"Siledžije i ubice ne čitaju zakone"

Skupština Srbije usvojila je prošle nedelje novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji će, prema tvrdnjama pozvanih koji su radili na njegovoj izradi, „omogućiti ženama i muškarcima jednake uslove da žive, rade i razvijaju se“.

Zakon, u najkraćem, podrazumeva jednaka prava, odgovornosti i mogućnosti, kao i ravnomerno učešće i uravnoteženu zastupljenost žena i muškaraca u svim oblastima života.

Ne sporeći važnost postojanja ovakvog zakona, Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće, ipak u prvi plan ističe stav da rodna ravnopravnost u civilizovanom društvu pre svega mora da bude podrazumevajuća kategorija:

„Da pokušam to da objasnim a da ne budem gruba ni prema kome – ja na neki način odbacujem, ignorišem rodnu ravnopravnost, jer se ona po mom sudu podrazumeva po rođenju svakog pojedinca. Možda je to moje posmatranje problema pogrešno, ali generalno ne vidim razliku između muškaraca i žena u bilo čemu. Da li muškarci mogu nešto što žene nisu u stanju? I da li nam je za to potreban zakon? Smatram da nije.“

Problem izvesno postoji. Zašto mislite da je rešenje na drugoj strani, a ne u jasnim zakonskim okvirima?  

„Toliko dugo slušam o rodnoj ravnopravnosti i još ne znam zašto se u tolikoj meri to potencira. Lično, od strane muškaraca u svom životu i radu nisam imala problema s tim što sam žena. Imam dve ćerke, ni one nisu imale tu vrstu problema. Ali, to ne znači da problem ne postoji. Međutim, preovladao je stav da će sam zakon to rešiti, da ćemo sada, da banalizujem, nakon njegovog usvajanja svi postati ravnopravni i da nekome mogu da kažem što ranije nisam mogla ili smela.

Nažalost, gotovo svakodnevno imamo priliku da vidimo šta se sve dešava na nivou muško-ženskih odnosa, sa svim raznim likovima. Ali, kako god to nazvali, sa problemima takve prirode se ne suočavaju samo žene, već se to događa i mladićima. Imali smo primer Pahomija, pa ništa. I slične njemu koji su napastvovali mlade muškarce.“

Jedna od odredbi zakona jeste da se njime, pre svega u političkim strankama i institucijama, obezbedi zastupljenost žena od 40 odsto na rukovodećim mestima.

„Pravo da vam kažem, imam utisak da je to više pohvala, u smislu da neko saopšti kako ima ne znam koliki procenat žena u rukovodećim telima i kaže ’mi smo to postigli’. Međutim, iskreno, gledajući Skupštinu Srbije i prateći rad pojedinih visokopozicioniranih političarki, ne vidim da je tu postignut neki rezultat. Ne vidim da su te žene učinile nešto što zahteva divljenje i pažnju. Zapravo, mislim da mnoge od njih jednostavno prate muškarce.

Imala sam prilike da se sretnem s tim u pravosuđu. Da li znate da žene sudije znaju da budu gore prema žrtvama nasilja nego sudije muškarci? A zašto? Zato što imaju potrebu da se dokazuju, možda da bi ostale na tim funkcijama. Da li je to cilj svega? Da biramo žene koje će da sede i ćute ili da govore ono što muškarci pričaju da bi bile lojalne? Mnoge od žena na funkcijama se često ne čuju kada bi trebalo da se oglase. Možda je to nekom važno, njihova brojnost, ali je za mene bitan kvalitet, ne nečiji pol i procenat zastupljenosti. Bitno mi je šta žene koje su izabrane na važne funkcije rade, koliko vrede i koliko mogu da doprinesu svima nama.“

Skupština je usvojila i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, s čim se u praksi povremeno srećete.

