Vesti
29.01.2022. 07:05
Rade Jerinić i Mihailo Paunović

Srbija nije za igranje

Kada se likvidiraju vođe, motiv je uvek politika

Meta
Izvor: Shutterstock

Svaki put kada bi Srbija digla glavu i stala na zdrave noge ukoliko nije bilo drugog načina pribegavalo se likvidacijama političkih vođa. Nekada su ovi događaji bili indukovani unutrašnjim, a najčešće sinergijom spoljašnjih i unutrašnjih faktora. Tako je nažalost bilo od Aleksandra Obrenovića, preko Aleksandra Karađorđevića pa do Zorana Đinđića.

Milijardu puta je svako od nas čuo rečenicu – Istorija je učiteljica života. Kao i onu drugu – Narodi koji ne izvuku lekcije iz istorije osuđeni su da ih ponavljaju.

Teza koju iznosimo u ovom tekstu daleko je od neke naučne aspiracije, ali zbog svog značaja izlazi iz domena trivijalnosti i fun facts. Svakako nije moguće povući neke dosledne istorijske paralele između tri događaja koja ćemo opisati sa današnjim trenutkom, ali takođe se ne može osporiti postojanje dodirnih tačaka i njihova priroda, kao i širi istorijski kontekst koji se nekada gotovo jezivo preklapa.

Radi se o ubistvima kralja Aleksandra Obrenovića, kralja Aleksandra Karađorđevića i Zorana Đinđića.

Iako je teško naći zajedničku dodirnu tačku između ove tri ličnosti osim što su u tim periodima bili nosioci najviših državnih funkcija i što se zemlja koju su vodili nalazila ili pred nekakvom vododelnicom ili je dizala glavu iz pepela. Namera nije da stavimo znak jednakosti između ovih ličnosti, već ukažemo na određene sličnosti istorijskih momenata i posledice koje usledile.

Ali krenimo redom. Ukoliko govorimo o događajima za koje bismo mogli da kažemo da su prethodili izbijanju Prvog svetskog rata, ne možemo da zaobiđemo Majski prevrat. Događaj koji se često uzima kao polazna tačka za suočavanje Beograda i Beča.

U noći 29. maja grupa zaverenika, pod rukovodstvom Dragutina Dimitrijevića Apisa, vođe organizacije "Crna ruka“, upala je u dvor i ubila kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu Mašin.

Iako je od tog događaja prošlo više od jednog veka, nikada nije utvrđeno koje su sve strane sile igrale ulogu u državnom udaru i kome bi sve odgovaralo ubistvo Aleksandra.

"Nikada nećemo pouzdano moći da razrešimo pitanje ko je sve stajao iza atentata na poslednje Obrenoviće. Velike sile su verovatno imale podatke o zaveri koja je pripremana duže od dve godine, u njoj je uzelo učešće više od 100 ljudi, pa su se čak i u javnosti pojavile vesti o njoj. Plahoviti, talentovani, a u ličnom životu veoma nesrećni Obrenović nije imao saveznika u vremenu kad je počela velika evropska trka u naoružavanju“, rekao je svojevremeno za "Novosti“ istoričar dr Čedomir Antić.

Iako su i Rusija i Austrougarska oštro osudile ubistvo kraljevskog para, Moskva je momentalno prihvatila odluku Narodne skupštine o ustoličenju Petra Karađorđevića.

"Mnogi poznati istoričari su podsećali na ruskog poslanika u Beogradu koji je sa svoje terase gledao događaje u dvoru ’kao s balkona u pozorištu’. Nešto pre atentata ruski car je posetio vojnu akademiju u kojoj je pitomac bio i princ prestolonaslednik Đorđe Karađorđević. Car je samo njega pozvao na razgovor. To je svedočanstvo o stavu ruske carevine prema još vladajućem kralju Aleksandru Obrenoviću“, istakao je Antić u istom razgovoru.

Na Srbiju su sa zgražavanjem gledale i druge evropske države. Velika Britanija i Holandija povukle su svoje ambasadore iz Srbije, zamrzavajući diplomatske odnose. Ove dve države su čak uvele i sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905. godine nakon što je završeno suđenje atentatorima.

Državni udar nije predstavljao samo kraj za dinastiju Obrenović, već je ujedno bio i put kojim će se Srbija kretati u budućnosti. Zbog zaokreta u spoljnoj politici, ali i zbog nagomilanih višedecenijskih protivrečnosti došlo je do Carinskog rata koji je vođen između Srbije i Austrougarske.

Do dalje eskalacije sukoba dve države došlo je zbog Sarajevskog atentata, odnosno ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koji je, po mnogim istoričarima, poslužio samo kao povod za izbijanje Prvog svetskog rata, nikako kao uzrok ili razlog.

U obimnim istorijskim istraživanjima o Julskoj krizi iz 1914. i uzrocima Prvog svetskog rata, sarajevski atentatori i Kraljevina Srbija igraju tek marginalnu ulogu. Reprezentativni primer tog pogleda na istoriju je knjiga Frica Fišera "Posezanje za svetskom moći“ iz 1961, koja je u Nemačkoj izazvala čuvenu Fišerovu kontroverzu.

Na 700 strana ove knjige uopšte se ne spominje ime atentatora Gavrila Principa; ono nije vredno čak ni fusnote, a ime premijera srpske vlade Nikole Pašića navodi se samo jednom, onako uzgred. Sličan stav imaju i pripadnici Fišerove škole. Zašto su olako prešli preko atentata i ignorisali ulogu Srbije? Zato što su bili uvereni da bi i bez atentata, pre ili kasnije (i neizbežno!) došlo do Velikog rata. Atentat im nije bio potreban kako bi objasnili uzroke rata.

Mnogo veće posledice je Majski prevrat ostavio na Balkanu, pre svega po Srbiju koja je Veliki rat dočekala izmrcvarena nakon dva balkanska rata. U sukobu je ostala bez skoro četvrtine svoje ukupne populacije.

Završetak Prvog svetskog rata doneo je slom predratnog ekonomskog poretka zasnovanog na slobodnoj trgovini, što je bilo plodno tlo za ekonomsku nestabilnost koja je punu snagu doživela 1929. godine u Velikoj ekonomskoj krizi.

Nemačka je u Prvom svetskom ratu poražena, na osnovu Versajskog sporazuma je ostala bez kolonija, te je dovedena u još podređeniji položaj. Ali Nemci se nisu osećali poraženim na bojnom polju jer to uistinu u praksi nisu ni bili. Izmučeni pomorskom blokadom i ulaskom SAD u rat, jasno je bilo da će rat vremenom izgubiti. A i seme crvenih revolucija koje su oni zdušno zalivali ne bi li Rusiju izbacili iz rata počelo je i na njihovom tlu da pušta korenje. Okončanje rata bilo je neizbežno da bi opstali, ali poniženje koje su pritom pretrpeli ostavilo je traga.

Pored nove ravnoteže snaga u Evropi, svet se suočio sa još dve važne novine, odnosno ideologije – fašizmom i komunizmom. Obe ideologije predstavljale su radikalnu alternativu posleratnom svetskom poretku. Njihov uticaj bio je posebno jak u istočnoj Evropi gde su na ruševinama tri stara carstva – Austrougarskog, Osmanskog i Ruskog – formirane nacionalne države. U većini slučajeva granice novostvorenih država se nisu poklapale sa etničkim granicama što je predstavljalo stalni izvor napetosti. Izuzetak nisu bile ni Kraljevina SHS ni Čehoslovačka.

S ciljem održavanja novih granica u uspostavljenom obliku, nakon Prvog svetskog rata 1920. godine u Beogradu je potpisan ugovor o stvaranju Male Antante, vojnoodbrambenog saveza Čehoslovačke i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Rumunija se savezu priključila nešto kasnije). Prevashodni cilj predloženog saveza bio je sprečavanje ponovnog uspona mađarske moći i eventualne obnove Habzburške monarhije, ali stvarna svrha Male Antante imala je mnogo širi kontekst.

Savez je trebalo da zaustavi bilo kakvo kršenje nezavisnosti država članica koje bi izvršila bilo koja evropska sila. Svoj interes u savezu prepoznala je i Francuska, koja je planirala da obuzda moguću nemačku agresiju formiranjem dogovora sa susedima Nemačke. Bio je to savez koji je sprečavao potencijalno širenje nemačkog uticaja.

U međuvremenu Nemačka je posle primene takozvanog Dozovog finansijskog plana, pomoću međunarodnih zajmova, pre svega američkog kapitala, oporavila svoju iscrpljenu privredu i obnovila proizvodnju. Nemačka je primljena u Društvo naroda, dobija čak i svoje mesto u Savetu društva... Na nju se više ne gleda kao na pobeđenu i obespravljenu državu.

Nemačka se pretnje u vidu Male Antante, kako bi nastavila da širi svoj uticaj, oslobodila 1934. godine nakon atentata u Marseju na kralja Aleksandra i francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua.

Atentat je okarakterisan kao prvi pucanj u Drugom svetskom ratu. Da je Aleksandar Karađorđević predosećao da je svet pred velikom promenom svedoči balkanski pakt koji su februara 1934. godine stvorile Kraljevina Jugoslavija, Turska, Grčka i Rumunija. Očigledno se radilo o želji da jugoslovenska spoljna politika potraži i druge pravce osim oslanjanja na Francusku i Malu Antantu.

"Cilj spoljne politike jugoslovenske kraljevine bilo je održanje mira i teritorijalnog poretka, stvorenog posle Prvog svetskog rata. Posle kraljevog ubistva za jugoslovensku vladu bilo je najvažnije da se sačuvaju pozicija i ugled zemlje u međunarodnim odnosima, a knez Pavle, koji se našao na čelu Namesništva maloletnom kralju Petru Drugom Karađorđeviću, nije želeo da menja spoljnopolitički kurs.

Promene su usledile u vreme vlade Milana Stojadinovića, kada se razvijaju bliski odnosi Jugoslavije s Musolinijevom Italijom i Hitlerovom Nemačkom. Stojadinović je vodio zemlju ’ne vezujući svoj maleni čun ni za čiju veliku lađu’. Svom pomoćniku u Ministarstvu spoljnih poslova, potonjem nobelovcu Ivi Andriću, rekao je: ’Nemačka aždaja se ustremila na nas. Moram nastojati da je otklonim od naše zemlje. Neka ide na drugu stranu’“, istakao je svojevremeno za "Politiku“ Aleksandar Marinković.

U istom razgovoru za "Politiku“ istoričar Čedomir Antić istakao je da bi s kraljem Aleksandrom na čelu Jugoslavije Jugoslavija možda spremnije dočekala 1939. godinu.

"Ekonomska kriza je tada u globalnim okvirima polako prevaziđena. Oktroisani ustav iz 1931. omogućio je postepeno ukidanje diktature u Kraljevini Jugoslaviji. Jugoslavija je bila članica Male Antante, saveza koji nije bio samo vojni, bila je i stožer oko koga su se okupljale balkanske države. Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića dovela je Jugoslaviju pod vlast manje autoritativnog namesništva, vojska nije bila pod komandom svog proslavljenog ratnog komandanta.

S kraljem Aleksandrom na tronu Jugoslavija možda ne bi tako nespremna dočekala 1939. godinu, svetski rat i rešavanje hrvatskog pitanja.“

Teško je nagađati šta bi bilo kad bi bilo, ali izvesno je da bi prilike u tadašnjoj državi pred Drugi svetski rat bile drugačije. Jer pogibija kralja Aleksandra je suštinski uticala na problem spoljnopolitičkog položaja Kraljevine Jugoslavije, hrvatsko pitanje, političko uređenje...

I nanovo još jedna surova istorijska lekcija. Još jedan veliki svetski rat i još jednom u tom ratu gine više od milion Srba. Poređenja radi, ukupan broj žrtava Francuske, Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije je neznatno manji od broja stradalih Srba. Još jedna velika istorijska cena.

Učiteljica života nas još jednom, kao loše đake, vraća na početak. Ovaj put nekih sedamdesetak godina kasnije. U tom periodu preživeli smo život u Titovoj Jugoslaviji, samoupravni socijalizam, jednu mekanu diktaturu za koju danas verujemo da smo živeli u blagostanju zato što nismo bili gladni, nije bilo rata, dobijali su se stanovi, išlo se na more, deca su nam se školovala... Ipak, činilo se da hrvatsko pitanje, ali i druga nacionalna pitanja u SFRJ nisu bila rešena pa su još jednom rešavana i opet smo cenu plaćali u ljudskim životima i zbegovima. Operacija "Oluja“, Dejton, pa Kosovo, pa smo pobedili NATO, ali smo usput izgubili sve teritorije na kojima su Srbi živeli. Opet stotine hiljada mrtvih, izbeglih i večna sramota zbog nekih svinjarija koje su u ime ovog naroda počinjene. Račun je narod ispostavio Slobodanu Miloševiću 5. oktobra 2000. godine.

Na vlast u Srbiji dolazi Demokratska opozicija Srbije koja ima formalno 19 lidera. A u stvarnosti dvojica – Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić. Suštinski zapravo samo jedan – Đinđić. U januaru 2001. godine on postaje predsednik Vlade Srbije i tada se nanovo postavljaju temelji sistema i državnog uređenja. Stabilizuje se ekonomski sistem, penzije i plate postaju redovne, počinje da se živi koliko-toliko normalno. U drugoj godini mandata kreće se u obračun sa organizovanim kriminalom. U isto vreme Đinđić otvara i pitanje položaja Srbije u međunarodnim odnosima, pre svega po pitanju Kosova. Traži političko otvaranje i rešenje ovog pitanja. S druge strane, organizovani kriminal koji je srastao sa bezbednosnim aparatom mu takođe radi o glavi. I onda se desio 12. mart 2003. godine. Srbija je još jednom stala na zdrave noge i još jednom je obezglavljena. Godine koje su usledile protekle su u jalovoj politici legaliste i konstitucionaliste Vojislava Koštunice koji jedno vreme kohabitira, a posle biva istisnut od Borisa Tadića, koji je preuzeo Demokratsku stranku.

Nažalost smo savremenici još jedne teške krize koja se sručila na ovo društvo. Obračun sa organizovanim kriminalom je verovatno najteža bitka koja predstoji. Transnacionalni kokainski biznis je u toj meri ojačao kriminalne klanove da su oni po nekim materijalnim resursima daleko ispred nekih zemalja regiona. Ono što je ovaj kriminal uspeo jeste da u pojedinim zemljama regiona, poput pre svega Crne Gore, ima utočište i logističku podršku. Ali, pored toga, nigde kao tamo nije došlo da takve simbiotičke zajednice narko-kriminala i političke elite. Granice odavno ne postoje, a vezivno tkivo bio je naravno veliki novac.

Pomenutim političkim elitama na Balkanu ne odgovara konstelacija snaga na terenu, ne odgovara da Srbija raste. Ni jednoj čitavoj plejadi zapadnih političara, koji su svoje kvazikarijere temeljili na pacifikaciji Balkana, takođe to ne odgovara. Da bi oni imali svoj raison d’etre, razlog zašto postoje, Srbija stalno mora biti predstavljena kao pretnja demokratiji. Svima njima zajedno, svakome iz sopstvenih razloga naruku ne ide ovakva Srbija.

Ako neko misli da je nekakvom kriminalnom klanu iz Kotora tek tako palo na um da ubiju predsednika Republike Srbije, vara se svakako. Politički nalogodavac svakako postoji, i bez obzira na to što motiv može biti politika i na kraju krajeva pizma, nalogodavac je nalogodavac. U zakonskom i u svakom drugom smislu te reči. Srbija više nema luksuz da još jedan naraštaj ostaje bez budućnosti, niti je Srbija više stvar za potkusurivanje. Istorijske lekcije smo naučili i nemamo nameru da ih delimo drugima, ali Srbija ne sme i neće ostati bez odgovora. Udar na institucije je udar na državu Srbiju i verujemo da će počinioci biti pozvani na odgovornost. Jer tu više nije ako se desi. Desilo se. Neko je naručio i platio da se ubije predsednik Republike Srbije. Za to se odgovara, u to niko ne treba da sumnja.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
26.06.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve