Ovako je bilo
Seljančica, komunista, suvladarka ‒ Jovanka
Poslednja želja Jovanke Broz bila je da bude sahranjena pored Tita, u Kući cveća.
I ta želja bila joj je ispunjena, ne bez peripetija, kao uostalom i skoro sve što joj se dešavalo u skoro pune četiri decenije života.
Jer njena golgota počela je još pre nego što je Josip Broz umro 4. maja 1980. godine. Već tri godine pre toga Jovanka i Tito živeli su razdvojeno.
Nisu bili razvedeni, ali je grupa ljudi oko Tita činila sve da Jovanku odvoji od njega.
Bolestan i već u godinama, kada su mnogi već dovodili u pitanje i njegovu mogućnost rasuđivanja, Tito je bio relativno lak za manipulaciju.
Bio je, praktično, igračka u rukama Staneta Dolanca, Vladimira Bakarića i Nikole Ljubičića. Da bi nahranili sopstveni ego i neispunjene liderske ambicije, oni su žmurili nad sumrakom koji sledi. A jedina želja bila im je da uklone Jovanku Broz, njegovu suprugu, neprijatnog svedoka njihovih igara sa senilnim vođom.
Terali su doživotnog predsednika da se razvede od Jovanke. On je, izgleda, ipak imao toliko svesti da na to ne pristane. Zbog toga su ih onda i razdvojili. Broza premeštaju u Beli dvor, a Jovanka je ostala u Brozovoj rezidenciji u Užičkoj.
No, ni tu se nije dugo zadržala. Svega tri godine. Broz umire, što praktično donosi “pobedu“ grupi “zaverenika“. Nezainteresovani za sudbinu zemlje i njenu budućnost, oni se ponovo ustremljuju na Jovanku.
Jovanka Broz je praktično preko noći odvedena u egzil. Bez ličnih dokumenata, materijalnih primanja i građanskih prava… I naravno pod pretnjom pištoljem.
Sledeće 33 godine njen dom biće vila u današnjem Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića 75. Kao u kućnom pritvoru, Jovanka je živela izolovano. Njen svaki pokret bio je pod prismotrom ljudi iz službe. Dobijala je državnu apanažu. Penziju nije imala, iako je imala dvostruko pravo na nju – kao udovica šefa države i kao potpukovnik Jugoslovenke narodne armije.
Država kojoj je Tito bio doživotno na čelu ubrzo se raspala. No, to nije promenilo Jovankin status – makar ne nabolje. Ona je i dalje ostala u izolaciji, s tom razlikom da je, čini se, bilo sve manje i manje ljudi koji su se uopšte interesovali za njenu sudbinu i njen život.
Osim što nikoga nije bilo briga što ona nema ni ličnu kartu, ni pasoš ni zdravstvenu knjižicu, niko nije obraćao pažnju ni na uslove u kojima ona živi. Nekada raskošna vila je propadala, raspadala se iznutra, prokišnjavala... Grejanja nije bilo, vodovodne cevi su pucale...
U vremenu sveopšteg haosa ništa drugo kao da se nije ni moglo očekivati. Iako je država čiji je Jovanka na neki način bila jedan od simbola odavno prestala da postoji, mnogi kao da su se i dalje plašili nekakvih tajni koje bi ona mogla da iznese u javnost.
Jovanka je prešla put od ličke seljančice, preko komunističke Pepeljuge i prve dame Jugoslavije, od suvladarke do špijunke.
I danas, međutim, priča o Jovanki Broz izaziva veliku pažnju. Jednostavno i zbog činjenice da sve priče koje se odnose na glavne državno-partijske funkcionere u periodu posleratne Jugoslavije, a koje danas izlaze na videlo, ne mogu da zaobiđu ženu koja je više od 20 godina praktično neprestano bila uz Tita, sve dok je na silu nisu odvojili od njega.
Kako je to jednom prilikom napisala Latinka Perović, “priča o Jovanki Broz je okrutna priča o odsustvu dostojanstva: u Partiji i partijama, u Državi i državama, u postjugoslovenskim društvima“.
“Najpre je, još za života Josipa Broza Tita, bila od njega nasilno odvojena, najverovatnije zato da borba za vlast u senci njegove već oslabljene moći ne bi imala neposrednog svedoka. Nije joj bilo dozvoljeno ni da ga posećuje u mesecima njegovog umiranja. Pojavila se na njegovoj sahrani, po nekim izvorima, na traženje prijatelja iz inostranstva. A zatim je bukvalno iščezla iz javnosti. Umesto bilo kakve službene informacije, kružili su glasovi da je na brutalan način izbačena iz kuće u Užičkoj, u kojoj je sa Titom živela...
Nisam prema Jovanki Broz imala nikakav lični odnos. Za mene je ona bila deo jedne institucije i u tom smislu i sama institucija. Verujem da će istorijska nauka rekonstruisati sudbinu Jovanke Broz: ona to već čini kroz biografije Josipa Broza Tita.
Kakva god bila, ta će sudbina biti jedno od važnih ogledala u kojima se ogledamo mi, jučerašnji i dojučerašnji savremenici Jovanke Broz, u kojima je žudnja za političkom osvetom utulila osećanje za složenosti života i istorije, za tragiku čoveka. Bez tog osećanja, mi smo u slepoj zoni moralnog relativizma kao osnove svekolikog nasilja nad čovekom: živim i mrtvim“, pisala je Latinka Perović.
Jovankin životni put je nesumnjivo vredan jednog dobrog filmskog scenarija. Od toga kako je iz rodne Like mlada partizanka stigla do kabineta maršala Tita, najpre kao sekretarica, a potom postala i “prva drugarica“. Ni taj segment, naravno, ne može proći bez misterije – da li je ona, zapravo, “inaugurisana“ u Titovu suprugu, za šta se zasluge pripisuju tadašnjem šefu Ozne za Hrvatsku Ivanu Stevi Krajačiću, koji je nesumnjivo imao vrlo bliske kontakte sa Moskvom.
Jovanki je često pripisivano da je imala moć koju ona, prema njenim svedočenjima koja je dala kada je prekinula “zavet tišine“, nekoliko godina pred smrt, nije imala. Mnogi su govorili da je ona bila jedna od ključnih osoba koje su dovele do sklanjanja Rankovića. Ona sama, međutim, rekla je da je to sve bila igra koju su vodili ljudi koji su strahovali da bi Leka mogao da nasledi Tita.
O Jovanki je napisano nekoliko knjiga. Snimljena je i igrano-dokumentarna serija, koja se dobrim delom bazira na onome što su o njoj prikupile bezbednosne službe. A službe su prikupile dosta toga. Jer pune 42 godine, od 1971. do kraja života, 20. oktobra 2013, bila je pod potpunim nadzorom tajnih službi, po čemu je verovatno apsolutni svetski rekorder.