Vesti
19.03.2023. 14:15
Vojislav Tufegdžić

20 godina kasnije

Ubistvo Đinđića - pozadina zločina bila je pred očima

Zoran Đinđić 19.3.2023.
Izvor: EPA / Sasa_Stankovic

Dve decenije posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića većina političara koji su tvrdili da je zaleđina zločina u sferi borbe za vlast u Srbiji više o tome ne iznosi izričite stavove. Pregršt kuloarskih i nazovipolitičkih teorija u međuvremenu je zamrlo

Sve je manje odvažnih koji bi se posle 20 godina od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića javno izjasnili da li postoji jasna politička pozadina zločina, još manji broj o tome na koju stranu sumnje vode. U prvim godinama posle ubistva brojni, pre svega politički bliski saradnici premijera, nisu imali nedoumice, nisu se ni ustezali da iznesu tvrdnju da se politički motiv nalazi unutar političkih granica Srbije.

Pregršt teorija se uglavnom zasnivalo na tome da se kriminalci takozvanog zemunskog klana u saradnji sa Miloradom Ulemekom Legijom, tada komandantom Jedinice za specijalne operacije, ne bi osmelili na tako sulud korak bez snažne unutrašnje političke podrške ili pak podjednako jake logistike iz inostranstva kojem je, navodno, smetao Đinđićev pristup rešavanju nagomilanih političkih problema u Srbiji i okruženju. U sklopu teorija navođene su najveće zapadne špijunske službe, ponekad i one sa istoka Evrope, neke iz komšiluka kao njihovi saradnici, preko "patriotskog lobija“, do potpuno nesuvislih priča o mafijaškom obračunu unutar srpske političke scene.

Hipoteke zločina

Iz današnje perspektive lakše je posmatrati okolnosti u kojima se dogodilo ubistvo premijera Đinđića. Mada svakako nije svedok kojem se bez zadrške može verovati, pre nekoliko dana je važan pripadnik takozvanog zemunskog klana izneo zanimljivu ocenu. Govoreći pred sudskim većem o ubistvu Slavka Ćuruvije, između ostalog je rekao: "Dušan Spasojević je bio psihopata s jakim političkim vezama i mislio je da sve može… Lakše je bilo ubiti Đinđića nego kriminalce koji su bili obazrivi.

S obzirom na propuste u proceni događaja koji su se u nizu odvijali godinu i po pre ubistva premijera, ovo zapažanje ne bi trebalo sasvim odbaciti. Danas je potpuno znano da su bezbednosne službe zakazale u neshvatanju uhođenja Đinđića na Kopaoniku kada je propao pokušaj atentata kod Bubanj potoka pri povratku u Beograd. Pogotovo je katastrofalan odnos bio povodom "incidenta“ kod hale "Limes“ u Novom Beogradu kada je pripadnik klana Dejan Milenković Bagzi kamionom presekao kolonu vozila u kojoj se nalazio premijer. Umesto da se događaj tretira kao atentat, sve je završeno prijavom za krađu kamiona, a Bagzi pušten na slobodu.

Okolnosti i atmosfera od 2001. godine nikako nisu išle naruku vladi koju je vodio Zoran Đinđić. Javna policija i Državna bezbednost bile su pod strašnim pritiskom, prva zbog optužbi za počinjene ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije, druga zbog političkih i brojnih drugih ubistava u Srbiji. Takvu hipoteku bilo je teško nositi i funkcionisati na potreban način. Posebno poglavlje predstavljao je decenijski jaz i nesuglasice između ove dve službe u okviru MUP-a.

Ništa manje važna okolnost bila je nasleđe Miloševićeve ere oličene u tajkunima koji su novcem uspevali da pridobiju pojedince iz nove političke garniture.

