"Milošević svoj zlatni trenutak doživeo upravo u Hagu"

Bjelajac na prvom mestu sugeriše da se o ovoj temi susreću legende, sećanja, ideologija i geopolitika, da smo daleko od pune istorijske slike koju čine interesi i sami akteri. To ilustruje sa nekoliko primera.

"Još početkom 1992. godine, sa ondašnjim iskustvima, pre svega iskustvom Iraka 1991. godine, pozvao sam jednim člankom ’Predsedniče, odustanite!’ gospodina Miloševića da podnese ostavku i inicira vladu nacionalnog spasa. Zašto? Ne iz pukog stranačkog ili ideološkog razloga (nisam ni pre ni tada, ni danas član neke ovdašnje stranke), već iz dubokog uverenja da je propagandna mantra ili model za drobljenje naše zemlje i naroda bio personalizovan sa njim kao okosnicom. Sve to je kasnije ličilo na slične promene režima i razbijanje država širom sveta. Slučaj je hteo da se ovaj savet poklopi sa ustupanjem vlasti Dobrici Ćosiću i premijeru Milanu Paniću.

Ono što istoričar i politikolog, pa i sociolog može reći, mi smo još daleko od rekonstruisanog istorijskog mozaika vremena za nama. Znamo više, tajne iz sveta se razotkrivaju, hrabrije se govori i u samoj zemlji posle jednog perioda ćutanja i prihvatanja svake nametnute krivice. Meni nije bilo svojstveno povinovanje političkoj korektnosti u koju ne verujem.

Netom posle hapšenja gospodina Miloševića, organizator specijalne ekipe CNN-a koja je doletela u Beograd pozvao me da me intervjuišu. Taman sam se bio vratio iz SAD pa nisam bio potpuno u toku. Moj kolega po struci, poznati ratni dopisnik iz Iraka Valter Rodžers već u prvom pitanju sugerisao je da smo se ’sada rešili svog najvećeg problema’. Odgovorih da smo mi to rešili izborima 2000. godine, a da su svi najteži problemi ostali, posebno status Kosova, dodavši: ’Ja kao istoričar moram gospodinu Miloševiću da ostavim bar deset posto za istoriju jer ne znamo sve okolnosti.’ Brzo je reagovao: ’Vi ste pristalica francuske teorije distance?’ Ja mu odgovorih: ’Dajte mi sada i odmah ono što je meni potrebno pa neće biti potrebna tolika distanca. Mi ne znamo međunarodni kontekst, a ni naše kapacitete i tajne. Znamo samo propagandu i deo priče.’ Da bih bio slikovit, rekao sam ’da kao istoričar nisam imao sreću da ujutro pijem kafu sa bračnim parom Milošević i da znam kako misle, kako vide stvari i šta planiraju, šta je njegovo, a šta njeno viđenje’. Bio je to jedan pingpong razgovor. Cela ekipa iza njega se smejulji, zadovoljni. Posle mi rekoše da on voli takve sagovornike i da će me ponovo zvati. CNN me nije cenzurisao, dao je veliki prostor svim sagovornicima iz Beograda. Moj drug, novinar Dragan Bisenić koji se zatekao u Berlinu obavestio me o utisku.

Suprotno je postupila nepunu godinu dana ranije naša novinarka Lila Radonjić koja me anketirala kod zgrade Predsedništva na Andrićevom vencu posle onog odstupnog govora Slobodana Miloševića, danas možemo reći proročkog. Tada sam rekao da je sve što je predsednik rekao ’tačno, ali je problem što je on nepotrebno izgubio kredibilitet 1996. godine povodom izbora u Beogradu, a na nagovor pojedinih lidera SPS-a. Sada mu teško neko može verovati.’ Mada sam bio dugogodišnji sagovornik Studija B pa i novinarima B 92, gospođa Radonjić me ’isekla’.

Danas znamo iz mnogih knjiga, pa i Džona Norisa ’Sukobljeni interesi: NATO, Rusija i Kosovo’, da priča o sprečavanju humanitarne katastrofe ne može da bude održiva. U predgovoru iz pera Strouba Talbota vidi se da je u pitanju promena režima, a ne stanje na Kosovu. Milošević je viđen kao dugogodišnja prepreka njihovoj dominaciji, ’on je izazvao osnovne NATO vrednosti pa i samu njegovu egzistenciju’, trebalo ga je skloniti. Slično razrađuje i pisac Noris.

General Vesli Klark, glavnokomandujući u agresiji, na televiziji CBSN 2001. godine kaže da je cilj rata bio da se Amerika vrati na Balkan. Dodajući ’Milošević, govoreći otvoreno, nikad nije stvarno shvatio da ovaj rat nije bio striktno vezan za Kosovo. To konačno nije bio konflikt zbog etničkog čišćenja, to je bila bitka za budućnost NATO-a, bitka za kredibilitet Sjedinjenih Država kao sile u međunarodnim odnosima’.

U sličnoj matrici je i Medlin Olbrajt, Milošević se nije uklapao u njihove planove.“

Gospodin Bjelajac objašnjava da je "Milošević svoj zlatni trenutak doživeo upravo u Hagu, braneći srpsku stvar, razotkrivajući montirane svedoke. Jedan po jedan, stubovi optužnice su padali. Najvažniji je svakako, posle rasprave između sudije Kvona i tužioca Džefrija Najsa, da je projekat Velike Srbije, srušio Jugoslaviju. Kvon je u jednom trenutku pitao Najsa, dobro, nešto ne razumem, gospodin Milošević je hteo da svi Srbi budu i dalje u jednoj državi. Koja je to država? Džefri Najs se saplete pa kaže Jugoslavija. Onda ovaj kaže – pa zar je to nešto kontradiktorno? Pa je li vi insistirate na tome? U Haškom tribunalu nisu našli nikakav projekat i dokumente o stvaranju ’Velike Srbije’.

U Hagu su već odustali od Miloševićeve krivice za rat u Bosni i Hercegovini. Takozvani masakr u Račku nisu mogli da uspostave kao krivicu i zločin Miloševića jer je u tu nameštaljku bilo upućeno previše stranih diplomata. Ja sam kasnije ušao u tu temu preko izvora. Jedan od najvažnijih su svedočenja šefa posmatračke misije EZ, paralelne sa misijom generala Vokera, nemačkog ambasadora Ditmara Hartviga. Oni su videli šta se desilo u Račku. Konačno je progovorila i dr Ranta, finski patolog na koju je bio vršen svojevremeno veliki pritisak da ne iznosi prave činjenice. Pomoćnik Vokera i svedoci optužili su Amerikanca da je namerno proizvodio rat i sarađivao sa UČK-om.“

"Meni je 2000. godine“, kaže Bjelajac, "svedočio britanski ambasador u Beogradu iz tog vremena (do proleća 1992) da Britanci njega nisu smatrali ni nacionalistom ni šovinistom, za razliku od Tuđmana“.

On je bio prvenstveno komunista?

"Miloševića su Zapad i MMF videli 1988. kao ekonomskog liberala, a političkog konzervativca, slično kao i naslednika Janoša Kadara u Mađarskoj, ekonomskog liberala Karolja Groša. Obojica su bila prihvatljiva na putu ostvarivanja tržišnih i finansijskih reformi, a po receptu MMF-a. Zapad sigurno nije imao viziju brzog urušavanja Berlinskog zida, kolabiranja SSSR-a i Varšavskog ugovora. Građa, kada se ostavi stranačka demagogija i nacionalni stereotipi po strani, kazuje da se Milošević zalagao za samo četiri zajedničke funkcije u državi: odbrana, diplomatija, valuta i jedna emisiona banka, jedinstveno tržište i savezni porez po istoj stopi. Sve ostalo je trebalo da rešavaju republike. Nije bio za konfederaciju jer savezni organi treba da funkcionišu ne kao zbir predstavnika nezavisnih država, već kao organ izabrane skupštine.

Prema sačuvanom magnetogramu poslednjeg, proširenog Predsedništva SFRJ pozvao je: ’Dajte da budemo praktični, mi ne treba da propustimo da iskoristimo pozitivan elemenat kritične mase tržišta od 24 miliona. I svako najavljivanje različitih valuta i različitih carinskih sistema biće faktor zastajanja naših partnera spolja dok mi to ne raspletemo.’

Posle više najnovijih knjiga o odnosima SFRJ i MMF-a i analiza instituta po svetu, vidi se da je reforma Ustava iz 1974, recentralizacija ovlašćenja SIV-a i ukidanje veta između republika pa i Republike Srbije i pokrajina bila inicirana od MMF-a još davne 1983. godine. Izgleda da je Milošević bio samo sledbenik iste.“

U našoj javnosti postoji narativ da je politička elita, koja je Miloševića dovela na vlast, morala da ode u Vašington i da se dogovori sa SAD jer smo mi sa Amerikom uvek bili saveznici?

"Za odgovor na Vaše pitanje valjalo bi znati koje su države ili lobi grupe u njima imale drugu viziju kada je opstanak Jugoslavije pa i Čehoslovačke bio u pitanju. Za neke su te zemlje predstavljale poslednje ostatke ’nepravičnog Versaja’ i trebalo ih je razbiti, za neke obe su bile ’tamnice naroda’ još iz vremena Kominterne. Završna faza tih politika može da se prati još od 1980. godine da bi kulminirala 1990-ih.

Danas znamo da je deo elita, pa i vojna, bio izuzetno zabrinut za opstanak zemlje. U političkim se nagađalo. Na primer, posle sastanaka Gorbačova i Regana odnosno Buša starijeg i Gorbačova, raspravljalo se i nagađalo šta su to oni dogovorili u Rejkjaviku i na Malti. Da li je dogovorena nova ’Jalta’ (podela interesnih sfera). Tako su na užem političkom aktivu Hrvatske ministar Lončar i član Predsedništva Vrhovec iskazivali bojazan da je to nova ’Jalta’, ali da će Hrvatska u svakom slučaju biti na Zapadu. Kasnije, zabrinutost je mogla samo da raste analizom događaja u Rumuniji, Poljskoj, olako dopuštenje ujedinjenja dve Nemačke i sl. Daleko je to sve bilo od spontanog o čemu svedoče nekadašnje diplomate sa Zapada. Tako sam 2006. slušao u Vašingtonu nekadašnjeg konzula SAD u Petrogradu, Ričarda Majlsa, koji je opisivao kako je bio aktivan i kako su pomagali pokrete u tri baltičke republike SSSR-a. Usput, iz tog vremena je poznavao Vladimira Putina.“

Gde je tu Srbija, pa i Milošević?

"Srbija je kao složena država bila pred iskušenjem da u slučaju najgoreg, raspada Jugoslavije, doživi kao država istu sudbinu. Nekada olako prihvaćene ustavne promene koje su ’podržavile’ status pokrajina, a mešanje stranog faktora jačalo separatizme, moralo je posle 1981. godine usmeriti pažnju na uže državna pitanja. Još neformalna opozicija vlastima koristi sva pitanja za dalje politizacije. Uvođenje višestranačja komplikuje stvari jer nema jedinstva oko ključnih pitanja. Javnost nije podeljena na ravne časti, ali tamni oblaci se nadvijaju. Valja reći da su početkom ekonomske i finansijske krize 1980-ih, jedino pored Narodne banke, nekoliko banaka u BiH, samo beogradske banke bile solventne i likvidne prema inostranstvu. Ovo su najnovija istraživanja. Te banke pomažu i odvajaju za one u drugim delovima zemlje, posebno za spasavanje Privredne banke u Zagrebu. Valja znati da dokle god jedna banka ima dug ostale ne mogu da posluju. Danas su ove činjenice gotovo izbrisane iz sećanja, kao i akteri onog vremena, ali ostalo je ime Milošević. Zaboravljene su i sankcije, ali ostalo je ’sećanje na period Miloševića’. Danas vidimo kako se Iran, Kuba, Venecuela i Rusija bore protiv istog modela. Valjda će bar to biti jasnije.

Mlade generacije na Kosovu se vaspitavaju na mitu o permanentnom stradanju Albanaca, čak i u vreme socijalizma gde su njihovi očevi i dedovi živeli bolje i slobodnije nego njihovi zemljaci u Albaniji Envera Hodže. Mogu i da citiraju naše strane kolege, zapadne autore. Ista mantra.

Kada ih suočite sa nekim drugim činjenicama, ostaju bez reči. Da navedem iz ličnog iskustva susret i dijalog sa mladim doktorom nauka iz Prištine. U pauzi konferencije u Berlinu, tokom ručka započeo je razgovor provokativnim pitanjem: ’Kada ćemo da priznamo…?’ Odgovorih konstatacijom da ne treba sami sebe da ponovo priznajemo, ali sa predlogom da ne ulazimo u ta ozbiljna pitanja. Obratih mu se sa konstatacijom da su oni sada na redu da pokažu da su civilizacijski bolji ljudi od Srba, da su tolerantni, humani, demokratski orijentisani, pa bi recimo mogli da im daju neke koncesije koje je taj ’crni’ Milošević dao svojevremeno njima. Nepripremljen, sa uzvikom čuđenja i malo besa, replicirao je ’Šta je on to nama dao?’ Mirno sam odgovorio: ’Pa paralelne institucije, mogli ste da koristite svoje, a po želji i sve državne.’ Moj sagovornik je tu ostao bez teksta.“

Razumljivo je što Miloševićevi partijski drugovi o njemu danas govore kao o velikom državniku. Ali, kad se podvuče crta iza njegove vladavine, stoje porazne činjenice da smo izgubili Srbe u Hrvatskoj, izgubili Kosovo, izgubili Srbe u Makedoniji i potrošili svu srpsku istoriju, na kraju su nas i sramotno bombardovali...?

"Ja to ne vidim tako pojednostavljeno, mada imate svedoke koji su u meri svojih saznanja i visine osmatračnice ostavili knjige ’Knin je pao u Beogradu’ (M. Sekulić) ili slične. Pogledi iz inostranstva od stranih analitičara su malo izoštreniji pa i priznanja onih koji su bili akteri u drugim republikama. Podseća me ovo preispitivanje na bol savremenika, koji su se preispitivali posle aprilskog sloma 1941. godine. Mera odgovornosti, naivnosti, ali i zasluga za pojedine uspehe sigurno postoji. Prateći nagli slom Sirijske arapske armije i odlazak Asada u emigraciju nisam mogao da se ne setim Krajine odakle su moji poreklom. Slom se prvo desio u dušama, psihološki rat je odradio svoje, a onda i direktna podrška koju je Hrvatska dobila od svojih partnera. Koja je mera odgovornosti Miloševića još nije u potpunosti rekonstruisano. Šta su bile realne materijalne mogućnosti, kakve su bile stvarne pretnje, a šta lična malodušnost i pogrešne procene. Danas sam siguran da nije razumeo, kao ni dobar deo ’mislećeg’ Beograda, da se na Karavankama branio princip jedinstvene države pa i Kosova u njenom sastavu. Možda zbog razjedinjenosti u zemlji nije pristao na zahtev JNA da se izvrši mobilizacija i slovenački presedan okonča. Mudrom odlukom da ne angažuje gardijsku diviziju koja je stajala direktno pod njegovom komandom za suzbijanje revolucije, sprečio je da nam ostane u nasleđe novo krvoproliće i podela kakva se desila posle 1941. i čije posledice trpimo i danas.

U svakom slučaju manje sam ga razumeo onda, nego kako na stvari gledam danas.“

Ja sam našao Milana Martića u Banjaluci dva dana pošto je pala Krajina. Sa njim sam napravio intervju, on je meni ispričao sasvim desete stvari, koje će vreme i istoričari razjasniti. Pa i Vi zastupate pametnu tezu da o svim tim stvarima treba rasuđivati naučno i sa određene vremenske distance?

"Jeste, ne može drukčije. Zašto? Zato što je puno interesa, naročito ovih krupnih geopolitičkih bilo u igri. Kao što ne možeš ni kneza Pavla, ni Pašića, ni Aleksandra da analiziraš samo kroz sećanja ili dnevnička kazivanja ondašnjih savremenika. Da je moguće, ne bi bilo potrebe za istorijskom naukom. Vidiš, mi još uvek raspravljamo o Prvom svetskom ratu, ponovo imamo nove, najčešće političke kontroverze, a prošlo je više od 100 godina. Ovde živimo istoriju u toku. I milioni stvari su u igri, uključujući te specijalne operacije, hibridne ratove, sve to. Ne znaš ili znaš samo deliće pa zaključuješ. Neki to rade vehementno, bez ikakve zadrške, i to šalju publici. Nešto se prećuti, nešto se tumači u meri znanja ili interesa. Posle NATO bombardovanja Srbije, gde Alijansa istinski nije porazila našu vojsku, sprečen je pokušaj kopnene invazije, dobili smo Rezoluciju 1244, koja nam po međunarodnom pravu garantuje mnogo šta. Ali, mi smo Briselskim sporazumom gotovo poništili Rezoluciju 1244. Drugo, da nije bilo Dejtona, da nije bilo borbe Srba i pomoći Srbije, ne bi bila zadobijena Republika Srpska. Tu borba traje još uvek. Oni koji su smatrali Dejton trenutnim taktičkim uspehom sada bi da nastave da ga ruše. Da li je posle Miloševića trebalo razdvojiti Srbiju od Crne Gore, praviti onu farsu od referenduma. Sećam se da je po odlasku Miloševića Milo zamenio dotadašnji slogan ’Miloševićev režim’ sa ’Beogradski režim’.

Da li smo pred stalnom opasnošću od dalje razgradnje države? Eto, Miloševića odavno nema, problemi su nam ostali ili su se umnožili, živimo u demokratiji po ’prihvaćenim pravilima’ pa opet primećujemo elemente iz prošlosti. Ako je za utehu, dešavaju se krupne promene u svetu i on više ne liči na onaj posle 1991. godine.“

Peti oktobar: Jedan je platio za sve

Zaboravljena revolucija

Zaboravljena revolucija

Vesti 07.10.2022. 19:05

Peti oktobar: Jedan je platio za sve

Mogao je da bude slobodan

Tajni pregovori

Tajni pregovori

Vesti 23.06.2021. 08:50

Mogao je da bude slobodan