Vesti
05.10.2023. 02:35
Vesti
07.10.2022. 19:05
Vojislav Tufegdžić
Zaboravljena revolucija
Peti oktobar: Jedan je platio za sve
Brojnima je berićetan bio angažman u taboru nekadašnje Demokratske opozicije Srbije krajem 2000. i narednih nekoliko godina. Ukratko, a nimalo neumesno, tako bi mogla da se definiše politička šarada koja je Srbiju iz autokratske trebalo da uvede u uređenu demokratsku državu.
Studenti i građani koji su se godinama na ulicama batinali s policijom uglavnom su zbunjeno pratili kako se predizborna obećanja pretvaraju u ispraznu retoriku zastupnika njihovih želja i nadanja; kako se svakojake mahinacije pretaču u neskriveno bogaćenje pojedinih lidera DOS-a, njihovih novostečenih bogatih prijatelja i takozvanih eksperata koji su niodakle osvanuli u centrima državnog odlučivanja.
Čak i oni koji su intenzivno pratili politička dešavanja u prošlih 25 godina danas bi teško mogli da navedu sve članice DOS-a, njihove lidere i pridružene organizacije. Ova politička koalicija nastala je 10 januara 2000. godine na inicijativu Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića i sačinjavalo ju je 19 opozicionih stranaka. Najjače stranke u DOS-u bile su Srpski pokret obnove i DS, ali je nakon atentata na Draškovića u Budvi 18 stranaka DOS-a odlučilo da se, mimo ranijeg dogovora, ide na predsedničke izbore bez SPO-a. Kandidat DOS-a bio je Vojislav Koštunica.
Koaliciju su činili Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Građanski savez Srbije, Socijaldemokratija, Nova demokratija, Nova Srbija, Demohrišćanska stranka Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Savez vojvođanskih Mađara, Demokratska alternativa, Pokret za demokratsku Srbiju, Demokratski centar, Socijaldemokratska unija, Koalicija Vojvodina, Reformisti Vojvodine, Sandžačka demokratska partija, Liga za Šumadiju, Otpor, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata i G17 plus.
Lideri stranaka i organizacija bili su Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Goran Svilanović, general Vuk Obradović, Dušan Mihajlović, Velimir Ilić i Milan St. Protić, Vladan Batić, Nenad Čanak, Jožef Kasa, Nebojša Čović, general Momčilo Perišić, Dragoljub Mićunović, Žarko Korać, Dragan Veselinov, Miodrag Isakov, Rasim Ljajić, Branislav Kovačević, Srđa Popović, Dragan Milovanović i Miroljub Labus.
Kao izuzetno važni akteri novouspostavljene političke scene ubrzo su se pojavili Mlađan Dinkić, Čedomir Jovanović, Božidar Đelić, Zoran Živković, Boris Tadić… Predugo, podjednako i nepotrebno, bilo bi navoditi kuda je svakog od njih politika odvela ili mu nešto omogućila, a veoma rizično i potencijalno zakonski kažnjivo opisati kakvo su zaveštanje za sobom ostavili.
Pare su nestale
Lideri DOS-a i sledbenici koji su im bezgranično verovali ismevali su govor Slobodana Miloševića emitovan na TV nekoliko dana pre ključnih demonstracija na kojima je srušen. Milošević je u svom nastupu upozorio stanovništvo da strane sile imaju nameru da uspostave marionetsku vladu u Srbiji, kao što su to već učinile u nekim drugim državama. Izrazio je sumnju u pozadinu organizovanja grupacije stranaka pod imenom DOS, napominjući da deluju pod uticajem zemalja sa Zapada koje su učestvovale u ratu protiv Jugoslavije i Srbije. Između ostalog, istakao je da su obećanja DOS-a lažna i da do brzog rasta standarda građana i ekonomskog prosperiteta neće doći, te da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke, da veliki centri moći finansiraju naučno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata. Važan deo govora je glasio:
"Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije... Moja savest ne bi bila mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam. Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se obratim građanima."
Ne zanemarujući tone pogrešnih, po građane pogubnih odluka Miloševića, iz današnje perspektive razumno bi bilo kada bi postojala dobra volja sagovornika da odgovore, pitati tadašnje lidere DOS-a šta je u navedenom bilo povod za ismevanje bivšeg predsednika i tvrdnji da je izrečenim stavovima pokazao da je bezmalo lud.
Vesti
06.04.2021. 16:11
Kratkovida kapitulacija Slobodana Miloševića na KiM 1999.
Nemoguće je navesti šta nam je DOS ostvario od želja. Neuporedivo lakše je navesti njegov učinak u onome što niko priseban ne bi mogao da prihvati ili opravda na bilo koji način.
Prvo, ne mora nikako da bude najvažnije, jeste da nikada nismo saznali šta se desilo sa "Miloševićevim novcem" iznetim iz zemlje. Možda je i imao nekakav novac, ali ga je, čini se, držao kod pogrešnih "blagajnika", koji su na vreme shvatili da će tim novcem kod novih političkih gospodara moći da kupe ličnu slobodu i mogućnost da podrže novu vlast. Mnogo je naznaka da se tako nešto masovno događalo. Jer, nemoguće je razumnom da poveruje kako je Milošević bio jedini koji je švercovao, varao i otimao u Srbiji. Sva traganja navodnih eksperata i posebno unajmljenih, a dobro plaćenih prevaranata, u širokom luku zaobišla su sve one koji su Miloševića podržavali duže od decenije i posle svega ostali "ugledni i sposobni poslovni ljudi".
U prioritetima DOS-ove vlade pronalaženje novca nije bilo prioritet. Zato su istrage i poverene političarima, raznim "ekspertima", policajcima i tužiocima sumnjivih biografija. Svi su se oni godinama kleli u svoje "poštene namere", uveravajući javnost da, iako su dali sve od sebe da nađu "Miloševićev novac", on kao da je u zemlju propao. Niko se od lidera DOS-a nije potrudio da potragu za novcem uvrsti u jedan od apsolutnih prioriteta nove vlade i policije.
Na samom startu nakon 5. oktobra policija je relativno nesmetano radila svoj posao. Počele su provere u Saveznoj upravi carina, Beogradskoj banci i Beobanci, Univerzal banci, Jubmes banci, Fondu zdravstva, „Dunav osiguranju“, Radio-televiziji Srbije, kompaniji „Braća Karić“, diplomatsko-stambenom preduzeću „Dipos“, „Telekomu“, Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici, Fondu za razvoj Republike Srbije, Republičkoj direkciji za robne rezerve, Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, Republičkom komesarijatu za izbeglice i većem broju zdravstvenih ustanova… koje policija do 5. oktobra ne samo da nije smela da proverava, već u njih nije smela ni da uđe.
Vesti
12.04.2021. 12:59
Koga sve nema u seriji "Porodica"
Nijedna od pomenutih započetih provera nije završena. Iako je bilo planirano i unutar vlasti čvrsto dogovoreno da se Miloševiću, s pregršt dokaza koji su prikupljeni, sudi u Srbiji i da se na suđenju otkriju sve finansijske mahinacije i zloupotrebe rađene u državi, imenuju pojedinci i kompanije koji su u tome učestvovali, njegovo iznenadno izručenje Tribunalu u Hagu to je onemogućilo.
Ta odluka je praktično doneta preko noći. Zahvaljujući njoj, u Srbiji su hapšenja i osude pošteđeni Miloševićevi najbliži saradnici upleteni u kriminal, „privrednici“ koji su svoje poslovno čudo napravili upravo zahvaljujući neposredno Miloševiću, struktura koja se obogatila na švercu nafte, duvana, oružja, na dozvolama za uvoz ili izvoz… kategorija ljudi koja je imala faktičku vlast u Srbiji – svoj novac, izvor te moći.
Vesti
17.02.2022. 07:05
Mešavina sujeta, zabluda i kriminala
Pošteđeni su bili i mešetari velikog kalibra poput vlasnika piramidalnih banaka, pripadnici bezbednosnih struktura koji su pomagali sve ilegalne finansijske operacije "pokrivajući"to navodnim državnim interesima, državni službenici najvišeg ranga koji su tesno sarađivali s vlasnicima prljavog novca, menadžmenti državnih preduzeća koji su više radili za sebe nego za državu, korisnici državnih beneficija u spoljnoj trgovini i bankarstvu, vlasnici nezakonito privatizovanih preduzeća, razni korisnici državnog novca iz budžeta koji su zloupotrebljavali državne projekte poput onih u fondovima za razvoj i zapošljavanje, najveći utajivači poreza...
Važna i "ona druga“ ubistva
U ostavštini DOS-a važno mesto zauzima i "slabo interesovanje“ za privatizacije firmi u državnom vlasništvu koje su prodavane od 2000. godine, a koje su zapošljavale stotine hiljada ljudi.
Sporne privatizacije su bile Luka Beograd, "C market“, "Mobtel“, Nacionalna štedionica, "Novosti“, "Telekom“, "Trudbenik“, "Sartid“, "Zastava Elektro“, "Šinvoz“, "Keramika Kanjiža“, "Nuba“, "Jugoremedija“, ali i proces izvoza šećera u Evropsku uniju. Na listi su bile i "Prosveta“, "Tehnohemija“, "Srbolek“, ATP "Vojvodina“, "Azotara“...
Kada je novi Zakon o privatizaciji usvojen 2001. godine, ponovo je počeo proces "svojinske transformacije“. Ministar za privatizaciju bio je Aleksandar Vlahović. Za vreme te Vlade Srbije privatizovano je oko 1400 preduzeća.
Policija je već u decembru 2000. imala detaljno objašnjenje mehanizma šverca, prvenstveno cigareta, koje je dao bivši direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes. Veoma brzo je stvoren solidan fond podataka koji je pokazivao da je moguće identifikovati brojne aktere šverca tokom ’90-ih godina iz bezbednosnih, paravojnih, privrednih i političkih struktura u Srbiji. Svi akteri koji su bili predmet interesovanja policije u momentu pokretanja akcije bili su ugledni poslovni ljudi sa snažnim političkim vezama.
Kao učesnici u tim transakcijama, pored 41 fizičkog lica, aktivnih učesnika u švercu, identifikovano je 16 domaćih preduzeća i 27 of-šor kompanija čiji su vlasnici mahom bili naši državljani. Sve finansijske transakcije obavljane su posredstvom devet stranih i domaćih banaka u kojima je identifikovano ukupno 17 računa na kojima su ovlašćena lica za raspolaganje novcem bila pretežno naši državljani.
Ustanovljene transakcije u periodu od 1995. do 2003. godine iznosile su blizu 800 miliona evra koji su transferisani iz tadašnje SRJ u inostranstvo. To se nesporno moglo i dokumentovati. Deo novca iz krijumčarenja vratio se preko privatizacije preduzeća u zemlji. Identifikovano je sedam domaćih preduzeća čija se privatizacija dovodila u vezu sa dobiti iz šverca cigareta.
Kada je 5. oktobra 2000. smenjen Miloševićev režim, jedno od prvih obećanja nove vlasti bilo je da će rešiti brojne zločine počinjene u Srbiji tokom ’90-ih. Prioritet su predstavljala ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Sve drugo je bilo "na čekanju“.
U kojoj meri je nova vlast ozbiljno pristupila datom obećanju najbolje ilustruju iskazi dvojice prvih kandidata za mesto novog načelnika DB-a, koji su ponudu istog trenutka odbili. Jer, uslov da se prihvate tog zaduženja doslovce je glasio: "Obećajte da ćete u roku od 15 dana rešiti zločine koji nam predstavljaju prioritet.“
Ozbiljan se takvog zaduženja, na takav način, nije mogao latiti. Naravno, nađeni su oni kojima obećanje nije bilo problem. Nova vlast nijednom nije ni najavila pokušaj da reši ubistva ministra vojske Pavla Bulatovića, Zorana Todorovića Kundaka, Radovana Stojičića Badže, nekolicine policijskih inspektora, niti ubistvo Žike Petrovića, dugogodišnjeg direktora JAT-a, čiji je jedini "greh“ moglo da bude saznanje ko je i sa kakvim prtljagom, mimo carinske kontrole, učestalo putovao na Kipar za koji se znalo da je Meka za iznošenje ogromnih suma novca iz države pred kolapsom.
Posebnu težinu za lidere DOS-a trebalo je da predstavlja smrt istražnog sudije Nebojše Simeunovića, za kojeg je javnost saznala početkom oktobra 2000. kada je odbio da po nalogu policije i Generalštaba Vojske Jugoslavije izda nalog za hapšenje Nebojše Čovića i Borisa Tadića, kao i nalog za privođenje štrajkača Rudnika Kolubara.
Kada je njegovo telo pronađeno u Dunavu, "procenjeno“ je, ne i zvanično potvrđeno, da je razlog smrti utapanje. U zvaničnom obdukcionom nalazu ne piše ni vreme smrti, ni tačan način na koji je umro. Stručnjaci i advokati koje je angažovala Simeunovićeva porodica otkrili su u nalazu veštaka neverovatnih 66 nelogičnosti.
Pojedini patolozi tvrdili su da uzrok smrti sigurno nije utapanje. Ipak, saslušanje sudskih veštaka nikada nije obavljeno. Sudija Nebojša Simeunović je, između ostalih, vodio istrage o likvidacijama Pavla Bulatovića i Radovana Stojičića Badže.
Kada se sumira sve znano i nedokazano, obećavano, slagano, učinjeno i neurađeno, ceh takozvanog 6. oktobra 2000. godine, predstavljenog kao dana koji se nije dogodio, platio je samo jedan čovek – Rade Marković, načelnik DB-a koji je na tom položaju proveo tek oko dve godine.
U sudskim procesima koje su pratili veliki problemi i nesuglasice među samim sudijama, pod optužbom da je organizovao zločin na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, osuđen je na jedinstvenu kaznu od 40 godina zatvora.
Komentari
