Ser Ajvor Roberts o tome šta se desilo 24. septembra na Kosovu

Za balkaninsight.com napisali autorski tekst koji prenosimo u celosti.

Ozbiljan incident dogodio se 24. septembra u malom selu Banjska na severu Kosova, kada su se srpske paravojne snage sukobile sa kosovskom policijom. Izgledalo je kao da je i srpski predsednik Aleksandar Vučić pokrenuo jedinice Vojske Srbije bliže kosovskoj granici. Strah od izbijanja rata između Srbije i Kosova brzo je rastao, što je podsticalo i alarmantno izveštavanje medija uz davanje oprečnih informacija o tome šta se dogodilo, dok su međunarodne diplomate pokušavale da smanje tenzije. Kada se prašina slegla, postalo je jasno da je velika šteta naneta pregovaračkom procesu. Ali, da li je region zaista bio na ivici rata, kao što su mnogi tvrdili?

Ne verujem. Kao što je čuveni pruski vojni teoretičar i general Karl fon Klauzevic rekao: “Rat… je pravi politički instrument, nastavak političke aktivnosti drugim sredstvima.“ Političari pribegavaju ratu kada ne vide način da ostvare svoje ciljeve pregovorima. Ali Bendžamin Dizraeli, generaciju mlađi od Klauzevica i, što je značajnije, političar a ne vojnik, uzvratio je da rat nikad ne predstavlja rešenje, nego samo pogoršanje.

Tačka u kojoj se dvojica mislilaca susreću jeste da rat može da bude deo političkog procesa, ali samo ako donosi neku korist. Kako sada stvari stoje, ne vidim da su uslovi takvi da politički lideri u onome što je nekada bila Jugoslavija vide ikakvu korist od tuče.

Deo problema koji se odnosi na zapadnjačke analize bivše Jugoslavije jeste da je tokom ’90-ih formirano uverenje da su ljudi u tom delu sveta skloni nasilju, čak i da im se sviđa. Mnogi eksperti, među kojima se ističe Miša Gleni, pokazali su da to jednostavno nije tačno. Bošnjaci, Albanci i Srbi nisu ništa skloniji ulasku u borbu ili u rat od Belgijanaca ili Portugalaca. Rat u Jugoslaviji ’90-ih godina je pre svega bio proizvod okolnosti, a ne žudnje za krvlju. Ali taj osećaj da bivši Jugosloveni na neki način naginju nasilju i dalje opstaje, iako tamo nije bilo ozbiljnih borbi još od kraja kosovskog konflikta 1999. godine.

Zaista, moglo bi se ubedljivije tvrditi da je u celokupnom stanovništvu mnogo manje volje da gledaju izbijanje novih ratova, upravo zbog toga je sećanje na razaranja iz ’90-ih tako sveže.

Istini za volju, ’90-ih su mnogi nacionalni lideri verovali da mogu da prigrabe nekakvu korist ratom – teritorijalno proširenje, preseljenje manjinskog stanovništva, pristup vrednim sredstvima – zbog čega su namerno izazivali nasilje kako bi ostvarili svoje ciljeve. Ali kritična tačka u svemu je njihova percepcija da iz rata mogu da profitiraju.

Ako se prebacimo u vreme 25 godina kasnije, situacija je potpuno drugačija.

Postoje dva potencijalna žarišta u bivšoj Jugoslaviji, oba u dva zamrznuta sukoba koji nisu na odgovarajući način rešeni na kraju ratne faze – u Bosni i na Kosovu. Pre nekoliko godina bilo je mnogo šuškanja o novim sukobima između etnički zasnovanih entiteta koji čine Bosnu i Hercegovinu, ako lider bosanskih Srba Mile Dodik ne prestane sa pretnjama da će se povući iz nekih elemenata bosanske državnosti.

