Šta je najbolje rešenje za NIS, imamo li novca za otkup... pitali smo ekonomistu

Kakav će biti epilog, međutim, još nije poznato, a nije lako ni prognozirati ga. Činjenica je da stvari najmanje zavise od Srbije, a koja upravo ima najveći interes da se stvari isteraju na čistac. NIS je jedna od najbitnijih kompanija za srpsku privredu, koja znatno puni srpski budžet i doprinosi rastu bruto domaćeg proizvoda. Najgora varijanta je da stvari ostanu onakve kakve su sada, što bi vodilo i potpunom zaustavljanju pančevačke rafinerije. O svemu se, međutim, naviše pitaju Moskva i Vašington, a Beograd je sveden skoro pa na nivo posmatrača.

Šta je moguće, a šta je najbolje, kada je sudbina "Naftne industrije Srbije“ u pitanju, koje se sve zamke nalaze pred Beogradom i kako ih izbeći, u razgovoru za "Ekspres“ odgovara dr Veljko Mijušković, docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

"Najrealnije i najstabilnije rešenje za ’Naftnu industriju Srbije’ jeste da Srbija otkupi celokupan ruski udeo koji danas kontrolišu Akcionarsko društvo ’Intelidžens’ iz Sankt Peterburga i ’Gaspromnjeft’. Time bi se eliminisao osnovni razlog za američke sankcije i otvorio prostor da se kompanija vrati punom kapacitetu poslovanja ‒ bez političkih ograničenja, bez rizika prekida finansijskih tokova, bez zastoja u snabdevanju i bez neizvesnosti u vezi sa transportnim i tržišnim kanalima. Ovaj model je realističan iz više razloga. Prvo, ruski akcionari su, usled sankcija, faktički ograničeni u svom upravljanju kompanijom te im je prodaja praktično jedini izlaz. Drugo, Sjedinjene Američke Države i Evropska unija jasno preferiraju rešenje koje uklanja ruski kapital iz energetskog sektora u regionu; kada Srbija otkupi udeo, taj uslov je ispunjen. Treće, država već ima značajan institucionalni interes da zaštiti snabdevanje, rafineriju, skladišta i maloprodajnu mrežu, a otkup ruskog udela daje mogućnost da se sve odluke donose u Beogradu.

Takvo rešenje smanjuje rizik budućih političkih pritisaka jer uklanja spoljnopolitički izvor nestabilnosti – ruski udeo postaje srpski, a kompanija prelazi u standardni evropski režim poslovanja, bez geopolitičkih tenzija. Ujedno, Srbija dobija instrument za planiranje dugoročne energetske politike, uključujući modernizaciju rafinerije, integraciju obnovljivih izvora i usklađivanje sa evropskim tržištem“, kaže na početku razgovora za nedeljnik "Ekspres“ dr Veljko Mijušković, docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Da li je bolje da NIS kupi neko treći ili da ga kupi Srbija?

"U poređenju sa scenarijem u kojem većinski vlasnik postaje neka treća zemlja ili kompanija, daleko je bolje i racionalnije da Srbijа otkupi celokupan ruski udeo. Svaki strani investitor ima sopstvene strateške interese koji nužno ne moraju biti u skladu sa energetskim, privrednim ili političkim potrebama Srbije. Ako vlasništvo opet ode van zemlje, Srbija ulazi u rizik da jednog dana bude izložena istom tipu političkih pritisaka, sankcija ili regulatornih ograničenja, samo od drugog međunarodnog aktera. Otkupom udela država dobija punu kontrolu nad investicionim ciklusima, cenovnom politikom, prioritetima snabdevanja i modernizacijom infrastrukture. Sama činjenica da odluke više ne bi zavisile ni od Moskve, ni od neke treće prestonice, već isključivo od institucija Srbije, stvara okvir dugoročne stabilnosti. Tek nakon što država preuzme kontrolu, može razmatrati ulazak manjinskih partnera koji bi doprineli finansijski i tehnološki, ali bez mogućnosti političkog uticaja.“

Da li bismo, ako opet neko treći bude većinski vlasnik "Naftne industrije Srbije“, ponovo mogli da dođemo u situaciju sličnu ovoj?

"Ukoliko bi većinski udeo opet preuzeo neko treći, rizik ponavljanja iste vrste krize ostaje veoma visok. Geopolitička ravnoteža se menja ciklično i sasvim je moguće da bi novi vlasnik jednog dana mogao doći pod političke, regulatorne ili sankcione pritiske iz istih razloga kao i ruski akcionar. To bi Srbiju vratilo u poziciju ranjivosti u kojoj se nalazi sada, sa ograničenim manevarskim prostorom i minimalnim uticajem na tok događaja. Jedini način da se ovakav scenario trajno izbegne jeste da Srbija preuzme celokupan ruski udeo i time ukloni mogućnost da strateški energetski sektor bude predmet međunarodnih tenzija. Ako se u vlasništvo uključe strani partneri, to može biti samo u manjinskoj, nepolitičkoj formi, uz strogo definisane upravljačke mehanizme.“

Vučić: "Znam za tri partnera sa kojima Rusi pregovaraju o NIS-u"

Predsednik Srbije

Predsednik Srbije

Vesti 20.11.2025. 11:18

Vučić: "Znam za tri partnera sa kojima Rusi pregovaraju o NIS-u"

Ruska strana, koliko smo obavešteni, pregovara sa "trećom stranom“ oko prodaje udela u NIS-u. Pominju se mogući kupci iz Azije ili Evrope. Zbog čega nisu prvo ponudili Srbiji?

"Takvo ponašanje ruske strane smatram nefer i nekorektnim prema lojalnom partneru kakav je Srbija. Verovatni razlog što ruska strana najpre vodi razgovore sa trećom zemljom ili kompanijom leži u kombinaciji ekonomske i političke logike. Rusiji je stalo da pokaže da njeni energetski resursi i akcije na tržištu i dalje imaju međunarodnu potražnju, što pregovori sa trećom stranom simbolično potvrđuju. Takvi pregovori povećavaju i njihovu pregovaračku poziciju prema Srbiji jer mogu tvrditi da postoji alternativni kupac. Osim toga, prodaja trećoj zemlji ponekad im omogućava jačanje bilateralnih odnosa sa novim partnerom. Ipak, ovakvi pokušaji zavise od saglasnosti Vašingtona jer američke sankcije faktički onemogućavaju da ruski energetski kapital bude prenet na strukture koje su politički rizične. U trenutku kada postane jasno da sporazum sa trećom stranom ne može proći, logičan tok je otvaranje prostora za Srbiju kao jedino održivo rešenje.“

Da li, uopšte, postoji pravo preče kupovine u slučaju NIS-a?

"Pravo preče kupovine u slučaju NIS-a postoji u određenom pravnom smislu, ali ono danas ima potpuno drugačiji sadržaj nego u trenutku privatizacije. U tradicionalnim korporativnim okolnostima, država ili drugi akcionari mogu imati prednost da otkupe akcije koje se nude na prodaju i takvo pravo može biti ugrađeno u akcionarski ugovor, statut ili nacionalno zakonodavstvo. Međutim, u praksi, ovo pravo se danas prepliće sa političkim i sankcionim režimima koji određuju da svaku promenu vlasništva nad udelima koje drže ruski subjekti mora prethodno odobriti američka administracija. To znači da pravni institut preče kupovine više nije dovoljan sam po sebi jer niko ne može realizovati transakciju bez međunarodnog političkog odobrenja – ni Srbija, ni treći kupac, ni drugi akcionari.

Ipak, upravo zbog toga što je pravo preče kupovine formalno prisutno, Srbija ima i pravni i politički argument da se pozicionira kao prirodni kupac ruskog udela. Ako država jasno iskaže spremnost da otkupi celokupan ruski paket, to pravo dobija stvarnu težinu jer i Vašington i Moskva u takvoj situaciji imaju interes da proces bude legalan, predvidiv i lišen geopolitičkih komplikacija. Drugim rečima, pravo preče kupovine više ne funkcioniše kao tehničko korporativno pravo, već kao alat oko kojeg se može konstruisati politički dogovor u kome je Srbija prvi i najlogičniji kupac.“

Ima li Srbija uopšte novca za takvu kupovinu ili, ako ga nema, može li da ga obezbedi? Negde se govori o sumi od oko dve i po do tri milijarde evra.

"Srbija nema višak budžetskih sredstava u iznosu od dve i po ili tri milijarde evra, ali se takve akvizicije nikada i ne finansiraju direktno iz budžeta, te ona potrebna sredstva može da obezbedi. Otkup se može realizovati kroz kombinaciju kreditnog zaduživanja, izdavanja posebnih obveznica, aranžmana sa međunarodnim finansijskim institucijama i korišćenja budućih prihoda NIS-a kao osnova za servisiranje dela duga. Nakon što Srbija preuzme ruski udeo, ima mogućnost da kasnije plasira deo akcija domaćim i stranim institucionalnim investitorima, ali isključivo kao manjinski udeo, pod punom kontrolom države. Uvećanje javnog duga jeste izvesno, ali se dobija stabilan izvor prihoda kroz dividende, poreze i kontrolu tržišta, što dugoročno nadmašuje trošak finansiranja.“

"Do 1. decembra snabdevanje gorivom stabilno, a dalje..."

Vlasnci pumpi u Srbiji

Vlasnci pumpi u Srbiji

Vesti 18.11.2025. 00:45

"Do 1. decembra snabdevanje gorivom stabilno, a dalje..."

Sada se govori kako je prvi put zvanično potvrđeno da SAD žele da Rusi potpuno izađu iz vlasništva u NIS. I ranije je, međutim, pominjano kako Amerikanci neće pristati ni na šta drugo. Da li smo možda zavaravali sami sebe da to neće biti neophodno?

"Delimično jeste postojalo očekivanje da će politički balans i višegodišnji izuzeci omogućiti da se pitanje ruskog kapitala u NIS-u prolongira ili reši parcijalno. Ali, dinamika rata u Ukrajini, pritisci američke administracije i strateški ciljevi Zapada doveli su do toga da više nema prostora za polurešenja. Potpuni izlazak ruskog kapitala postao je politički imperativ koji se neće povući. U tom kontekstu, Srbija najbolje prolazi ako na vreme preuzme inicijativu i otkupi celokupan ruski udeo, čime sama određuje uslove prelaska u novu fazu energetskog sektora.“

Ako iz bilo kog razloga Rusi ne uspeju da prodaju svoj udeo u NIS-u nekoj trećoj strani, postoji li opcija da ne žele da ga prodaju Srbiji? Šta u tom slučaju raditi?

"Postoji teoretska mogućnost da Rusija odbije i treću stranu i Srbiju, ali bi to dovelo do pogoršanja i za njih i za kompaniju. Nastavak sankcija bi blokirao poslovanje, srozao vrednost njihovog udela i otežao funkcionisanje cele kompanije. Srbija u tom slučaju raspolaže čitavim spektrom instrumenata, uključujući privremeno ograničavanje prava glasa sankcionisanog akcionara, uvođenje posebnih režima upravljanja ili pokretanje arbitraže o pravičnoj naknadi. To nije poželjno ni za jednu stranu, ali je važno znati da takve opcije postoje. Najsnažniji argument u korist racionalnog rešenja jeste upravo to što je Srbiji moguće legalno i legitimno da otkupi celokupan ruski udeo, a Rusiji je u interesu da taj proces prođe bez dodatnih gubitaka.“

Da li je nacionalizacija tada jedina opcija?

"Prava nacionalizacija, u smislu oduzimanja vlasništva bez naknade, nije realna ni održiva opcija i bila bi u suprotnosti sa međunarodnim standardima. Međutim, u slučaju potpunog zastoja, postoje instrumenti prinudnog otkupa uz kompenzaciju koji su u skladu sa evropskom praksom i međunarodnim pravom. Ipak, treba težiti dobrovoljnoj kupovini jer ona obezbeđuje najstabilniji ishod i šalje najbolju poruku investitorima. Srbija ima interes da transakcija bude pravno čista, transparentna i fer, a najbolji način da se to postigne jeste dogovor o kupovini celokupnog ruskog udela, bez potrebe za iznuđenim merama.“

Šta bi na to rekli Amerikanci, ali i drugi strani investitori? Kakvu bi to poruku poslalo?

"Ako Srbija otkupi ruski udeo kroz regularnu, transparentnu i ugovorno preciznu transakciju, reakcije Sjedinjenih Američkih Država i investitora bile bi pozitivne. SAD insistiraju na izlasku ruskog kapitala pa bi ovakav korak smatrale konstruktivnim i usklađenim sa njihovim ciljevima. Evropski investitori bi videli potvrdu da Srbija poštuje ugovorne obaveze i norme međunarodnog finansijskog prava. Time bi se ojačala investiciona reputacija Srbije i smanjila percepcija rizika, što je važno za sve buduće infrastrukturne i energetske projekte. Takav potez bi pokazao da Srbija vodi predvidivu politiku, čak i u složenim međunarodnim okolnostima.“

Utisak je da trenutno malo toga zavisi od Srbije – Rusi pregovaraju sa drugim partnerima, a sve moraju da aminuju Amerikanci. Kako smo došli u tu situaciju?

"Situacija je rezultat dugogodišnje energetske zavisnosti, nedovoljne diverzifikacije i pogrešnih odluka donetih 2008. godine, u periodu kada je geopolitička realnost bila znatno povoljnija za saradnju sa Rusijom. U trenutku privatizacije NIS-a, ruski energenti bili su povoljni, dok se dugoročni rizici nisu dovoljno sagledavali usled strateške i ekonomske miopije tadašnjeg rukovodstva zemlje. Posle 2014. godine i naročito 2022. godine međunarodni kontekst se dramatično promenio, ali je vlasnička struktura ostala ista. Nedostatak investicija u alternativne pravce i spora prilagodljivost doveli su Srbiju u poziciju ograničenog uticaja. Postalo je kristalno jasno da je načinjena kardinalna greška pri prodaji NIS-a 2008. godine. Jedini način da se to koriguje sada jeste otkup ruskog udela i povratak strateške kontrole u domaće ruke.“

Sve to nam ukazuje da je u pitanju više geopolitička priča nego ekonomska. Koliko su, uopšte, prihodi NIS-a bitni za "rusko finansiranje rata u Ukrajini“?

"Prihodi NIS-a marginalni su u finansijskom smislu za ruski ratni budžet, ali imaju simboličku i političku težinu. Prisustvo ruskog kapitala u energetskom sektoru jedne evropske zemlje posmatra se kao ostatak uticaja koji Zapad nastoji da eliminiše. Zato insistiranje na izlasku Rusije ima pre svega političku dimenziju. Srbija otkupom celokupnog ruskog udela rešava ovaj problem bez sukoba i na način koji je prihvatljiv i Zapadu i investitorima, dok kompanija prelazi u status klasične evropske energetske firme.“

Kako biste ocenili ukupnu energetsku politiku Srbije? Koliko je diktira činjenica da smo gotovo u potpunosti zavisni u pogledu snabdevanja naftom i gasom?

"Energetska politika Srbije u prethodnim godinama bila je balans između povoljnog ruskog snabdevanja i političkog približavanja Evropskoj uniji. Takva pozicija dobro je funkcionisala dok su globalni uslovi bili stabilni. Međutim, u kriznim periodima zavisnost od jednog snabdevača i jednog vlasnika postaje sistemski rizik. Ako Srbija otkupi celokupan ruski udeo, dobija novu osnovu za energetsku politiku ‒ onu koja se zasniva na zaštiti nacionalnih interesa, jačanju interkonekcija, investicijama u obnovljive izvore i integrisanom upravljanju energetikom. To je prelomni momenat koji bi označio prelazak iz reaktivne u proaktivnu energetsku politiku.“

"Ruski kapital u NIS-u mora da bude anuliran"

Direktor "Srbijagasa"

Direktor "Srbijagasa"

Biznis 18.11.2025. 23:53

"Ruski kapital u NIS-u mora da bude anuliran"

Šta možemo očekivati od 1. januara u pogledu snabdevanja gasom? 

"Ugovor o snabdevanju gasom koji Rusija drži samo do kraja godine zapravo jeste forma političkog pritiska na Srbiju, pokušaj da se njen stav u vezi sa NIS-om učini mekšim ili da se uspori proces potpunog izlaska ruskog kapitala iz vlasništva kompanije. Moskva je veoma svesna da je gas još uvek važan deo srpskog energetskog sistema i da produžavanje ugovora iz meseca u mesec ili iz godine u godinu stvara atmosferu neizvesnosti. Međutim, iako se ta dinamika spolja vidi kao ruska prednost, realna slika je znatno drugačija: Rusija zapravo ima daleko manje prostora za ucenu nego što izgleda.

Dva su ključna razloga. Prvo, evropsko tržište za ruski gas je praktično nestalo; većina dotadašnjih kupaca se okrenula LNG-u i drugim izvorima pa je Rusiji svaka stabilna, predvidiva zemlja-kupac vrednija nego ikad. Da bi zadržala kontinuitet prihoda, Rusija sebi ne može priuštiti luksuz da gubi tržište Srbije, posebno ne u trenutku kada svaka evropska zemlja koja još kupuje ruski gas ima finansijski i politički značaj za Moskvu. Ako bi iz političke odmazde povisili cenu gasa Srbiji, time bi presekli i poslednju preostalu liniju kontinentalnog tržišta u kojem još uvek imaju stabilnog kupca. To bi bila samopovređujuća odluka, koja šalje poruku i drugim državama da ruski ugovori nisu pouzdani.

Drugo, Srbija više nije u poziciji iz koje može biti lako ucenjena. Interkonekcija sa Bugarskom, pristup LNG terminalu u Aleksandropolisu i sve bolja integracija sa evropskim gasnim tržištem daju nam alternativu koja nije postojala pre samo nekoliko godina. To ne znači da možemo preko noći potpuno izbeći ruski gas, ali znači da nismo u situaciji potpune zavisnosti kao ranije. Rusija to vrlo dobro zna. Gas je roba koju Rusija i dalje mora da prodaje, a Srbija je jedan od retkih kupaca u Evropi kod kojih Rusija ima i politički i ekonomski interes da zadrži stabilnu saradnju. U takvoj konstelaciji, pretnja visokom cenom gasa više služi kao taktika nerviranja i stvaranja pritiska nego kao realna opcija koju bi oni dugoročno primenili.

Ako Srbija otkupi celokupan ruski udeo u NIS-u, odnosi u gasnom sektoru zapravo se oslobađaju od političke senke. Gas ostaje isključivo tržišno pitanje, što je za Moskvu čak povoljnije jer uklanja unošenje dodatnih političkih tenzija u energetsku trgovinu. Preuzimanje NIS-a ne znači prekid saradnje sa Rusijom, već naprotiv – omogućava da se saradnja svede na čisto komercijalni nivo, gde su obe strane motivisane stabilnošću: Srbija stabilnim snabdevanjem, Rusija sigurnim prihodom.

Zato je važno shvatiti da se Rusija kratkoročnim ugovorima služi kao pregovaračkom taktikom, ali da realni prostor za kaznene mere ima ograničenu dubinu. S obzirom na stanje ruskog izvoznog tržišta i nove srpske interkonekcije, mnogo je verovatnije da će, čak i posle otkupa NIS-a, Rusija nastojati da Srbija ostane jedan od poslednjih evropskih kupaca njihovog gasa i da će, uprkos političkim tenzijama, cena biti određena ekonomskim, a ne odmazdnim principima. Kad se ukloni politička veza kroz vlasništvo u NIS-u, gas se vraća u zonu normalne trgovine, a ne političkog ucenjivanja.“

NIS na raskršću

Aktuelno

Aktuelno

Vesti 04.10.2025. 17:05

NIS na raskršću