"Miloševića su prvo napustili oni koji su preko njega zaradili enormno. Zaključili su da je kapital važniji od ’ljubavi’, našli nove gazde i počeli da ih finansiraju. Kapital se ponaša kako se ponaša. Naročito kapital čije je poreklo prljavo. Jer, ne može mi niko reći, kao i u Rusiji i bilo gde, da je neko u petak socijalni slučaj, a u ponedeljak ima milijardu dolara i da je to radom stekao, nošenjem gajbi, što smo se mi smejali“, ispričao je advokat Toma Fila, Miloševićev branilac.
 

Prema njegovom uveravanju, prljavi novac i mahinacije pojedinaca iz nove vlasti snažno su ljuljali temelje ustoličavanja DOS-a:

"Ako bi se izvlačila paralela posle 5. oktobra, naročito za ovaj kriminal ’belog okovratnika’, za ljude koji imaju novca, iza političkih promena 2000. nije došlo do smanjenja kriminala, nego do povećanja. Činjenica je da šta god se dirnulo i otvorilo, koji god su se ugovori videli, došlo je do onoga što je najgore – do spoja politike, policije i kriminala. Kada se ta tri elementa spoje, suzbijanje kriminala je na ivici čuda. Imao sam prilike da vidim ugovore koji su sklapani, naročito za nabavke koje prelaze okvire bezobrazluka. Video sam da su ljudi dolazeći na vlast nakon Miloševića došli kao u rudnik. Samo uzmi lopatu i vadi koliko ti treba. Saznao sam da je, pogotovo za donacije iz inostranstva, u određenim slučajevima naplaćivana provizija od 50 odsto. To je podela. Provizije su dva, tri, ako je mnogo para, to nije ni jedan odsto. Kakvih 50 odsto! I to naročito u periodu od 2001. kada su se svi obračunavali s Miloševićevim režimom, a nisu vodili računa šta se tada dešava sa novim vlastima.“

Pominjana Jedinica za specijalne operacije, koja je uoči 5. oktobra "prešla na stranu naroda“, predstavljala je veliku nepoznanicu. O snazi ove vojne formacije pod okriljem DB-a, koja je brojala oko 300 pripadnika i kojom je rukovodio Legija, uglavnom su ispredane legende. Zoran Mijatović, koji je posle smene Radeta Markovića postavljen za zamenika načelnika DB-a, iznosi manje znane činjenice:

"U to doba kada se razgovara sa Legijom nijedan pripadnik JSO-a nije radnik DB-a, nego su to ljudi koji rade za službu po ugovoru o delu. Znači, vrlo specifična jedinica. Nisu čak ni radnici koji su u stalnom radnom odnosu, a kamoli nešto drugo. Onoga momenta kada 5. oktobar dostiže svoju kulminaciju u svakom mogućem smislu, vrlo brzo se Legija ’ugradio’ kao čovek koji je dao značajan doprinos, što faktički nije tačno. Za njih je bilo važno da se približe ljudima koji su osvojili vlast kako se ne bi tragalo za krivičnim delima koja su počinili u vreme dok je na vlasti bio Slobodan Milošević. To je bila njihova osnovna ideja koju su mediji uz pomoć Legije, pa i uz pomoć političara, napravili, da su Legija i ljudi oko njega prešli na stranu naroda. Pa, narod nije birao Legiju. Narod je birao Đinđića.“

Uticaj na pravosuđe

Prema Mijatovićevom uveravanju, DB je najteža krivična dela počinio u vreme dok je njime rukovodio Radomir Marković koji je na čelo tajne policije došao iz Javne bezbednosti. Kako je to opisao, "u naručje je uzeo Legiju koji je tek tada shvatio moć službe, pa je Marković radio za porodicu Slobodana Miloševića i Mire Marković, a Legija za svoj džep“.

Umesno je diskutovati o tome da li su svi zločini stavljeni na teret Radeta Markovića počinjeni baš pod njegovom dirigentskom palicom, jer je nesporno da su brojna druga zlodela u kojima je učešće imao DB učinjeni i pre Markovićevog postavljenja. Nažalost, o tome se istrage nisu vodile. U slobodnom tumačenju, pojedinci iz ove službe koji su u tome aktivno učestvovali prećutno su amnestirani za pređašnje zločine.

Važna okolnost za opisivanje događaja nakon promene vlasti u vezi je sa letom 2001. godine. Tada su se istovremeno u Centralnom zatvoru nalazili predsednik države Slobodan Milošević, načelnik DB-a Radomir Marković, najvažniji pripadnici "zemunskog klana“ uhapšeni u Francuskoj zbog falsifikovanih pasoša i izručeni Srbiji, kao i Legija koji je prvo zapalio diskoteku u Kuli, a potom u beogradskom klubu "Stupica“ naneo povrede policajcima koji su došli da intervenišu. Da je tada ozbiljno promišljano o koracima koje je nužno bilo učiniti, izvesno bi sled događaja bio sasvim drugačiji.

Međutim, politika se, preko snažnog pritiska na pravosuđe, umešala u donošenje odluka. Legija je posle pet dana oslobođen iako je postojao osnov da u pritvoru provede bar 30 dana. Potom je na slobodu pušten i vođa klana Dušan Spasojević, za njim i ostali saučesnici za koje su prikupljeni dokazi da su učestvovali u otmici privrednika Miroslava Miškovića. Milošević je izručen Tribunalu u Hagu, a Marković je kao "najslabija karika“ poneo teret svih drugih zločina.

Psiholog Dobrivoje Radovanović, koji je 24 godine bio direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, kaže da su dve okolnosti bile pogubne za sve što se desilo 12. marta 2003. kada je ubijen premijer Đinđić:

"Prvo je Jedinica za specijalne operacije, koju sam doživljavao kao veliku štetu i sramotu za Srbiju, za državu uopšte, za vlast. Ona je značajno sarađivala sa ’zemunskim klanom’, neki ljudi koji su bili pripadnici te jedinice bili su ravnopravni članovi u tom klanu, štitili ga, davali mu informacije. Mislim da je Srbija napravila veliku grešku što je takvu jedinicu uopšte formirala, a pogotovo zbog štita koji je jedinica nalazila u DB-u.

Drugo je puštanje ’zemunaca’ iz zatvora posle izručenja iz Francuske. To je jedan od momenata za koji mislim da je imao značajnog uticaja na ubistvo Đinđića jer bi bila potpuno druga situacija bila da je taj klan obezglavljen pošto su njegove vođe bile pritvorene s prilično teškim optužbama. Ali, činjenica da su pušteni iz CZ-a govori koliko je politika bila uticajna na pravosudni sistem. I ti ljudi su otišli mirno svojim kućama, a onda su organizovali ubistvo premijera. Oni lično.“

Haška omča

Atmosferu u društvu tog doba Radovanović ovako opisuje:

"To je sve zvečalo od problema koje je ova zemlja imala neposredno pre toga, pa i 2001. godine i nadalje. Zvečalo je, između ostalog, zato što se broj teških krivičnih dela svakog dana sve više povećavao, što su počele da se rade otmice uglednih ljudi, što je korupcija otišla u svemir. Imali smo haos u državi koji nije mogao tek tako biti prevaziđen, a haotična situacija je pogodovala razvoju svih vrsta kriminala, ali u centru je bio organizovani kriminal sa aktivnim učešćem pojedinaca iz vlasti. Novost je bila što se taj organizovani kriminal prethodno uključio u ratna dejstva, u ’lomljenje sankcija’, a potom su se političari lepili za taj organizovani kriminal misleći da će profitirati ako iza sebe imaju ugledne vođe tog kriminala. Nažalost, to se nastavilo i posle 5. oktobra 2000. godine.“
 

Nekadašnji načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala Boro Banjac objašnjava kako su se Legija i kriminalci našli uz DOS:

"Oni su prišli tek kada su znali da je DOS osvojio vlast u Srbiji. Pre toga nisu bili s njima u nekoj ljubavi. Prišli su da bi im se dodvorili, to je bio njihov sistem. Oni su to uradili zbog sebe znajući zlodela koja su počinili. Njima je stalo da se vide s poznatim ličnostima, traže zaleđinu, alibi, jure političare kako bi imali sutra neku svoju priču za policiju. Mislim da i DOS kada je došao na vlast nije znao šta ga je snašlo i verovatno u tom haotičnom stanju nisu ni bili svesni kolika je odgovornost ozbiljno vođenje države. Oni su ljudi koji nemaju to životno iskustvo, ne raspoznaju istinu od laži, ljudi koji se ’primaju’, što kažu deca, na prvu. To se kod iskusnih političara, policajaca, tužilaca nikad ne bi smelo desiti.“

Jedinstveno poglavlje u tumačenju priče o pozadini ubistva premijera Đinđića zaslužuje nekad često navođena, potom skrajnuta okolnost da je Haški tribunal predstavljao veliki izazov, samim tim i pretnju za vladu premijera Đinđića. O tome Mijatović kaže:

"Pobuna JSO-a u novembru 2001. godine je za javnost bila veliko iznenađenje. I političari su se u prvim satima izjasnili da je to iznenađenje. Međutim, nije. Služba je dva, tri meseca ranije imala podataka da se nešto loše događa u jedinici. Onog momenta kada smo odstranili Legiju iz službe i kada smo Miloševića izručili u Hag, bilo je jasno da ćemo još neke ljude kandidovati za Hag i još neke za izvršenje najtežih krivičnih dela.“

Mijatović navodi da je haška tužiteljka Karla del Ponte predala Đinđiću zahtev da se, povodom istrage zločina u Bosni i na Kosovu koje su počinili pripadnici vojske, policije i DB-a, Hagu predaju i podaci o pripadnicima JSO-a.

"Na tom spisku potencijalnih počinilaca zločina na teritoriji bivše Jugoslavije navodi se i ime Legije. I ne samo za njega, nego se traže i podaci za Zvezdana Jovanovića. To je prava istina. Cela je istina da je Hag tada tražio kadrovske kartone za sve pripadnike JSO-a zvaničnim aktom. Jedan primerak tog izveštaja dobili smo načelnik DB-a Goran Petrović i ja, drugi primerak je ostao u Vladi Srbije. Verovatno je neko rekao Legiji ’kume, i tebe tamo traže, ni tebi se lepo ne piše’. Sigurno je bio obavešten da se traži. Iza toga ide pobuna jedinice“, tvrdi Mijatović.

Kada se zbroje bojazni organizovanog kriminala od seče koju je premijer Zoran Đinđić najavio i pokrenuo, interesi tajkuna da onemoguće istragu svog sumnjivo stečenog kapitala, uplitanje političara iz njemu bliskog okruženja u pravosuđe, sumnjive poslove i prijateljstva s kriminalcima, opravdan strah zločinaca od izručenja Haškom tribunalu… možda je i suvišno tragati za dodatnom političkom pozadinom ubistva. Niko smislen se ne bi usudio da tvrdi da je nema, ali prethodno navedeno govori samo za sebe.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Ko će grob da obiđe?
Slobodan Milošević 11.3.2023

Slobodan Milošević

11.03.2023. 10:40

Ko će grob da obiđe?

Grob Slobodana Miloševića svake godine uporno je obilazio njegov partijski kolega Milutin Mrkonjić. Mrkonjić je, međutim, preminuo pre godinu i po dana, što postavlja pitanje ko će ovog 11. marta obići grob pod lipom u dvorištu Miloševićeve porodične kuće u Požarevcu, gde od pre tri godine počiva i njegova supruga Mirjana Marković.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
16°C
30.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve