Vesti
21.10.2019. 11:56
Vesti
14.07.2021. 06:00
Rade Jerinić
Jovica Stanišić
Senkina senka
Slobodan Milošević je shvatio da su se stvari ozbiljno otrgle kontroli pa je u spasilačku misiju poslao nikog drugog do Jovicu Stanišića. Zašto je baš odabran šef tajne službe za takav posao? Osim što po prirodi stvari takve misije i jesu posao za taj kov ljudi, možda je jedan drugi razlog prevagnuo. A razlog je bio vrlo jednostavan i vrlo ga je praktično tim istim novinarima objasnio jedan političar iz Republike Srpske rečima – Jovici to nismo mogli da odbijemo.
My name is Jovica Stanisic, čuvena je rečenica koju je u leto 1995. godine izgovorio šef srpske službe državne bezbednosti okupljenim stranim novinarima na graničnom prelazu Šepak kod Malog Zvornika nakon što je uspešno rešio krizu koja je u tom trenutku ozbiljno zaljuljala Balkan. Iako su zakrvljeni narodi i narodnosti međusobno puštali krv već četiri godine uz manje-više posmatračku ulogu stranih sila na terenu, incident sa zarobljavanjem vojnika iz sastava UNPROFOR-a pretio je da velike sile dovede pred svršen čin i da ih primora da vojno intervenišu. To nikome od zaraćenih strana nije odgovaralo.
Naime, nakon što je NATO pokrenuo ograničenu akciju bombardovanja srpskih položaja u Bosni u Hercegovini, inače lucidni komandni vrh Vojske Republike Srpske je odlučio da zarobi vojnike UNPROFOR-a koji su se na terenu nalazili pod mandatom Ujedinjenih nacija i da „plave šlemove“ veže za mostove, radare i druge vojno značajne objekte. Kao što je još jedan friško osuđeni haški sužanj, a u to vreme ratni komandant VRS, izjavio: „Pa vi, gospodo, onda bombardujte.“
Slobodan Milošević je shvatio da su se stvari ozbiljno otrgle kontroli pa je u spasilačku misiju poslao nikog drugog do Jovicu Stanišića. Zašto je baš odabran šef tajne službe za takav posao? Osim što po prirodi stvari takve misije i jesu posao za taj kov ljudi, možda je jedan drugi razlog prevagnuo. A razlog je bio vrlo jednostavan i vrlo ga je praktično tim istim novinarima objasnio jedan političar iz Republike Srpske rečima – Jovici to nismo mogli da odbijemo. Tim rečima je samo potvrđena ogromna moć koju je šef srpske službe imao devedesetih godina.
Kasnije su o tim događajima ispredane urbane legende, jedna od njih kaže da je pred novinarima zapravo izgovorio – My name is Stanisic. Jovica Stanisic, aludirajući na čuvenu repliku glavnog glumca iz filmova o Džejmsu Bondu. Druga urbana legenda kaže da je sa rešavanjem talačke situacije Jovica Stanišić sebi pribavio indulgenciju Zapada i da je samo cementirao svoju poziciju umerenog, razumnog i za njih prihvatljivog faktora u ondašnjim srpskim igrama moći. Prvu urbanu legendu sa filmskom replikom je demantovao snimak, a ovu drugu protok vremena i Haški tribunal.
Jovica Stanišić rođen je u Bačkoj Palanci 1950. godine u jednoj sasvim običnoj porodici kolonista doseljenih iz Crne Gore. Tamo je završio osnovnu školu i gimnaziju i negde u tim mladalačkim danima upoznaje i druži se sa Mihaljom Kertesom zvanim Braca i Radovanom Pankovim. Negde u to vreme upoznaje i sprijateljuje se sa znamenitim Crvenčaninom Miloradom Vučelićem zvanim Vučela.
Upisao je i završio Fakultet političkih nauka 1974. godine. Kolege koje su studirale s njim kažu da je bio dobar student, ali da se nije posebno akademski isticao. Nakon diplomiranja zaposlio se u Državnoj bezbednosti gde je vremenom gradio vrlo zapaženu karijeru obaveštajca. Prvo je radio u grupi koja se bavila Istokom – odnosno ruskim službama bezbednosti i njihovom agenturom – da bi posle kraćeg vremena koje je proveo u analitici službe radio u odseku koji se bavio zapadnim obaveštajnim službama i njihovim radom. Još jedna urbana legenda kaže da je kao mlad operativac bio u ekipi ljudi koja je u beogradskom hotelu „Metropol“ 1976. godine uhapsila i isleđivala čuvenog međunarodnog teroristu Iljiča Ramireza Sančeza zvanog Karls ili Šakal. Stanišić je brzo napredovao pa je početkom osamdesetih već bio pomoćnik načelnika, i to prvo Dragana Mitrovića, a potom Zorana Janaćkovića.
Godine raspleta u režiji Slobodana Miloševića dočekao je rečju spreman. U događanjima oko Osme sednice ponašao se pravilno i krajnje utilitarno. Znači na vreme je anticipirao nove trendove i ne samo da im se priklonio nego ih je u godinama koje slede u velikoj meri i kreirao. Posebno se istakao 1990. godine kada je učestvovao u pregovorima o oslobađanju Željka Ražnatovića Arkana i Zorana Stevanovića koje je uhapsila hrvatska policija u Dvoru na Uni i optužila da su ilegalno naoružavali tamošnje Srbe. Zli jezici kažu da je baš Jovica bio mozak i organizator tajne operacije naoružavanja prekodrinskih Srba. Ako je i postojala, ova operacija je umnogome doprinela njegovoj haškoj optužnici, mada istinu govoreći onda i ona rečenica mudrog paljanskog političara koji je izrekao "Jovici to nismo mogli da odbijemo“ onda ima savršenog smisla.
U smutnim vremenima u borbama ostatka tajnih službi umiruće SFRJ Jovica se istakao u obračunu sa kadrovima iz bivše Savezne službe, ali i sa vojnom obaveštajnom službom. Neki opet kažu da je Stanišić dobrano umešao prste i aferu "Opera“, koja je ozbiljno paralisala KOS i njegove rukovodioce.
Vesti
21.06.2021. 07:00
Jedanaesti Srbin u Dejtonu
Vesti
19.04.2019. 20:00
TAKO JE ZAPISALA MIRA (II deo): O zaštiti zvezda i Boga, avetima, Jovici Stanišiću...
Na čelu srpskog DB-a nalazi se od početka 1991. godine i vrlo brzo ova služba postaje jedan od moćnih faktora ne samo u Srbiji nego i u regionu. Kod kuće, tajna policija pod Stanišićevim vođstvom postaje i ozbiljan korektivni faktor i u političkom životu. Svi viđeniji srpski opozicionari od Vuka Draškovića do Zorana Đinđića održavali su kontakte sa Stanišićem. O uticaju koji je imao preko Drine dosta detalja ima u pomenutoj haškoj optužnici. Ipak, sve je iznenadilo kada se Stanišić pojavio 1995. godine kao deo delegacije SRJ. Za neke je to bio logičan nastavak nakon uspešno rešene talačke krize i dokaz poverenja koje su u njega imali zapadnjaci, a pre svega Amerikanci.
Ondašnji ambasador Velike Britanije u Beogradu, ser Ajvor Roberts, govoreći pred Haškim sudom kao svedok odbrane jasno je ukazao da je Stanišić blisko sarađivao sa CIA-om i da je on znao gde su "kosti sahranjene“ aludirajući da su podaci dobijeni iz srpskih izvora pomogli da se pronađu masovne grobnice širom Bosne i Hercegovine. Ova nesumnjiva naklonost Amerikanaca skupo ga je koštala u godinama nakon Dejtona, kada se Milošević od faktora mira i stabilnosti transformisao u „balkanskog kasapina“. Stanišić nikada nije uživao naklonost Mirjane Marković i ljudi okupljenih oko nje. Front je bio otvoren, julovci su Stanišića optuživali da je američki agent i da se zajedno sa Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem Canetom bavi švercom cigareta, dok je s druge strane julovska kamarila optužena za privilegovanu trgovinu akciznom robom i brojna politička ubistva.
Težinu bračne postelje porodice Milošević nije izdržao i smenjen je krajem oktobra 1998. godine. Od tada pa dok ga sa „Sabljom“ 2003. godine nije odnelo u Hag, Stanišić je uživao ugled moćnog čoveka iz senke koji je i nakon petog oktobra vukao konce na političkoj sceni. On se sam kasnije žalio da mu je haška optužnica spakovana nakon ubistva Đinđića i to na insistiranje ljudi iz Beograda. Iz pritvora u Hagu puštan je u dužem vremenskom periodu od desetak godina nekoliko puta i uglavnom je vreme provodio u Srbiji. Razlog za ovakav tretman bilo je njegovo narušeno zdravlje, a garancije za puštanje je dala Koštuničina vlada i sa njom su se složile SAD, čime je samo dodatno potvrđena urbana legenda o Jovici Stanišiću kao agentu CIA-e. Legenda je dodatno ojačana sa prvom oslobađajućom presudom.
Šta se desilo u poslednjih nekoliko godina verovatno ni samim akterima ove priče nije jasno: teško je poverovati da se Stanišić loše dogovorio sa zapadnim službama, već je bliže istini da je vreme učinilo svoje i da je njegov protok doveo odlično obaveštenog i anticipaciji sklonog Stanišića u situaciju da postane kolateral. U moru rezolucija o genocidu koje ponovo portretišu Srbe kao zlikovce iz devedesetih jednostavno se uklopilo da bivši šef Miloševićeve tajne službe i njegov zamenik budu osuđeni. No hard feelings, it’s not personal, verovatno bi Stanišiću rekli njegovi sagovornici iz Lenglija ili njihovi naslednici. I tako je decenijama vešto igrajući ovu igru moći, u kojoj je uvek bio lovac a ne plen, Stanišić dočekao da ga vreme i godine učine samo pionom, kojeg je na kraju pojeo neki konj.
Komentari
