Vesti
26.07.2019. 13:05
Vojislav Tufegdžić
SUMRAK JE POČEO U JULU: Jugoslovenska levica je bila Slobina igračka za Miru
Sa tek promilom šanse za grešku, stariji i veoma upućeni novinari tvrde da, u Evropi izvesno, a u svetu verovatno, supružnici istovremeno nikada nisu vodili različite političke partije. Pogotovo ukoliko se radi o predsedniku države i prvoj dami. Srbija, međutim, ima istorijsku "privilegiju" da joj je, uz svojevremeni svetski inflatorni rekord, i takav podatak bude upisan u nacionalnu biografiju.
Pre tačno 25. godina, 23. jula 1994. godine, usred ratnih razaranja u zemljama bivše Jugoslavije i uoči priprema za mirovni sporazum u Dejtonu, u Beogradu je osnovana Jugoslovenska levica. Skraćeno JUL, odnosno Jugoslovenska udružena levica, jer je JUL osnovan od 23 tada postojeće partije sa ne baš jasno definisanom levičarskom orijentacijom.
Tako su Slobodan Milošević, predsednik Srbije, i njegova supruga, sociolog Mirjana Marković, postali supružnici čije će političke partije narednih šest godina zajednički nastupati na svim izborima. Njihove partije će se pred glasačima "razvesti" i samostalno nastupiti tek posle, za njih, političkog kraha 5. oktobra 2000. godine. Upravo u vreme kada je i bračni par Milošević-Marković bio fizički razdvojen zbog hapšenja predsednika države.
Ozbiljnijih analaza na temu odakle ideja bračnom paru Milošević-Marković da uz, tada neprikosnoveni SPS, osnuju još jednu partiju, nije bilo. Dok su se oponenti zgražavali od tog političkog egzibicionizma, bračnom paru, naravno i većini njihovih sledbenika, sve je delovalo prirodno, u skladu s "potrebama modernog društva" kako su doživljavali Srbiju; okruženu ratovima, pogibijama, s prisilno mobilisanim rezervistima, unazađenu hiperinflacijom, bedom, svakodnevnim uličnim likvidacijama, ogrezloj u korupciju i švercu...
U takvim okolnostima nastao je JUL koji je imao i svoj "mladi ogranak" pod nazivom Jugoslovenska revolucionarna omladina.
Parole za nezaborav
Jugoslovensku levicu predvodio je Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju. Zvanična platforma JUL-a uključivala je opštejugoslovenstvo i demokratski socijalizam, iako su im ideologija i retorika često karakterisani kao nacionalistički.
Partija je od samog početka želela da na temeljima komunističkih vrednosti, odenutih u mladalačko medijsko ruho, izgradi teško zamisliv spoj.
Verovatno najupečatljivije sećanje na ovu partiju je bio slogan "JUL je kul". U vreme medijski agresivnih predizbornih nastupa među njihovim parolama našle su se još neke podjednako upečatljive: "Kevo, ja ću levo", „Glasaj za sebe", "Lepo, lepše, levo", "Narod bira, a ne NATO"...
Dvominutni spot koji se vrteo na televizijama zapravo je bila pesmica u kojoj se više puta apostrofiraju pojmovi pravde, hrabrosti i poštenja:
https://www.youtube.com/watch?v=4CEk-12vBAQ
"JUL je pravi izbor i pravo rešenje, glasaj za pravdu, hrabrost i poštenje, izađi i glasaj za svoje uverenje, u JUL-u ćeš naći snagu i poštenje.
Slobodan budi, nauči da voliš, za pravdu i slobodu moraš da se boriš. Kad je teško ili krene po zlu, budi hrabar i znaj, JUL je uvek tuuu..."
Duga promišljanja
U teoriji pšolitičkih nauka se verovatno nikada neće izučavati nastanak ove partije. Niti se može zamisliti da je ona osnovana na politički iole razumljivim osnovama. Mira Marković, osnivač stranke, zapisala je kako se, i zašto, baš tako dogodilo:
"Euforija sa kojom je 1990. godine brzo formiran i startovao SK-PJ trajala je nepunih godinu dana. Cela zemlja je bila svedok gotovo strasne želje da se sačuva organizacija jugoslovenskih komunista. Novoformiran SK-PJ imao je ogroman broj članova u celoj Jugoslaviji. I skoro svuda je bio sličan broj i slična rešenost da se sačuva Savez komunista. U Istri, Sloveniji, Dalmaciji, u celoj Bosni, Makedoniji, teško je bilo reći gde je bilo više članova..."
Međutim, prema zaključcima supruge tadašnjeg predsednika države, sa razbijanjem Jugoslavije i oružanim sukobima u Sloveniji i Hrvatskoj, a pogotovo kada je rat zahvatio i Bosnu i Hercegovinu, počelo je i osipanje organizacije, čemu je značajno doprinelo i slabljenje partijske organizacije u JNA, koja je bila inicijator za formiranje partije i stožer njenog okupljanja. Partija se gasila.
Marković navodi da, začudo usred rata, mnogi nisu mogli "da dolaze na sastanke", kao i da su članove partije počeli da proganjaju u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH, dok je u Republici Srpskoj rad SK-PJ bio zabranjen: "Ostali su u njoj samo najpošteniji i najhrabriji". Već 1992. godine partija praktično nije postojala. Kao ubeđeni levičar Mira Marković s tim nije mogla da se pomiri:
"A 1993. godine, ja sam počela da razmišljam o nečem novom, drugačijem. Većina komunista se već devedesete godine razbežala u socijalističke, socijaldemokratske, ekološke, nacionalne, narodne, demokratske, seljačke partije... Šta dalje... neka levica nova, drugačija, zanimljivija, koja će ličiti na ono vreme, ili na buduće vreme".
Razgovarala je sa mnogo ljudi, sa nekima opširno i detaljno, sa nekima kratko, tek da vidi kako misle: "I da li uopšte misle o levoj strani sveta. Jesu, mislili su, ali nedovoljno, površno, zbunjeni, pa i zaplašeni. Nekoliko meni bliskih drugova smatralo je da treba praviti neku novu, drugačiju levicu. Satima smo o tome razgovarali".
Prvo inicijalno, ako se takvim može nazvati, okupljanje istomišljenika dogodilo se u državnoj firmi kojom je rukovodio njen dugogodišnji prijatelj i saradnik Zoran Todorović Kundak. Uz Miru Marković i Todorovića bilo ih je ukupno desetak, Snežana Alkesić, Živko Šokolovački, Nebojša Maljković, Svetozar Simović, Nenad Đorđević...
Povezane vesti - NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo Kundaka
Na sledećem okupljanju nekoliko meseci kasnije, početkom leta, mala grupa se sastala u prostorijama Privredne komore Srbije koju je tada vodio Vlajko Stojiljković, koji je zdušno podržavao formiranje još jedne levičarske partije. Taj sastanak je, po zapisima Mire Marković, bio presudan:
"Osim Vlajka, Dragana Krstića i mene, svi su bili mnogo mlađi, rođeni 1965. godine. Četvoro nas je rođeno u julu mesecu, i još jedna devojka koja je tu bila. Onda je Slobodan Panov predložio da se partija zove JUL. Jul je najlepši mesec u godini, sunce je na vrhuncu, priroda je u zenitu, žanje se žito, sve cveta i rađa, život je u svom najlepšem obliku. A i u julu su bili ustanci za slobodu u skoro svim jugoslovenskim republikama. U samoj Srbiji 7. jula. A odluka o početku ustanka u zemlji je doneta 4. jula. Neka se partija zove Jugoslovenska levica, a skraćenica neka bude JUL. Po tome će je svi zapamtiti. I tako, odlučeno je te večeri da formiramo JUL".
Mesec dana kasnije suprug Slobodan Milošević joj je pričao kako su Srbi slabi na levicu i Jugoslaviju, da bi trebalo formirati neku levičarsku i jugoslovensku partiju, da će njom svi biti zadovoljni i da će imati mnogo članova. „Setio se mojih priča o JUL-u i rekao mi: 'Formirajte tu partiju. I registrujte je pre godišnjih odmora'."
Odmah su počele pripreme. Mirin blizak drug joj je iz sudskog registra doneo imena i podatke o svim partijama za koje su mislili da su "leve, jugoslovenske, ili tako nekako". Izdvojili su sa spiska više od 25 partija. Nekolicina idejnih tvoraca nastanka nove partije preuzela je obavezu da razgovara sa po pet-šest predsednika partija i rukovodstvima o formiranju jedne levičarske jugoslovenske partije. Priključila im se i jedna partija Roma. Na kraju su se svi složili oko ujedinjenja.
Pročitajte još: Šta je Kučan priznao Miloševiću u Hagu?
"A onda smo po užasnim vrućinama počeli da radimo na Deklaraciji i ostalim dokumentima... Pošto smo ostavili u stranu Staljinove grehe, socijaldemokratsko lukavstvo, poklonjenje Vili Branta i ostalo, dobili smo dokument od pedesetak redova sa kojim ćemo ići u javnost i zakazali Konvenciju za 23. jul u Centru Sava... Ja sam imala u vidu kratku i elegantnu svečanost, samo nekoliko lepih i svečanih govora. Odvažila sam se da pred svima kažem da, osim Nenada Đorđevića i mene kao osnivača, treba da govore još samo dva-tri mlađa i po mogućstvu lepa govornika. Lepota kao kriterijum spasla nas je od najezde i pritiska dugih i dosadnih govora. I tako, govorio je Slobodan Panov. Bio je mlad i lep. I govor mu je bio takav", napisala je Marković.
Na svečanosti u, naravno prepunom, Centru Sava, upriličen je kratak muzički program, svirana himna "Hej Sloveni" i nekoliko pesama iz Drugog svetskog rata. Umorna od iscrpljujućih aktivnosti tokom letnjih žega Mira Marković je odmah posle svečanosti otišla kući. Spavalo joj se. Dan kasnije sa suprugom je otputovala na kraći odmor u Dubašnicu. Ali, iako u društvu prijatelja koje su pozvali da im se pridruže, nisu imali političkog mira: "Kod Slobodana su helikopterima dolazile diplomate iz sveta na kratke razgovore, nekada i nekoliko puta dnevno".
Izbor predsednika
Prvog dana po povratku sa odmora Zoran Todorović, Nebojša Maljković i Nenad Đorđević su Miru Marković "divno iznenadili". Pozvali su je da hitno dođe pred napuštenu vilu u Ulici Đure Đakovića koja je nekad bila sedište "Geneksa":
"Našli su zgradu koja bi mogla da bude sedište JUL-a". Što je i postala. Osim centralne vile u kompleksu su se nalazile još tri zgrade, "sve u velikom i lepom vrtu".
Dok su se organizovali oko useljenja u centralu JUL-a, Mira Marković se po preporuci čuvenog fotoreportera Vicana Vicanovića sastala sa režiserom Ljubišom Ristićem: "Neobičan, mršav, meksikanski brkovi, zanimljiv, pametan, koščat, nije kao drugi..." Uskoro je sledio i njihov drugi susret, u danima kada je, zapisuje, "u vazduhu lebdelo pitanje predsednika partije i izbora rukovodstva".
Krajem aprila 1994. svoju ideju da predsednik JUL-a bude upravo Ljubiša Ristić saopštila je suprugu. Začudio se: "Suviše je neobično, čovek nije iz politike". Odgovorila mu je da će možda biti.
I odlučila se. Pozvala je Ristića telefonom. Nalazio se u Londonu. U razgovoru, tokom kojeg se složio sa predlogom da se angažuje u JUL-u, zbunila ga je ponudom da upravo on bude predsednik. Rekao je da će razmisliti. Sutradan ujutru ga je nestrpljivo ponovo pozvala. "Pristajem, ako se vi niste predomislili", odgovorio je. Kada je otrčala da ovu vest prenese suprugu, Slobodan je rekao: "Neka vam je sa srećom".
Nisu se svi u Inicijativnom odboru JUL-a složili sa ovim predlogom. Pojedini za Ljubišu Ristića nikada nisu čuli. Tražili su da ona bude predsednica. U to vreme Zoran Todorović i Ljubiša Ristić nisu imali pohvalna mišljenja jedan o drugom. Na glasanju je Ljubiša Ristić ipak izabran za predsednika. Tada ga je Mira Marković i treći put videla u životu.
U narednih nekoliko meseci Ristić je bliže upoznao ljude iz partije, a najbolji drug mu je, na radost Mire Markovič, ubrzo postao Zoran Todorović. Sumirala je rezultate koje su vrlo brzo postigli:
"Za godinu dana JUL je imao preko 50.000 članova. I svi su se učlanili isključivo individualno. U Jugoslovensku levicu su se učlanili, pre svega, neki članovi SK koji nisu videli sebe u Socijalističkoj partiji Srbije iz mnogo razloga - ili im nije bila dovoljno levičarksa, ili im je bila previše srpska, ili su u njoj videli previše karijerista, ili... Druga grupacija, veoma zastupljena u JUL-u, bili su mladi ljudi. JUL je prosto bio mesto na kojem su se osećali levičarski savremeno, kritički. Bili su 'opozicija' SPS-u, kao što su bili 'opozicija' svojim roditeljima. Treći su bili pripadnici manjina. Četvrti članovi SPS-a koji su tamo bili nezadovoljni svojim statusom.
JUL je bio partija sa više privatnika nego što ih je bilo u drugim partijama, sa osam portparola sa najatraktivnijim i najpopularnijim marketingom... Takva dinamična, moderna, liberalnija, nekonvencionalna levica bila je zvono za uzbunu za desnicu. Takav JUL je, ponekad, izazivao zavidljivost i na levoj strani, onoj koja je trebalo da mu bude saveznik..."
Drugi klub
U JUL-u je, priznaje Marković, "razume se bilo i čistog, golim okom vidljivog karijerizma". Međutim, pravi problem je uočavala u protivljenju članstva SPS-a da im se JUL nametne kao saveznik: "Dugo sam se trudila da im objasnim kako su JUL i SPS levičarske komplementarne partije. Da zajednički čine savršenu celinu. Zajedno su imali sve".
Nažalost, zaista su imali sve u svojim rukama. Posle pet godina komplementarnosti i zrelosti SPS-a i JUL-a usledio je napad NATO na tadašnju SR Jugoslaviju, proterivanje ogromnog broja Srba i odlazak snaga bezbedenosti sa Kosova i Metohije.
Članovi SPS-a su počeli otvoreno da ispoljavaju odbojnost prema JUL-u, govorili da su za to krive ambicije Mire Marković i ponašanje rukovodilaca JUL-a koji su na mala vrata, preko SPS-a, došli na važne državne položaje.
Prema uveravanju sagovornika koji je bračnom paru Milošević-Marković privatno ostao lojalan bukvalno do poslednjeg trenutka, pokušavajući čak u vili "Mir" da odbrani predsednika od hapšenja, posle 5. oktobra 2000. između ove dve partije su pukle veze po svim šavovima, iako niko nije znao pravi istinu o nastanku JUL-a:
"Rekao sam ljudima iz SPS-a da očigledno ne znaju da je JUL stvorio upravo Slobodan Milošević. To je činjenica, jasno kao dan. Kada je formiran Depos s Milanom Panićem, Milošević je kao protivtežu smislio ideju da napravi 'mekšu' političku varijantu SPS-a, prihvatljivu za Zapad, da to može da bude rezervna opcija. Tako je nastao JUL. A Sloba je računao i na tu pomalo ulizivačku potrebu našeg naroda da bude blizu vlasti. Meni je rekao da će staviti Miru da je vodi jer će tada svi da trče da budu 'u mom drugom klubu'. To je stvarno tako bilo. Mira se čak nevoljno prihvatila toga, on je ubedio. Milošević je vodio priču, samo je vešto prepustio da ljudi misle kako je to Mirina želja."
Od 1996. do kraja 2000. godine Jugoslovenska levica je bila deo vladajuće koalicije u Srbiji i tadašnjoj SR Jugoslaviji.
Tokom '90-ih JUL nijednom nije izlazio samostalno na izbore, već u koaliciji sa SPS, što je bila i želja Mire Marković i zahtev koji je Slobodan Milošević saopštio rukovodstvu svoje stranke.
Posle 5. otkobra 2000. godine većina rukovodilaca partije se nikada više nije pojavila u centrali. Ogroman broj članstva i rukovodilaca je prešao u Demokratsku stranku.
Na skupštinskim izborima u Srbiji 2003. godine JUL je učestvovao samostalno. Osvojio je 0,09 odsto glasova. JUL je zvanično raspušten 29. decembra 2003, nepunih devet i po godina od osnivanja.
Komentari