Tada sam napisao kako mislim da je to pretnja praznom puškom, a događaji su potvrdili da sam bio u pravu. Razlog za to je jednostavan: u Bosni klike oko Dodika i njegovih bošnjačkih i hrvatskih parnjaka, Bakira Izetbegovića i Dragana Čovića, dominiraju bosanskom privredom, kreirajući čitav eko-sistem koji novac usmerava u njihove partijske kase. Rat bi za njih bio katastrofa. Zaklati kravu znači da više ne možete da je muzete. Oni, naravno, moraju da nastave da “dobijaju“ izbore tako što bi demonizirali druge etničke grupe i stvarali krize koje mobilišu njihove glasače. Ali za razliku od ’90-ih, ovi “lideri“ nasiljem gube, a ne dobijaju. Zbog toga ni ne žele da ostane “status quo“.

U slučaju Srbije i Kosova “status quo“ nije prihvatljiv. Kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju potrebno je da status njegove države bude rešen, kako bi normalizovao njene međunarodne odnose i pridružio se procesu pristupanja Evropskoj uniji. I Vučić ima te evropske ambicije – ušao bi u istoriju ako bi okončao decenijama dugo otuđenje Srbije od glavnih evropskih tokova – iako bi cena za to bila da nešto proguta zauzvrat. Mogu li se ti politički ciljevi ostvariti ratom? Apsolutno ne: krivac bi bio optužen za krah pregovaračkog procesa, bile bi uvedene sankcije kao vid kazne, a evropske ambicije bile bi na čekanju za neke naredne generacije.

Ne verujem, dakle, da je Vučić odobrio operaciju u Banjskoj iz prostog razloga što mu je ona donela samo štetu i stavila ga u podređeni položaj u pregovaračkom procesu koji će biti nastavljen.

Problem je u tome što u odnosima između Srbije i Kosova postoje tri bitna faktora koja je u najboljem slučaju teško kontrolisati, a u najgorem su vrlo opasni. Jedan je ekstremna desnica u Srbiji: oni ne žele priznavanje nezavisnosti Kosova po bilo koju cenu i znaju da će izazivanje oružanih sukoba blokirati pregovarački proces.

Drugi su njihovi albanski parnjaci sa kosovske političke desnice. Oni veruju da će provocirajući oružani odgovor Srbije uvući NATO u sukobe i da će Srbija biti drastično oslabljena uvođenjem međunarodnih sankcija.

Poslednji, ali svakako ne i najmanje važan faktor jeste Rusija. Balkan je danas važniji Kremlju nego ikad. Balkan je, praktično, poslednji deo Evrope u kojem Rusija ima saveznike i ima uticaj. Nestabilnost na Balkanu znači da je Rusija još uvek uticajna i ne tako izolovana kakva bi inače bila da je situacija drugačija. Rusija nema interes u postizanju mirovnog dogovora na Kosovu i iskoristiće sva raspoloživa sredstva koja su, u slučaju Srbije, značajna, kako bi sprečila da se to dogodi. Videli smo kako se Rusija u drugim državama besramno meša u njihovu unutrašnju politiku. Sa oko 50.000 Rusa koji su se preselili u Beograd nakon što je Rusija napala Ukrajinu, sa verskim vezama između Srpske i Ruske pravoslavne crkve i jakom emocionalnom povezanošću srpske ekstremne desnice sa Rusijom, ima dosta prostora za destabilizaciju Srbije.

To, nažalost, znači da će pregovarački proces između Kosova i Srbije sigurno mučiti novi incidenti poput ovog u Banjskoj. Pregovarači, diplomate i novinari će, stoga, morati da ostanu pribrani i da se uzdrže od prihvatanja narativa koji gura jedna ili druga strana, uključujući i gore pomenute “spojlere“. Moramo se fokusirati na ogromnu nagradu koja se nudi ukoliko pregovori budu uspešni i da podržimo proces, a ne bilo koju stranu u pregovorima.

Vučić i Kurti, naravno, moraju da snose odgovornost za svoje postupke, kada se utvrdi da su krivi, ali moramo da budemo spremni da napustimo stereotipe iz ’90-ih i pružimo im poverenje kada je to prikladno. Ako nastavimo u tom duhu, uveren sam ne samo da se rat neće vratiti na Balkan, već da se mogu postaviti temelji trajnog mira.

Na Kosovo stiglo preko 300 KFOR vojnika

Pojačanje

Pojačanje

Vesti 19.10.2023. 18:10

Na Kosovo stiglo preko 300 KFOR vojnika