Šta je pisao Stepinac

Intervju novoustoličenog srpskog patrijarha Porfirija Hrvatskoj radio-televiziji izazvao je burne reakcije u Hrvatskoj. Reagovali su političari, generali, akademici, sveštenici – a sve zbog toga što je, kada je govorio o nadbiskupu Alojziju Stepincu, srpski patrijarh rekao da u rukama ima “pisma koja je Stepinac upućivao papi Piju XII i iz kojih zaista mogu da se nađu mesta koja jesu duboko problematična”.

A potom je dodao: “Što ne znači da on nije živeo u teškom vremenu i da se može sagledavati u crno-beloj tehnici”.

No, šta je to što je u Zagrebu i Hrvatskoj izazvalo toliko negativnih reakcija prema Porfiriju, koji je, koliko do juče, bio mitropolit zagrebačko-ljubljanski?

Ekskluzivno za Net.hr o tome je pisao hrvatski istoričar Hrvoje Klasić, koji je, kako navodi, i sam imao priliku da pročita pomenuta pisma, navodeći problematične delova Stepinčevih pisama.

„Po meni je problematično kada Stepinac, kao hrišćanin i kao dobronameran čovek, papi u pismu datiranom 16. maja 1941. piše o uvođenju rasnih zakona u NDH, ili kako ih on naziva ’zakonima protiv Židova’ (Leggi contro gli Ebrei), kao sredstvu da se odobrovolje nacisti, pa zaključuje da je ’mnogo manje zlo to što su Hrvati doneli ovaj zakon nego da su Nemci preuzeli svu vlast u svoje ruke’. Ako se većim zlom smatra ono koje ide na štetu hrvatskih katolika, a manjim ono koje ide na štetu hrvatskih Jevreja, onda se nadbiskupova kalkulacija pokazala tačnom“, piše Klasić.

Povezane vesti - DOSIJE STEPINAC: Famozno pismo

Spominje, navodi Klasić, u istom pismu Stepinac i verska preobraćenja, ali, kako kaže, on u njima prepoznaje nešto drugačije motive od onih stvarnih: „Pošto je vlast katolička, oseća se veliki porast obraćenja Židova i pravoslavnih šizmatika (tim terminom Stepinac naziva pravoslavne Srbe) u katoličanstvo. Moramo biti vrlo pažljivi prilikom njihova primanja, pošto su u pitanju materijalni interesi“.

Svoje obraćanje papi Stepinac završava rečima: „Na kraju, potpuno iskren, mogu primetiti da u krugovima vlasti postoji najbolja želja da se Hrvatska pretvori u katoličku zemlju. Ratni ministar (Slavko Kvaternik) mi je apsolutno garantirao: ili će Hrvatska biti katolička zemlja ili neka nestane“, pa zaključuje: „Želja onih koji trenutno vladaju Hrvatskom da provedu u delo učenje Katoličke crkve stavlja nam obavezu da im pomognemo i da ih podržimo sa svom lojalnošću i snagom kojom raspolažemo“.

Uz ovo Klasić daje i objašnjenje konteksta i vremena u kojem Stepinac piše papi, za one koji nisu istoričari ili nisu upoznati sa razvojem događaja nakon proglašenja NDH 10. aprila 1941. godine.

„U trenutku kada Stepinac piše ovo pismo već nekoliko nedelja postoji logor Danica pokraj Koprivnice, u koji ustaše odvode stotine (a uskoro i hiljade) nevinih Srba i Jevreja. Dve nedelje pre Stepinčevog pisma, 28. aprila, ustaše su poubijale dve stotine seljaka srpske nacionalnosti iz sela Gudovca kraj Bjelovara, a samo tri dana pre Stepinčevog pisma (12/13. maja) blizu 400 Srba iz Gline i okoline. Naravno, to nisu i jedine nevine, civilne žrtve ustaškog režima u spomenutom periodu. I naravno, o svim navedenim, i ovde nenavedenim slučajevima, nadbiskup Stepinac je bio odmah obavešten“, piše Klasić.

Hrvatski istoričar, na kraju, prepušta čitaocima da, čitajući završetak Stepinčevog pisma papi Piju XII od 14. juna 1941. godine, sami procene, kako kaže, „da li je odnos Alojzija Stepinca prema građanima srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti bio na ponos svakom katoliku i svakom dobronamernom čoveku, ili u tom odnosu ipak ima ponešto problematično“.

A to pismo Stepinac završava ovako: „Veliki je interes Srba šizmatika da uđu u Katoličku crkvu. Sigurno to čine pod dojmom da vlast podržava katoličanstvo. Ali ne može se poreći niti da ih tera i sva beda šizmatičke crkve… Verujem, kada bi poglavnik Pavelić bio 20 godina na čelu vlade, šizmatici bi bili posve likvidirani iz Hrvatske.“