobija sve, ostali ostaju na tih petnaest odsto. I ne mogu da prežive dugo, moraju da se usavršavaju.

Rezultat toga je da će najbolji rad odmah biti stavljen u proizvodnju i da će “Volvo” imati bolje kočnice. Kod nas toga nema. Kod nas se piše za arhivu, pitanje je šta se od toga implementira.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar