Šleperima do vrha vlasti

Šverc cigareta - biznis brojnih tajnih službi - u bivšoj SFRJ je vodio i nadgledao Stane Dolanc, ministar savezne policije. Za razliku od današnjeg načina, krijumčarenje u to vreme nije organizovano morskim putem, već drumskom rutom Turska-Bugarska-Beograd-Kopar-Trst. Ipak, ni savezna policija nije to radila savršeno, pa je jednu švercersku turu u leto 1987. godine otkrio pozornik tadašnjeg beogradskog SUP-a.

Sve je počelo naivno. Pozorniku je bio sumnjiv šleper koji je dolazio iz smera Vilinih voda u Beogradu. Zaustavio ga je na uglu Francuske i Ulice cara Dušana, prišao kamionu i zamolio vozača da izađe iz kabine. Dok je vozač izlazio, na trotoar su ispala dva boksa “marlbora“,  što je policajca učvrstilo u uverenju da nešto nije u redu jer su strane cigarete tada bile retkost. Na pitanje odakle mu, vozač je odgovorio da ih je dobio u magacinu na Vilinim vodama gde je desetak minuta ranije završio istovar robe, ne pominjući da se radi o cigaretama koje je dovezao iz Bugarske.

Pozornik je seo u kabinu naredivši vozaču da vrati kamion do magacina. Očekivao je da se radi o sitnom švercu i zanimalo ga je ko to čašćava vozača boksovima skupih stranih cigareta. Nije mu palo na pamet da će u magacinu zateći puna dva šlepera. Kada su stigli do magacina “Centrokopa“, drugi kamion je bio pri kraju istovara. Odmah je obavestio dežurnu službu gradske policije, magacin je zapečaćen, a privedeni vozač kamiona, radnici na istovaru i rukovodioci firme koja je bila vlasnik magacina.

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: Porok kome je teško odoleti

Narednog jutra kod načelnika odeljenja Slobodana Krstića došle su kolege iz Republičke Državne bezbednosti i ubrzo je sklopljen mozaik ovog događaja: Savezna DB je preko svojih operativnih veza kupovala cigarete u Turskoj i šleperima ih preko Bugarske dopremala u Beograd, potom su skladištene u magacinu “Centrokopa“, a odatle kombijima vožene preko Slovenije u Trst, gde su pretovarane u italijanske kombije. Kako je objasnio jedan od vozača, kombiji bi se tokom pretovara praktično spojili zadnjim stranama tako da niko nije mogao da vidi šta se iz jednog vozila prebacuje u drugo. Kupci cigareta su bili italijanski krijumčari s kojima su posao ugovarali saradnici savezne policije koji su živeli u Italiji. Novac od ovog posla deponovan je u kasu za specijalne namene kojom je raspolagao savezni sekretar. Kasu je vodio blagajnik, ali bez potpisa sekretara nije mogao da obavlja nikakve isplate.

Iste večeri po otkriću magacina na Vilinim vodama o tome je obavešten Resor DB u srpskoj policiji, ali o tome nije obaveštena savezna policija, pa je Dolanc za “incident” saznao tek drugog dana i pobesneo. Kada je kod njega došao republički sekretar Svetomir Lalović, zahtevao je da se odmah obustave sve provere. Sva dokumenta beogradske policije predata su u ruke Laloviću, istraga je istog časa prekinuta, a slučaj zvanično više nikada nije pomenut.

Crna Gora - Italija

Početkom 90-ih šverc cigareta na prostorima bivše Jugoslavije imao je različite modele, zavisno od republike na čijem prostoru se razvijao. Sve vreme je imao epitet “državni”, jer je u poslu gotovo uvek bio prisutan bar jedan predstavnik vlasti, ili se neko pojavljivao “u ime vlasti”.

Ipak, u Crnoj Gori je imao posebno obeležje, jer je u njega bila uključena celokupna državna struktura. S jedne strane, bio je toliko uočljiv da su o njemu svi sve znali, ali je s druge organizacija bila zatvorena u uskom krugu državnog rukovodstva i italijanske mafije. U suštini, šverc cigareta u Crnoj Gori je tako i počeo - kao čist državni posao, a do sredine 90-ih crnogorsko rukovodstvo već je imalo razvijenu mrežu krijumčarenja. Zahtev Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, koji su 1995. godine s crnogorske strane prisustvovali sastanku sa Slobodanom Miloševićem i direktorom Savezne uprave carina Mihaljom Kertesom, bio je da carina ne pravi smetnje u tranzitu cigareta preko teritorije Srbije.

Tada je postignut dogovor da će preduzeće “Zetatrans“ iz Podgorice, koje naplaćuje takozvanu tranzitnu taksu u Crnoj Gori, biti jedini špediter za cigarete koje idu preko Srbije. Bilo je reči o drumskom transportu iz Makedonije, Mađarske i Bugarske ka Crnoj Gori i prevozu avionima koji će sletati samo na aerodrom u Podgorici. Đukanović i Bulatović objasnili su da će te cigarete nakon prodaje Italiji omogućiti Crnoj Gori isplatu penzija i pokrivanje drugih budžetskih obaveza. Milošević je to odobrio jer je želeo da ima skladne odnose s tada vodećim crnogorskim političarima, s obzirom na to da mu je bila potrebna podrška njihovih poslanika u tadašnjem saveznom parlamentu SRJ. Prema tom dogovoru, SUC je sve transporte cigareta pratio do istovara u Luci Bar, odakle su crnogorske vlasti same organizovale prebacivanje u Italiju.

Do 1995. i pomenutog sastanka šverc cigareta iz Crne Gore bio je lokalnog karaktera u koji je uključen veći broj dilera sa obavezom da plate taksu “Zetatransu“ i sami pronađu kupca s druge strane Jadrana. Kako se posao razvijao, crnogorsko političko rukovodstvo, s tadašnjim premijerom Đukanovićem, nastojalo je da ga stavi pod svoju kontrolu. Bilo je nerealno da to učine sami, pa su potražili partnere iz kriminalnog miljea Crne Gore, Srbije, Italije, Švajcarske, Hrvatske, sa Kipra... Vrlo brzo su ljudi od poverenja crnogorske vlasti postali italijanski mafijaši i kriminalci koju su na teritoriji te republike bili zaštićeni od međunarodnih poternica.

Cigarete su nabavljane od američkih i britanskih proizvođača i preko holandske luke Roterdam dopremane u Crnu Goru. Jedno vreme je tu nabavku organizovao Vanja Bokan, ali je mnogo pre nego što je ubijen 6. oktobra 2000. godine, isključen iz posla. Ubrzo su dozvolu da u Crnu Goru doprema 1.000 tona cigareta mesečno, crnogorski zvaničnici dali Franku Dela Toru, Italijanu sa švajcarskim državljanstvom. Svoju licencu za uvoz Dela Tore je raspodelio na svoja četiri partnera - Đerarda Kuomu, Napolitanca sa švajcarskim pasošem, Španca Kanđija Garsiju, Francuze Patrika Monijea i Mikelea Varanu. Prema mafijaškom dogovoru, svaki od njih četvorice je mesečno uvozio u Crnu Goru po 250 tona cigareta.

Povezane vesti - Potraga za novcem

Da bi se ostvarila potpuna kontrola nad plasmanom cigareta u Italiji, početkom 1996. osnovano je preuzeće „Montenegro tabak tranzit“. To je učinjeno na inicijativu tadašnjeg pomoćnika ministra unutrašnjih poslova za državnu bezbednost Vukašina Maraša, koji će kasnije doći na čelo tog ministarstva. Mnogo tih detalja nalazi se u izveštaju o radu crnogorske Komisije za utvrđivanje činjenica o švercu povodom pisanja zagrebačkog  „Nacionala” iz juna 2002. godine.

Posle sastanka kod premijera Đukanovića, odlučeno je da formalni osnivač firme bude Ranko Kaluđerović. Na čelo preduzeća postavljeni su ljudi od najvećeg poverenja premijera: Branko Vujošević i Veselin Barović, koga su italijanski mafijaši zvali Veskobar. Vujošević je tu postavljen kao čovek od zanata, budući da je bio komercijalni direktor fabrike duvana u Podgorici i neko vreme proveo u Bariju kao predstavnik Crnogorske privredne komore.

On i Barović su jedini bili ovlašćeni da daju dispozicije za isporuke cigareta u Italiju, dok je „Zetatrans“ i dalje radio tehnički deo posla oko špedicije. Vujošević i Barović kontaktirali su sa Paolom Savinom, rezidentom italijanske mafije. On je prikupljao novac italijanske mafije od prodatih cigareta i uplaćivao ga iz banke u Luganu američkim proizvođačima od kojih su cigarete kupovane. Profit iz krijumčarenja Savino je uplaćivao na posebne račune koje su takođe kontrolisali Barović i Vujošević.

Posrednik u kontaktima između Paola Savina, Barovića i Vujoševića, bila je Dušanka Pešić-Jeknić, koja je živela u Milanu kao navodna predstavnica Crnogorske trgovačke misije u Italiji. Ona je bila supruga Janka Jeknića koji je početkom 90-ih takođe bio predstavnik Crnogorske trgovačke misije u Milanu. Ubrzo pošto ga je crnogorska vlada povukla iz Milana, Jeknić je 17. jula 1997. poginuo u saobraćajnoj nesreći u blizini Podgorice. Njegova supruga Dušanka je praktično nasledila njegove poslove sa italijanskim mafijašima. Uživala je njihove simpatije, a zbog enormnih računa koje je po milanskim buticima visoke mode plaćala u gotovini, zvali su je “keš ledi”.

Likvidacije policajaca i svedoka

Prvobitno predstavljen kao državni posao, šverc cigareta iz Crne Gore ubrzo je postao posao samo za ljude iz vrha vlasti i mafije iz Napulja i Pulje. Kupci cigareta i distributeri po Italiji i drugim zemljama Evropske unije bili su pripadnici organizacije “Sveta ujedinjena kruna“ iz Pulje. Tu su glavnu reč vodili Frančesko Prudentina, Benedeta Stana i Santo Vantađatu. Ovu trojku, koja je delovala na području Italije, ali je najviše boravila u Crnoj Gori, često su tražili predstavnici italijanske policije koji su radi toga dolazili u Crnu Goru. Za njihovo skrivanje od italijanskih kolega i obaveštavanje o poverljivim informacijama koje su dolazile iz italijanske policije, bio je zadužen načelnik policije u Baru Vasilije Vaso Baošić i njegov prevodilac Đuro Crnojević. Baošić je u Crnoj Gori skrivao italijanske mafijaše najvišeg ranga, braću Tomaca i Rafaela Laraspata, Đuzepa Kalamarea i Santa Vantađata.

Važnu ulogu u švercu cigareta imao je Goran Žugić, savetnik za bezbednost premijera Đukanovića, nekadašnji načelnik Centra bezbednosti Herceg Novi i Podgorica. Žugić je do 1991. živeo u Tuzli gde je bio načelnik Službe DB. Po dolasku u Crnu Goru veoma brzo je napredovao u policiji, da bi 1998. postao savetnik za bezbednost premijera i stekao veliki politički uticaj.

Povezane vesti - Oni nisu usud Srbije

I drugi visoko pozicionirani rukovodilac crnogorske DB i blizak saradnik Đukanovića bio je uključen u krijumčarenje cigareta - Darko Raspopović Beli. Policijsku karijeru počeo je kao inspektor privrednog kriminala, a kao izuzetno sposoban brzo je došao u sam vrh crnogorske tajne policije koja je nadzirala šverc cigareta. Na njegovu nesreću, u vreme dok je bio u vrhu službe vitalni državni interes bio je šverc cigareta. Nažalost, obojica pomenutih zvaničnika crnogorske policije su likvidirana. Žugić 31. maja 2000, a Raspopović 8. januara 2001. u Podgorici. Ubice nisu otkrivene.

Ako se te likvidacije mogu dovesti u vezu s poslom koji su nadzirali po nalogu vlasti, ne može se dati tačan odgovor na pitanje da li je to bio obračun, ili poruka glavnom organizatoru posla što je česta praksa u poslovima s mafijom. Pored ubistava policajaca, sa švercom cigareta povezano je još nekoliko nerazjašnjenih likvidacija ljudi bliskih tadašnjem političkom vrhu Crne Gore. Najpre je 30. maja 2001. ubijen Blagota Sekulić Baja, i to nekoliko dana pošto je javno saopštio da je spreman da svedoči protiv nekih lica koja su umešana u šverc cigareta. Ratko Đokić, drugi potencijalni svedok o učešću crnogorskog državnog vrha u švercu cigareta, ubijen je 5. maja 2003. godine u Stokholmu.

Da je crnogorska država iz ovog posla najmanje profitirala, utvrdila je i Komisija crnogorskog parlamenta, koja je 28. juna 2002. godine završila svoj izveštaj o švercu cigareta. Preduzeće „Zetatrans“ je od 1996. do 2001, za pretovar tri miliona master boksova cigareta u Luci Bar, inkasiralo svega 7,7 miliona američkih dolara. U istom periodu, prema zvaničnim podacima crnogorskog Ministarstva finansija, prihodi budžeta po osnovu tranzita duvana iznosili su 216.010.568 dolara.

To bi bila impozantna suma ako se zanemari podatak da je preko podgoričkog aerodroma, na račun samo jedne privatne firme na Kipru od 1997. do 2000. izneto više od 1,2 milijarde nemačkih maraka!

U Luku Bar su cigarete dopremali brodovi „Juniper“, „Kaliroji“ i „Hornbeam“. Oni su od 1999. do 2001. godine, prema podacima crnogorske carine, u barsku luku uplovili 103 puta sa ukupno 28.884 tone cigareta. Međutim, prema podacima Lučke kapetanije u Baru, ti isti brodovi nikada nisu uplovili u luku s cigaretama!

Na podgoričkom aerodromu od decembra 1995. do maja 1998. bila su 433 kargo sletanja transportnih aviona tipa „iljušin“ sa cigaretama, a da nije obavljen carinski pregled. O broju kamiona u drumskom transportu niko nije ni pokušavao da prikupi podatke.

Šverc cigareta nije crnogorsko-italijanska specijalnost. Ovaj fenomen nije zaobišao nijednu bivšu jugoslovensku republiku, ali ni mnogo uređenije zemlje poput Nemačke. Početkom 2006. tužilaštvo u Augzburgu podiglo je optužnicu protiv dvojice Nemaca, trojice Švajcaraca i jednog Srbina zbog šverca cigareta sa Balkana. U Nemačkoj je taj slučaj nazvan “crnogorska veza“. Iako nije optužen, u optužnici tužilaštva pominje se i bivši crnogorski ministar finansija Predrag Goranović. Na njegov račun u kiparskoj banci jedan od optuženih Švajcaraca, glavni akter afere, uplatio je dva miliona evra. Nemačko tužilaštvo je slučaj otvorilo na osnovu podataka iz beležnice Vanje Bokana, koja je pronađena nakon njegovog ubistva u Atini početkom oktobra 2000. godine.

Ne u meri u kojoj je to činjeno u Crnoj Gori, i u Hrvatskoj je šverc podržan iz državnih struktura. Kreator posla je od 90-ih bio najveći proizvođač cigareta - Tvornica duhana Rovinj, a za nju je Srbija bila najvažnije tržište u regionu. Kako za legalan plasman, tako i za šverc. TDR je držala oko 20 odsto legalnog tržišta u Srbiji, a pojedinačno je bila najveći partner krijumčara koji su njene proizvode plasirali na ilegalno srpsko tržište.

Nemačka, Hrvatska, Slovenija

Jedan od najznačajnijih puteva krijumčarenja cigareta išao je iz Luke Kopar u Sloveniji i Rijeke u Hrvatskoj, preko Hrvatske, odakle su preko graničnog prelaza Batrovci cigarete ulazile u Srbiju. Njih su pratili lažni hrvatski dokumenti za koje su znali srpski carinici, ali su ih za određene nadoknade puštali u zemlju. Zbog te sprege srpska policija je u leto 1998. uhapsila 12 carinika s prelaza Batrovci, zajedno s još nekoliko vlasnika špedicija na tom prelazu i pet drugih učesnika u ovom krijumčarskom lancu. Samo izbegnute carinske dažbine za cigarete koje je ta grupa ubacila u Srbiju iznosile su više od dva miliona nemačkih maraka.

Iako nije bila u centru pažnje, u Hrvatskoj se nisu preduzimale iole ozbiljne mere protiv krijumčara cigareta. Ko je pokušao da to onemogući bio je sklonjen, o čemu najbolje svedoči sudbina Roberta Matijevića, bivšeg pomoćnika upravnika hrvatske carine i šefa službe za suzbijanje krijumčarenja. Ovaj službenik hrvatske carine, zajedno sa timom za suzbijanje krijumčarenja kojim je rukovodio 2002. godine, izvršio je kontrolu poslovanja TDR-a. Matijevićev tim je pronašao milion i sedamsto hiljada akciznih markica sa istim serijskim brojem za tržište Crne Gore. Markice su nađene u proizvodnoj hali, iako se zna da proizvodnja može da se organizuje samo za poznatog kupca i to tek nakon evidentiranja markica kod Ministarstva finansija. Kasnijim proverama utvrđeno je da nigde nije evidentiran uvoz ovih akciznih markica. To je samo jedan u nizu argumenata koji je potvrdio da je deo proizvodnje TDR-a bio namenjen švercu.

