SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA (II deo): Kako je Tito prevario vođu četnika?

SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA (II deo): Kako je Tito prevario vođu četnika?

foto: Wikipedia


Načelnik Štaba Jugoslovenske vojske u Otadžbini, ministar vojske Kraljevine Jugoslavije, vođa četnika, odmetnik.  Godina je 1946. dan 13. mart. Dragoljub Draža Mihailović je uhapšen. Od tog trenutka u prostorijama zloglasne OZNE počinje maratonsko isleđivanje koje ja trajalo čak 42 dana, a potom i suđenje – poznatije kao Beogradski proces. Tokom ispitivanja, Mihailoviću je postavljeno 1.009 pitanja o prvobitnom savezništvu sa Titovim partizanima, dogovorima oko podele ratnog plena, ali i potonjom svađom sa maršalom.

Nakon suđenja, Mihailović je streljan.

Ekspres je u prvom delu objavio kako je general sarađivao sa engleskim obaveštajcima, a u još nekoliko nastavaka ekskluzivno ćemo preneti najzanimljivije delove stenograma sa Mihailovićevog saslušanja.

Islednik: Kada je uspostavljen prvi kontakt sa partizanskim predstavnicima?

Draža Mihailović:
Odmah posle napada na Sovjetski Savez, mislim u julu. Kod mene je na Ravnu goru došao zubar Dragi Jovanović iz Valjeva, odmah zatim i Minić. Oni su sa mnom razgovarali u ime partizanskog valjevskog pokreta. Zubar Jovanović me je pitao da li sam ja najglavniji predstavnik vojske na Ravnoj gori i ravnogorske organizacije. Ja sam odgovorio da jesam i najstariji komandant. Pošto je video da je na pravom mestu, počeli su razgovori koji su trajali tri dana. Spavali smo zajedno, hranili se zajedno. Jovanović je tražio moje mišljenje o eventualnom sastanku sa pukovnikom Mahinom i ja sam vrlo rado pristao na sastanak. U Mahinu sam očekivao ruskog predstavnika i smatrao da bi bilo dobro da je do tog sastanka došlo. Ovaj prvi kontakt imao je kao suštinu izmenu misli o akcijama partizana i mojih snaga protiv okupatora. Na tom sastanku pomenuta trojica su mi rekli da će napadati Nemce na svakom koraku, a ja sam im savetovao da budu umereni, do glavne akcije dok se ne izvrši organizacija naroda. Jer sam se plašio neprijateljskih represalija od kojih će se narod zaplašiti. Rezultat sastanka bio je uzajamna saradnja u borbi protiv neprijatelja, pa sam i neke svoje ljude dao njima trojici i odveli su ih sa sobom.

Islednik:
Da li ste imali čest kontakt sa partizanskim rukovodiocima u toku avgusta?

DM:
Sretali smo se vrlo često. Dolazili su kod mene i ja sam odlazio kod njih. Partizani su stavili meni do znanja da će Nedićeve žandarme ubijati gde god ih sretnu. Ja sam im savetovao da ih ne ubijaju jer ja ih pridobijam. Predlagao sam da idemo u Bosnu i zajedno se borimo protiv ustaša, ali se partizanskog stava po ovom pitanju ne sećam, no pretpostavljam da je njihov stav u ovom pitanju bio odobravajući. Razlog za pohod u Bosnu bio je taj što je tamo narod morao da se bije za svoj opstanak.

Islednik:
Poznato je da su partizanske i četničke snage sarađivale u borbama za osvajanje Krupnja, oko Šapca i ostalim sektorima, kao i da su naše snage zauzele Ljig i da je tom prilikom zarobljen Marko Olujić, zamenik komandanta Nedićeve žandarmerije, zajedno sa Pipanom koji su limuzinom išli na Ravnu goru iz Beograda. Tih dana partizanska Slavkovačka četa na broju od 40 ljudi napadnuta je u školi na Planinici od jedinica kojima ste vi komandovali. Istovremeno kapetan Petrović napao je sa četnicima partizane koji su držali Kosjerić. Šta možete reći o ovom prvom napadu?
Suđenje Mihailoviću održano je u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru. (FOTO: Wikipedia)

Suđenje Mihailoviću održano je u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru.
(FOTO: Wikipedia)

DM: Čini mi se da su naše snage u početku sarađivale i zajednički oduzimale gradove od neprijatelja. Pokojni Veselin Misita je poginuo prilikom oslobođenja Loznice. Tadašnji moj komandant Pop Vlada Zečević napadao je Krupanj, a kod njega je tada bio i Ratko Martinović. Takođe mi je poznato da su naše snage oduzele Ljig i da je prilikom zauzimanja Ljiga zarobljen Marko Olujić i Pipan, koji su automobilom išli na Ravnu goru. Pipan mi je podneo izveštaj da je uhvaćen sa Olujićem i s njima zajedno streljan. Međutim, on nije pogođen, uspeo je da se pritaji. Došao je kod mene na Ravnu goru. On bi bio streljan nego su nemački bombarderi baš u momentu streljanja bombardovali partizane i oni su se sklonili od bombardovanja, Olujića i Pipana napustili su skinuvši im samo lance sa ruku. Tako je Pipan Olujića, koji je bio pogođen u grudi, odneo u jednu seljačku kuću, a on produžio na Ravnu goru. Rekao mi je da je Olujić ponovo nađen i ubijen. Ja sam zbog ovoga protestovao kod partizana i kada sam sa maršalom Titom vodio razgovore, pozvao sam Pipana da opiše ovaj slučaj, utoliko pre što je Pipana poznavao doktor Jovanović koji je bio u ljiškoj grupi. I uprkos protestu nisam dobio nikakvo objašnjenje.
Istina je da sam partizansku Slavkovačku četu napao u školi na Planinici, zarobio 14 partizana i među njima Janićijevića, koga je ta grupa otela od Mišića u Valjevu. Janićijevića sam odmah streljao jer sam imao obaveštenje da je gestapovac, ostale sam pustio, a devojku Glavinjića sam zadržao. Slavkovačku četu sam napao zbog toga što su noću kod mene došli seljaci i kazali mi da ta četa vrši tuču i otimačinu.

Islednik:
U toku septembra došlo je do sastanka maršala Tita sa vama i vašim najbližim komandantima. Možete li se setiti pitanja o kojima je postignut sporazum?

DM:
Ne znam vremenski tačno po datumima, no znam da smo u toku septembra i oktobra 1941. ja i maršal Tito održali tri sastanka. Dva sastanka održana su u selu Brajići, i to oba u istoj kući i istoj sobi, a jedan u kući vojvode Mišića u Struganiku. Ne bih mogao odvojiti koja su pitanja raspravljana na prvom, drugom ili trećem sastanku. Znam da je na svim sastancima došlo do sporazuma. Konačno smo se saglasili u sledećem:
1. Zajednička akcija četnika i partizana protiv Nemaca.
2. Opšta mobilizacija svih sposobnih za oružje, s tim da se borci opredele da li će se boriti pod mojom ili Titovom komandom, ostavljajući slobodu mobiliziranja jednoj i drugoj strani.
3. Da partizani u svojim selima, na teritoriji koje oni oslobode biraju narodne odbore, a ja sam ostao pri ranijoj svojoj organizaciji koja je bila sprovedena, to jest da četovođe budu starešine sela.
4. Maršal Tito se obavezao da mi iz užičke fabrike da 500 pušaka, izvesnu količinu municije i šest miliona dinara.
5. Da ratni plen delimo napola.
Pored ovih tačaka diskutovalo se o pitanju sudija i njihovog postavljenja na terenu. O tome nije moglo doći do saglasnosti jer je Vasić stajao na stanovištu da sudije budu stručnjaci, a Crni na stanovištu da to treba da budu laici. Ja i Tito se nismo mešali. Sa partizanske strane, najverovatnije od Tita, postavljeno je pitanje jedinstvene komande četnika i partizana, ali to pitanje nije bilo u kategoričkoj formi, tako da se preko njega prešlo sa prećutnim odvajanjem.
Mihailoviću i grupi od dvadeset trojice optuženika iz redova četnika, vlade u izgnanstvu i Nedićevog režima, sudili su za izdaju i ratne zločine. (FOTO: Wikipedia)

Mihailoviću i grupi od dvadeset trojice optuženika iz redova četnika, vlade u izgnanstvu i Nedićevog režima, sudili su za izdaju i ratne zločine.
(FOTO: Wikipedia)

Islednik: Sećate li se u kakvim je uslovima došlo do tih sastanka?

DM:
Do prvog sastanka došlo je u uslovima pune aktivnosti borbi protiv nemačkih garnizona na severnom sektoru kada je i obrazovan valjevski front. Drugi sastanak i treći padaju u vreme kada naše snage idu u pravcu Kragujevca i kada se snage ustanka razvijaju. I jedna i druga strana na oslobođenom delu teritorije ima oko 1.200 boraca i po mom mišljenju su podjednaki.

Islednik:
Da li je narod u Srbiji bio raspoložen da se bori protiv okupatora?

DM:
Jeste, bio je raspoložen, ali se plašio paljevina.

Islednik:
Da li je okupator u to vreme išao sa domaćim izdajnicima u borbu protiv partizana i četnika?

DM:
Ja na frontu prema četnicima nisam tada primetio domaće izdajnike. Mislim da uopšte nisu bili na frontu ni prema jednoj strani. Međutim, poznato mi je da je Marisav Petrović učestvovao u hvatanju boraca protiv Nemaca i to onih koji su bili u gradu i predavao ih Nemcima. Poznato mi je da su njegove jedinice hvatale ljude koji su streljani prilikom masovnog uništenja u Kragujevcu.

Islednik:
Da li je Tito izvršio sve ono na šta se sporazumom obavezao?

DM:
Prema sporazumu, i jedna i druga strana vršile su mobilizaciju. Sa mobilizacijom je išlo dobro. Bilo je koškanja između četničkih i partizanskih rukovodstava jer je svaki gledao da pribavi što više obveznika. Ljudstvo koje smo mi mobilisali, a za koje nismo imali oružje, nismo svrstavali u vojničke formacije, već smo davali legitimacije i upućivali kući, s tim što je to ljudstvo smatrano mobilisanim i čekalo kada će se pozvati. Jedan veliki deo nenaoružanih ljudi pošao je u napad na Milanovac.
Što se tiče pušaka i municije, dobio sam sve, kako je Tito obećao. Osnivanje mesne vlasti izvedeno je po sporazumu. Novac nisam dobio. Što se tiče borbe protiv Nemaca, ja sam obilazeći front prema Valjevu primetio da tamo nema ranjenih partizana, u onoj jačini kako su bile, već su te snage pošle u pravcu doline Zapadne Morave. Tih dana Nemci su vršili ispade od pravca Valjeva i Kragujevca, i od pravca Valjeva bili su odbijeni. Međutim, od Kragujevca su pokušali da se probiju do Milanovca koji su Nemci spalili, no drugi dan borbom su izbačeni iz zapaljenog Milanovca. Dobio sam izveštaj da se izvesni deo partizanskih snaga, koje su opsađivale Kraljevo, pomera u pravcu Dragačevca.

Islednik:
Kako je došlo i zašto je ubijen partizanski komandant odreda Milan Blagojević i gde ste se vi tada nalazili?

DM:
Nalazio sam se na komunikacijskom pravcu Valjevo – Ravna gora – Gornji Milanovac. Kako je došlo do ubistva Blagojevića nije mi poznato. A nije mi ni u sećanju ni da mi je posle toga taj slučaj objašnjen. Činjenica je da sam slušao da je ubistvo izvršio moj komandant Vučko Ignjatović, kapetan. Razlozi mi nisu poznati.

Islednik:
Da li je posle ovog ubistva došlo do kontakta delegata maršala Tita i vas?

DM:
Došlo je do kontakta i to preko Mitića, mog delegata koji je bio u Užicu. Sigurno su pred mog delegata postavili da se odreknem kapetana Ignjatovića, no ja ga se nisam odrekao, uzeo sam ga na odgovornost i nisam ga kaznio. Jedina kazna mogla je biti da mu oduzmem orden, što ja nisam učinio plašeći se da mi se ne pobuni odred.

Islednik:
Kako je i zašto došlo do iznenadnog napada noću 1-2. ili 1. izjutra u novembru 1941. godine na partizane od strane vaših komandanata?

DM:
Za ovaj napad nisam znao dok nije Požega pala. Po saznanju bio je pripremljen koncentričan napad na Užice. Napad je pripremljen od strane požeškog garnizona u pravcu Užica, po dvama putevima koji vode ka Užicu iz oblasti Čajetine, gde je bio komandant potpukovnik Andrija Jevremović; sa pravca Kremne gde je bio komandant Čeda Zaharić. Sve ovo daje sliku jednog organizovanog napada, a mislim da je glavni organizator tog napada mogao biti jedino kapetan Vučko Ignjatović koji je imao najjači odred.
Dnevnik Draže Mihailovića priložen je kao dokazni materijal tokom suđenja. Nažalost, veliki deo rukopisa nije čitljiv.

Dnevnik Draže Mihailovića priložen je kao dokazni materijal tokom suđenja. Nažalost, veliki deo rukopisa nije čitljiv.

Islednik: Jeste li vi u to vreme imali telefonske veze sa pomenutim komandantima kolona za napad na Užice?

DM:
Telefonska veza išla je preko Požege za Užice. Znači da sam imao vezu sa Vučkom Ignjatovićem, ali sa ostalima nisam. Moj delegat Mitić iz Užica intervenisao je kod Vučka Ignjatovića da se napad na Užice obustavi.

Islednik:
Kakav je bio ishod ove kombinovane operacije napada na Užice i ko vas je o tome obavestio?

DM:
Rezultat pohoda bio je razbijanje Ignjatovića i gubitak Požege koju su partizani zauzeli u borbi protiv četnika.

Islednik:
Kako je došlo do novog napada na Užice od strane vaših jedinica?

DM:
Ignjatović je bio odbačen u pravcu sela Glušca. Zbog zauzeća Požege povukao sam svoje snage Račića do valjevskog fronta i dao mu zadatak da napadne Užice da bih naterao partizansku komandu da mi ustupi Požegu. Istovremeno, Ignjatović je dobio zadatak da povrati Požegu. Račić je od Valjeva došao do Karana gde se odigrala odlučujuća borba između njega i partizana. Račić se kolebao tih dana i nije izvršavao moja naređenja, te je u sudaru bio odbačen. Kao posledica svega ovoga dolazi do stvaranja fronta i koncentričnog partizanskog napada na Ravnu goru. Ignjatović napušta front i odlazi u Kačar; ja Račića prebacujem da zatvori pravac od Gornjeg Milanovca, a na isti pravac stavljam majora Smiljanića sa Gružanima; u Pranjane u kuću Zvonimira Vučkovića sa Takovskim odredom. Na istom delu fronta je i Milutin Janković sa Dragačevcima. Ovako pritešnjen bio sam prinuđen da povučem moje snage koje su opsađivale Kraljevo, a Kraljevo nisam mogao inače zauzeti jer je dotadanja opsada to pokazala. Komandant tih trupa Đurić dobio je naređenje da zauzme Čačak, koji zajedno drže moji ljudi i partizani. Đurić isto kao i Račić okleva i naređenje pokazuje partizanskom komandantu. Pokušaj zauzeća Čačka je propao.
U tom teškom momentu za mene, dobijam od maršala Tita ponudu pismom da se obustave neprijateljstva, da se formira sud koji će ispitati slučaj i kazniti krivce. Ovaj sud bio je mešovit i lica su bila određena kako od strane moje, tako i od strane Titove. Ja to prihvatam. Neprijateljstva se obustavljaju i sklapa se nov sporazum koji se bazira na starim dogovorima, a bio je pismen. Ovaj sporazum su nedićevci objavili u svojoj štampi. Formirani sud nije mogao da radi, jer ga je omeo napad Nemaca na oslobođenu teritoriju.
Mihailović je bio optužen po 47 tačaka. Sudilo im se za predaju zarobljenih partizana Nemcima u Slovcu, napad na Užice i masakre u Vraniću i Drugovcu… (FOTO: Wikipedia)

Mihailović je bio optužen po 47 tačaka. Sudilo im se za predaju zarobljenih partizana Nemcima u Slovcu, napad na Užice i masakre u Vraniću i Drugovcu… (FOTO: Wikipedia)

Islednik: Kako se dalje razvija situacija?

DM:
Nemci su počeli ofanzivu na Užice i Čačak. Maršal Tito mene zove telefonom i to je bio naš poslednji razgovor. Maršal me pita šta ću raditi u ovoj ofanzivi, pošto mi je izložio da će on prihvatiti borbu protiv Nemaca. Ja sam mu odgovorio da frontalno ne mogu prihvatiti borbu i da se moram vratiti sa svim odredima na njihove terene, a ja sam sa jedno 200 ljudi ostao na Ravnoj gori. Moji se ljudi povlače kroz nemačke divizije i uzimaju pravac za svoj teren, a partizanske snage prihvataju borbu na Bukovima, Ponikovici i dalje preko Zlatibora.

Islednik:
Šta je bilo sa više od 300 zarobljenih partizana od strane vaših jedinica u borbama kod Mionice?

DM:
Ja sam bio u Struganiku kada su me izvestili da ovi zarobljenici dolaze u Struganik. Major Mišić je pošao da ih vidi i razgovara sa njim. Upućeni su na Ravnu goru, ali tamo nisu mogli da ostanu zbog ishrane i naredio sam da se vrate na sektor Aleksandra Mišića. On ih šalje u Mionicu. Komandant mojih snaga u Mionici bio je Petar Brajević. Brajević ih je predao Jovi Škavi, puškaru iz Valjeva, a ovaj ih je predao Nemcima i dobio nagradu. Zbog ovog slučaja i Brajević i Škavo stavljeni su pod slovo “Z”, i to je objavljeno preko Radio Londona.

Islednik:
Ko je stavljao pod slovo “Z”?

DM:
Ja sam stavljao pod slovo “Z”. Stavljao sam samo domaće izdajnike. Naravno da sam to radio po podacima i predlozima svojih komandanata.
Nastaviće se

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar