Vesti
16.02.2023. 17:10
Vesti
04.04.2023. 13:15
Vojislav Tufegdžić
Neću, ne dam, ne može...
Miloševićevo NE ili - glava u pesku, misli u magnovenju
Negiranje, odbijanje, protivljenje, omalovažavanje… neću, ne dam, ne može, nikada, ni pod kojim uslovima, jednostavno NE bez racionalnog obrazloženja nedeljama je preovlađujući vokabular protivnika takozvanog nemačko-francuskog plana za normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine.
Uzgred, ukoliko su nezadovoljnicima činjenice u dosegu uočavanja, iza plana ili sporazuma, kako ga god imenovali, nalaze se i brojne druge najbogatije, najuticajnije, najmoćnije, za Srbiju od presudne važnosti, države sveta. Među njima se, u postojećem odnosu snaga, bar u doglednoj budućnosti ne naziru one u koje se uzdaju srbijanski idolopoklonici nekog novog svetskog poretka.
Od ’90. godine prošlog veka do kraja 2000. i početka novog milenijuma, dakle samo u periodu od jedne decenije, političko NE Srbiju je koštalo gubljenja teritorija za koje je žrtvovala desetine hiljada života svojih mladih, desetine hiljada života starijih, desetine hiljada života pripadnika drugih nacija zbog kojih je stavljena na stub međunarodnog srama, stotine hiljada sunarodnika koji su zbog neshvatljivih politikantskih procena trajno napustili zemlju. Inaćenje, neznanje, snoviđenja, iracionalnost, bezosećajnost, pa i bezobrazluk spram muka sopstvenog naroda, okončani su crninom, bedom i poniženjem. Taoci novog odbijanja danas bi trebalo da budu desetine hiljada živućih Srba na Kosovu. Nijedan suvisao argument odbijajućeg stava koji bi pre svih oni trebalo da nose, od elementarne bezbednosti do bilo kakvog izglednog ekonomskog boljitka, protivnici iznete ponude, koju ultimatumom nazivaju, zasad ne iznose. Osim olako izgovorenog – ništa se važno neće desiti. Možda jesu čitači budućnosti, ali su poražavajuće loše, ili nikako, upamtili katastrofalne posledice srpskog odbijanja svakog razumnog predloga koji je ne tako davno dostavljan na sto.
Odbijanje bez razmišljanja
Uoči razarajućeg raspada SFR Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog veka, ovdašnje NE odnosilo se na više unutrašnjih i međunarodnih predloga o mirnom, a svakom racionalnom posmatraču – neminovnom rastakanju zajedničke države. I pre ispaljenog prvog metka u Sloveniji tadašnja država je, predvođena tvrdokornim NE iz Beograda, odbijala i pomisao da se mane komunističke ideologije i funkcionalno prihvati zapadne standarde. Što su uveravanja o nužnoj sinhronizaciji s kontinentom na kojem se država nalazi bila očiglednija i nužna, pojačavala se iracionalnost srbijanskog rukovodstva. Tada uveliko pod palicom bračnog para Milošević–Marković.
Odbijana je i pomisao o mirnom razlazu, o predlozima za takozvanu asimetričnu federaciju u okvirima postojećih državnih granica, o autonomnim oblastima u tadašnjim republikama… Svako odbijanje vodilo je korak bliže ratnim sukobima. Sledilo je otcepljenje Slovenije.
Čak i kada je Hrvatska uveliko bezrezervno podržana od međunarodne zajednice, krah oružanog bunta tamošnjih Srba bio na vidiku, a građani Srbije živeli nezamislivo siromaštvo, poniženja i izolaciju proizvedene sankcijama Ujedinjenih nacija, predstavnicima vlasti u Beogradu ponuđeno je spasonosno rešenje. I ponovo odbijeno bez ikakvog razumnog objašnjenja. Samo šest meseci kasnije usledile su hrvatske vojne akcije "Bljesak“ i "Oluja“, Republika Srpska Krajina nestala sa mape, a iz Hrvatske prognano oko 250.000 srpskih civila.
Jedna od ključnih odrednica na koju su ukazivale strane diplomate, neposredno uključene u donošenje presudnih političkih odluka, bilo je odbijanje predstavnika Srba da prihvate Plan Z-4 s početka 1995. godine.
Tadašnji predstavnici Srba, s retkim izuzecima, odbacivali su kao neosnovanu tvrdnju da, nadajući se nekim višim silama, nisu želeli primirje na frontu. Niti da su se svesno opredelili za rizičnu odluku da ucenjuju međunarodnu zajednicu zahtevajući da im se dodeli što niko realan nije mogao da očekuje.
Pokušavajući da nađu bilo kakvo obrazloženje svog stava za odbijanje plana, po pravilu su iznosili lakonsku konstataciju: "Čak i da smo mi prihvatili plan, Hrvati bi ga odbili.“ Hrvatska strana je pred međunarodnim posrednicima nevoljno saopštila da će "razmisliti“, dok su predstavnici Srba odbili da o planu uopšte zvanično diskutuju. Pritom su apsolutno zanemarivali od strane diplomata koji su učestvovali u kreiranju Plana Z-4 više puta ponovljeno upozorenje da time na sebe navlače dodatni gnev Zapada.
Odluku o odbacivanju plana doneo je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević. Naravno, ne postoji dokument na kojem se nalazi njegov potpis sa zahtevom da se Plan Z-4 odbije, ali svedoci događanja iz tog vremena pomenutu tvrdnju ne dovode u sumnju. Značajan je i broj onih koji tadašnje NE dovode u vezu i s predsednikovom suprugom Mirjanom Marković koja je, uzgred, u vreme prelomnih događaja u Hrvatskoj promovisala svoje knjige u Indiji, a telefonski se konsultovala sa suprugom o političkim koracima koje je potrebno učiniti. U to doba svoje misli formuliše u predlog o formiranju federacije Srbije sa Rusijom i Belorusijom.
Plan Z-4 bio je osnova za pregovore o prekidu rata u Hrvatskoj političkim rešenjem. Izradili su ga Piter Galbrajt, Leonid Kerestedžijanc, Gert Hinrih Arens u ime mini kontakt grupe koju su činili izaslanici Ujedinjenih nacija, diplomate Evropske unije, Ruske Federacije i Sjedinjenih Američkih Država. Kopredsedavajući Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji Dejvid Oven i Torvald Stoltenberg bili su uključeni u proces oko donošenja plana.
Vesti
02.08.2022. 14:15
Šta nam danas znači Slobodan Milošević? Pitali smo analitičare
Malo i garancija Rusije
O tome da li su Krajišnici bili žrtve zakulisnih dogovora Miloševića, tadašnjeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i pojedinih predstavnika zapadnih sila ili su srpski rukovodioci bili nedorasli trenutku ne shvativši da moraju postići dogovor sa Zagrebom još pre dve decenije govorio je upravo Leonid Kerestedžijanc, tada ruski ambasador u Zagrebu, učesnik pregovora i s ruske strane garant ponuđenog dogovora.
Prema njegovom uveravanju, Srbi u Hrvatskoj imali su veliku priliku da zadobiju simpatije međunarodne zajednice i uz njenu pomoć ostanu tamo gde su vekovima živeli. Nažalost, tu šansu nisu ni pokušali da iskoriste. Kerestedžijanc je o tome sačinio obimnu dokumentaciju u kojoj je opisao najvažnije događaje od 10. oktobra 1992. do kraja 1996, u periodu dok je bio ruski ambasador u Hrvatskoj:
"Od momenta kada je otvorena ambasada Rusije u Zagrebu imali smo dva glavna zadatka: da uspostavimo i jačamo odnose Rusije i Hrvatske, a drugi, ništa manje bitan, brigu za Srbe u međunarodno priznatim granicama te države. Obišao sam sve delove Hrvatske i imao tačne informacije gde se šta događa.“
Nekadašnji ruski ambasador tvrdi da Krajinu nije interesovala autonomija u Hrvatskoj i da Srbi nisu hteli da pregovaraju sa Zagrebom. U nameri da spreče krvoproliće i još žešće sukobe, četvorica diplomata najvišeg ranga dogovorila su se da naprave plan koji bi bio osnova trajnog kompromisa među Hrvatima i Srbima. Na formulisanju plana dugo su radili ugledni pravnici Ujedinjenih nacija. Predlog dokumenta kao radni projekt dogovora o Krajini, Slavoniji, Južnoj Baranji i Zapadnom Sremu trebalo je da bude gotov 18. januara 1995. godine. U javnosti je predlog dobio naziv Plan Z-4.
"Znali smo da su obe zaraćene strane spremne za dalje ratovanje i krvoproliće. Zato i nismo sedeli skrštenih ruku. Američki ambasador Piter Galbrajt je na mene ostavio utisak vrlo poštenog i iskrenog čoveka. Sve dok plan nismo napravili, niko nije davao bilo kakve informacije javnosti. Vrlo važan događaj bili su pregovori u ambasadi Rusije u Zagrebu u martu 1994. Tada se razgovaralo o prekidu vatre. Helikopterima iz Knina, a zatim automobilima pod zaštitom, u rusku ambasadu je stigla delegacija Srba. Hrvatsku delegaciju predvodio je Hrvoje Šarinić. U obe delegacije bile su i nekadašnje kolege iz JNA. Ti generali su dobro znali jedni druge po imenima. Kada su počeli pregovori, oni su se jedni drugima obraćali kao stari znanci“, ispričao je Kerestedžijanc.
S ruske strane pregovorima je prisustvovao Vitalij Čurkin, tada zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, kao i Vladimir Ivanovski, rukovodilac departmana za Balkan ruskog MIP-a:
"Objektivno govoreći, Ivanovski je bio glavni motor tih pregovora. Samo za dan i noć uspeli smo da postignemo vojno primirje. Činilo se da sve ide ka smirivanju i konačnom kompromisu… Bili smo svesni da plan nijedna strana neće prihvatiti odmah i bez mnogo primedbi. Stoga nije bilo ultimatuma, već se radilo po principu ’uzmi i pogledaj’. Mi koji smo radili na Z-4 bili smo unapred zadovoljni ako posle pregovora ostane polovina onoga što smo predlagali.“
Vesti
07.10.2022. 19:05
Peti oktobar: Jedan je platio za sve
Kerestedžijanc je bez ustezanja izneo i ocenu o sagovornicima koji su predstavljali Srbe: "Sa njima se nije moglo razgovarati… Njih nije interesovala autonomija u Hrvatskoj.“
Više od dve i po decenije kasnije upečatljivo svedočenje o događajima i katastrofalnim političkim odlukama koje su prethodile "Oluji“ dao je i dr Gert Hinrih Arens, nemački diplomata koji je učestvovao u pregovorima i pokušaju usvajanja plana Z-4. U razgovoru za "Dojče vele“ precizno je objasnio zbog čega Srbi u Hrvatskoj nisu prihvatili mirnu reintegraciju područja koja su tada držali pod svojom kontrolom, iako je za tadašnju Republiku Srpsku Krajinu bila predviđena veoma široka politička autonomija:
"Najpre smo imali Karingtonovu konferenciju 1991. Ona je već razradila jedno poglavlje koje je predviđalo pravo manjina na autonomiju. To je prihvatila Vlada Hrvatske početkom 1992, pre međunarodnog priznavanja njene samostalnosti. Na osnovu toga, hrvatski parlament doneo je Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina u kojem je sve stajalo i koji bi bio sasvim dovoljan za garancije Srbima. S obzirom da im to nije bilo dovoljno, pre svega pod pritiskom Amerikanaca, međunarodna zajednica pokušala je da razradi još jedan dokument i to je bio plan Z-4. Relativno brzo smo razradili razuman plan, ali smo stalno bili ometani. U prvom redu od lorda Ovena koji je stalno želeo poboljšanja u korist Srba i tako je bila sprečena predaja plana. Bilo mi je žao, jer ja nisam ni prosrpski ni prohrvatski, meni je bilo stalo do same suštine. Srbima je neprestano sugerisano od, po mom mišljenju neodgovornih posrednika, nešto nesprovodivo. Zato nisu bili otvoreni za razumne predloge i verovali su da mogu da dobiju više.“
Vesti
13.01.2023. 16:18
Šta kažu srednjoškolci - da li je Hrvatska pobedila ili izgubila u Drugom svetskom ratu
Šta je odbijeno
Prema Arensovom uveravanju, Beograd je uvek zastupao gledište da se Jugoslavija ne sastoji od republika, nego od nacija, i da bi sva područja na kojima jedna nacija ima većinu morala da pripadnu toj naciji. To se pokazalo pogubnim upravo po srpske interese.
"Srbi su to skupo platili“, navodi Arens. "Ja sam ih stalno opominjao, do kraja sam imao dobar odnos sa Srbima, pa i sa onima u Krajini... Neprestano sam ih suočavao sa zločinima koje su tamo počinili. Hrvati su takođe počinili zločine, posebno u okolini Gospića gde su uništena srpska sela i ubijeni Srbi.“
Plan Z-4 predlagao je reintegraciju Srpske Krajine u hrvatski državni sastav sa širokom autonomijom većine srpskih teritorija. Takođe je predviđao povratak hrvatskih izbeglica u opštine koje su držali Srbi, zahtevao da se produži mandat Unprofora kako bi omogućio primenu sporazuma, te amandmane na hrvatski ustav kojima bi se omogućila autonomija. Plan je uključivao za Srbe potpunu monetarnu nezavisnost, Krajina bi bila zona slobodne trgovine bez carina, elemente državnosti poput grba, zastave, himne i policije. Ustav i zakoni Republike Hrvatske važili bi na teritoriji Krajine, ali bi prethodno morali da budu odobreni od predstavnika Krajine koja bi imala i izbore za predsednika, bila bi demilitarizovana, a hrvatska vojska bi mogla da uđe samo na poziv predsednika Krajine. Pritom, nijedan zvaničnik Krajine ne bi bio odgovoran nijednom zvaničniku Hrvatske...
Vesti
24.04.2021. 13:07
Ko ih je tukao
"Da sam se ja pitao, uzeo bih taj plan i balansirao bih. Tuđman je slavio što su ga Srbi odbili, a rukovodstvo RSK je slepo slušalo Miloševića“, izjavio je kasnije jedan od predstavnika Srba.
"Generalna uloga Srbije na Balkanu, ili na području bivše Jugoslavije, bila je u velikom raskoraku sa realnošću“, zaključio je nemački diplomata Arens.
Nove nesuđene Miloševiće, sledbenike dubokih misli, pronicljivosti i vizija Mire Marković, navedena ocena, zapravo upozorenje koje i dalje stoji, ne obavezuje ni na šta. Oni su uvereni da bi kosovski Srbi i građani Srbije "samo trebalo da izdrže“.
Komentari