Povezane vesti - Kome manjak, tom i višak

Učinak Matijevićevog tima na otkrivanju krivičnih dela izbegavanja carinskog nadzora u 2003. godini bio je 10 puta veći nego svih ranijih, ali i svih narednih godina nakon njegovog sklanjanja. Od 1999. godine do 2002. prosečan broj otkrivenih krivičnih dela izbegavanja carinskog nadzora kretao se oko 400. Zahvaljujući timu Matijevića, u 2003. godini taj broj se popeo na 4.087, da bi naredne 2004, kada Matijević više nije bio u carini, opet pao na 514.

Zbog zaštitnika duvanskog šverca iz Hrvatske Matijević je optužen od strane Državnog tužilaštva i hrvatskog USKOK-a za zloupotrebu ovlašćenja, jer je navodno pomagao nekom u švercu kafe. Prvostepenom presudom suda u Zagrebu oglašen je krivim, da bi Županijski sud poništio tu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Uglavnom, poslata je jasna poruka svim neposlušnima da mogu doživeti isto što i Matijević.

I Slovenija je bila voljna da ugosti krijumčare cigareta. To je važilo i za bogatog Crnogorca iz okoline Nikšića Veselina Jovovića. On se doselio u Sloveniju i sa suprugom Nadom, koja je imala slovenačko državljanstvo, živeo u centru Ljubljane u stanu od 115 kvadrata, a u elitnom predgrađu je imao luksuznu vilu. U Ljubljani je otvorio preduzeće “Bata LTD“. Jovović je iz zapadnoevropskih zemalja nabavljao velike količine robe široke potrošnje, a najvažnije su bile cigarete, i lagerovao ih je u Luci Kopar. Odatle je robu upućivao u gotovo sve bivše jugoslovenske republike, ali su najveće količine završile u Srbiji. Roba je do kupaca stizala krijumčarskim kanalima i isključivo plaćana u gotovini koju su kupci ili posrednici predavali u preduzeću „Bata LTD“ u Ljubljani.

U gotovo sve njegove poslove bio je umešan veliki broj carinika i državnih službenika čije je usluge dobro plaćao. Policija Slovenije se navodno bavila proverama njegovih poslova, ali bez mnogo uspeha. Pre nego što je u tim proverama utvrđeno bilo šta nezakonito, Veselin Jovović je ubijen 3. juna 1998. godine u kafiću „Latino“ u Ljubljani. U tom kafiću je s prijateljima redovno igrao preferans. Te večeri je u kafić svratio kratko ošišan krupan mladić odeven u teksas. Za šankom je naručio kapućino, a potom se naglo okrenuo i pucao Jovoviću u potiljak. Pobegao je pošto je ispalio još nekoliko hitaca u tavanicu. Potraga slovenačke policije za ubicom bila je efikasna koliko i provera Jovovićevog poslovanja.

Pre nego što je Jovović ubijen, u martu 1998. nakratko je uhapšen zajedno sa Seadom Softićem iz Bosne zbog navodnog reketa. Ubrzo se pokazalo da se radi o nameštaljci, napakovanoj od konkurencije, odnosno biznismena bliskog slovenačkim političarima i policiji.

Jovovićevi prijatelji su većinom sumnjali da iza svega stoji Mišo Vujačić, za kojeg se znalo da je saradnik crnogorske tajne policije. Vujačić je nakon Jovovićevog ubistva preživeo tri atentata, ali četvrti nije. Ubijen je u elitnom ljubljanskom hotelu “Lav“ 3. septembra 2003. godine.

Prema procenama stranih policija, u obračunima za prevlast na ilegalnom tržištu cigareta na prostoru bivše SFRJ ubijeno je više od 60 osoba. Džejms Petrijef, stručnjak za organizovani kriminal Međunarodne krizne grupe iz Brisela, jednom prilikom je izjavio:

“Balkanske zemlje su najčešće meta kritike Zapada zbog organizovanog šverca cigareta, ali ovaj kriminal je instruiran i koordinisan od strane uticajnih ljudi upravo sa Zapada, koji koriste jeftine usluge građana tih zemalja.”

U sledećem broju: Istrage spržene u duvanskom dimu