„Kada je diskriminacija u pitanju, nekako su mi u toj priči pred očima ljudi sa posebnim potrebama, invalidi, Romi… koji su stvarno diskriminisani. Većina nas teško prihvata da postoje ljudi koji ne mogu u kolicima da uđu na fakultete, u školu, u ustanove, da posećuju neke manifestacije, normalno prolaze ulicama… Ti ljudi stvarno jesu diskriminisani.

Nažalost, imamo neku naviku koja to nikako ne bi smela da bude, da se stidimo takvih situacija. Čak i u samoj porodici se stidimo ljudi koji imaju neku vrstu oštećenja. Još kada se radi o deci, to je užasno, neki to pokušavaju da sakriju, da ako se može – to niko ne vidi. Znam za primer roditelja, oboje su inženjeri, čiji je sin imao Daunov sindrom. Kada su im u kuću dolazili gosti, sina su zaključavali u drugu sobu i davali mu neka sredstva za spavanje. Takva vrsta diskriminacije je neverovatna, a to je primer nekih navodnih intelektualaca. Imali su i ćerku koja je bila sasvim zdrava, pa su verovatno skrivali sina kako neko ne bi izbegavao ćerku misleći da je to nešto nasledno.

Pogotovo se krilo da u porodici postoji član sa psihijatrijskim problemima. I takva stanja su onda proizvodila probleme u brakovima, do svačega je dolazilo. A kada je neko diskriminisan u porodici, šta da se očekuje od šireg okruženja? S tog stanovišta nam je takav zakon zaista potreban. Da li će njime uspeti sve to da se reguliše, drugo je pitanje.“

Neuporedivo više iskustva imate u domenu porodičnog nasilja u kojem su po pravilu žrtve žene. Imate li utisak da će se novim odredbama postići željeni cilj?

„Mislim da je to nešto potpuno drugačije. Kada pričam o nasilju nad ženama, govorim pre svega o ljudima koji su nasilju skloni, a za koje zakon jednostavno ne postoji. Niti njih to interesuje. Oni su rešili da nešto loše urade, da nekoga povrede, ubiju, da se nekome osvete. Oni ne čitaju zakone, čitaju ih sasvim drugi ljudi koji se pridržavaju pravila i odredbi. Zato i imamo ubistva. Onaj na kojeg se zakon direktno odnosi ima ’svoju priču’ i zakon ga u njegovom naumu ne dotiče. Zakone je neophodno imati, oni moraju da se primenjuju, ali nisam uverena da su sami po sebi rešenje. Pre će se nešto učiniti edukacijom, pre će se tako nešto postići jer nemamo kontinuirane zaštitne mere da probleme drugačije sagledamo. To se kod nas ne radi.“

Često se diskutuje o tome da li su problemi nasilja u porodici novijeg datuma. Praksa s kojom se suočavate to potvrđuje ili se radi o tome da u neka pređašnja vremena toj vrsti nasilja nije pridavana pažnja?

„Nije se o tome izveštavalo i pisalo. Ovo drugo je u pitanju. Uvek je toga bilo. Ranije se o tome ćutalo, kao da nije bilo ničega, kao da se ništa nije dešavalo. U tom prošlom vremenu su stvari bile iste kao što su danas, iako pojedini veruju da je nasilja bilo manje.“

Koliko se stanje promenilo nabolje od kako se porodično nasilje tretira kao krivično delo?

„Jeste se promenilo. Ovim poslom se bavim više od 25 godina. Mnogo godina je prošlo dok nasilje u porodici nije postavljeno kao krivično delo. To je, mislim, bila 2002. godina. I krenulo je polako da se menja, da državne institucije drugačije tretiraju taj problem. Do tog trenutka centri za socijalni rad nisu poznavali kategoriju nasilja u porodici. Time se nisu bavili u praksi. Sada rade, kakvi god bili ukupni efekti jer ipak to zavisi od pojedinaca. Ali, svakako je drugačije jer se bave tim poslom.“

Često se u medijima iznose podaci o broju stradalih žena od strane partnera. Uprkos uveravanja da boljitka ima, brojevi na to ne ukazuju.

„Od početka ove godine, a sada je kraj maja, imamo devet ubijenih žena u porodičnom nasilju. U prošloj godini imali smo ukupno 26 ubijenih. Naravno, u ovoj oblasti ne mogu da postoje nikakvi standardi, ali postoje brojevi koji su se već godinama ustalili. Iz godine u godinu ponavljaju se brojevi, da li je 26, ili 29, ili je 31 ubijena žena… Brojevi su jednostavno takvi i to je zabrinjavajuće. Za mene je zabrinjavajuće i jedna ubijena žena u porodičnom nasilju. Strašno. A zamislite tek 26 među kojima postoji veliki broj majki. Ubice su uglavnom partneri, ali ima primera u kojima su ubice sinovi ili ćerke. Sve su to zasebne priče, pojedinačno užasne svaka za sebe.“

Kontinuitet zločina u porodici je evidentan, upozoravajući, ali praksa se ne menja.

„Mi kao društvo o tome samo pričamo. Svake godine praktično ponavljamo iste podatke, upozoravamo. Svake godine iznosimo informacije, ali šta time dobijamo? Ništa. Svi se zgranemo, obratimo žrtvama da je neophodno da prijave nasilje, a onda kada neko to učini, kao što je nedavno bio slučaj u Valjevu, nasilnik dođe kući i usmrti ženu. Onda se u novinama naširoko piše šta je on bio, da je dobio otkaz u policiji… ali ništa od tog pisanja nema ni ubijena žena, ni njena deca, ni majka. Ništa nije urađeno kada je to bilo neophodno učiniti. To često ostaje mrvo slovo na papiru, a pritom svi vodimo neke evidencije.“

Koliko žene o kojima brinete provedu vremena pod vašom zaštitom? Koliki procenat njih uspeva da se vrati u normalne tokove?

„Mi imamo tri Sigurne kuće u Beogradu. Dok su žene kod nas, one su potpuno bezbedne jer, između ostalog, imamo i fizičko obezbeđenje. Ali, onog momenta kad izađu nemaju nikakvu bezbednost. Nema nikoga ko dalje može da brine o njima. Čim izađu iz kuće, uđu u gradski prevoz, odu da završe neki posao, da li je to sud ili centar za socijalni rad svejedno, njih nasilnik može svuda da presretne, pronađe i napadne.

U takvim situacijama trebalo bi da postoji, kao što postoji primera radi u Norveškoj, narukvica koju žene nose, na kojoj postoji dugme čijim pritiskom pozivaju pomoć. Toga kod nas nema i mislim da neće biti u skorašnje vreme jer su to neke skupe stvari koje nisu prioritet u ovoj državi. Nažalost, sve ide kako je išlo i ranije.“

Osim bezbednosti, postoje li problemi koji drugima nisu vidljivi?

„Radimo na njihovom zapošljavanju jer hoćemo da pomognemo da žene postanu ekonomski nezavisne. Kada su nezavisne, onda se okolnosti menjaju, puno toga je drugačije. Ali, i pored svega toga, postoje žene koje se vrate nasilniku. To je ono za šta mislim da najmanje zapravo radimo kao društvo – da te žene shvate da povratak nasilniku ne može i ne sme da bude njihov život. Ne može da bude iz mnogo razloga. Ali, pojedine to ne shvataju jer nemaju nikakvu drugu mogućnost, nemaju izbor. Mogu da se vrate nasilniku ili da idu na ulicu.“

Teško uspevate da ih zaposlite?

„Ne, uspevamo da ih zaposlimo, ali ne uspevamo da ih ubedimo u druge okolnosti. Prošle godine imali smo devet procenata žena koje su se vratile u sredinu iz koje su prethodno pobegle. Na 100 žena to je njih devet. Sad, to za nekoga nije veliki broj, sve zavisi kako se to posmatra, ali za mene je to veliki broj. Pravo pitanje je da li možemo da postignemo da imamo nula žena koje se vraćaju nasilniku, ali da kada izađu od nas imaju neko rešenje. I egzistencijalno i u svakom drugom pogledu.“