Vlade Radulović: "Bezrezervno okretanje ka Moskvi bilo bi samoubistvo"

Suština je, međutim, da će mnogo toga što će se dešavati na lokalu u velikoj meri zavisiti i od onoga što se događa na svetskom nivou.

Na to u razgovoru za “Ekspres“ upozorava i Vlade Radulović, predsednik Centra za geostrateška istraživanja i terorizam, koji odgovarajući na pitanje šta će za Srbiju da bude najveći izazov u narednoj godini, u konstelaciji događanja u svetu, odgovara: “Mi smo nažalost u takvoj situaciji da svi globalni lomovi utiču na nas, kako na spoljnopolitičkom tako i na unutrašnjem planu. U skladu sa tim, prosto čini se da se, pre svega, pitanje Kosova i Metohije neće odvajati od onih globalnih zbivanja. To je prvo polje i možda i najznačajnije kada govorimo o unutrašnjim pitanjima, ne ulazeći u politički segment odnosa pozicije i opozicije. Na spoljnopolitičkom planu ostaje nam i dalje pozicija u, ja bar ne bih više govorio o nekoj podeljenosti ili bipolarnosti između Zapada i Istoka, već u jednom dubokom jazu, procepu, ako bih mogao da ilustrujem kao u nekoj karikaturi, gde se jednom nogom i rukom odupiremo od jedne strane, a drugom od druge. A taj jaz je sve veći i veći. Koliko ćemo još moći da izdržimo u tome, veliko je pitanje. Šta konkretno mislim? Mislim da će se i dalje insistirati, odnosno da će ostati to pitanje sankcija Ruskoj Federaciji, naročito sada kada se najavljuju novi i novi paketi...“

Krajem prošle godine usvojen je još jedan paket sankcija.

“Upravo iz tog razloga to je 12, a sada pričamo o nekom potencijalnom 13, 14, 15... Boga pitaj koliko više će ih biti. Naravno, zavisiće od toga kako se situacija na ukrajinskom bojištu bude odvijala. Ostaće taj momenat pitanja sankcija, a rekao bih možda i konkretnijeg zahteva da se jasno i izričito ogradimo od Ruske Federacije. To pitanje nekako ranije nije se toliko apostrofiralo, odnosno podrazumevalo se pod ovim pitanjem sankcija, pa je to išlo kao neki prateći paket. Međutim, čini mi se da postoje dobre šanse da se u predstojećoj godini čak i to pitanje direktnijeg i jasnijeg distanciranja od zvanične Moskve stavi pred nas kao izazov. Sada ne govorim o tome kako će zvanični Beograd postupiti, prosto to je pitanje za novu vladu i za sve ono što se bude dešavalo.“

A zavisi i od toga šta će se dešavati i na Zapadu.

“Apsolutno. Predstoje nam izbori i u Ruskoj Federaciji i u Sjedinjenim Američkim Državama...“

I u Ukrajini.

“Slažem se. Pa bogami i izbori za Evropski parlament. Svašta će se dešavati u mesecima i godini koja je pred nama. Nema dileme da će to umnogome uticati i na dinamiku, odnosno po onoj staroj matrici – što više problema kod njih u kući, to manje pritisaka na nas, i obratno, što je kod njih situacija jednostavnija, imaju više manevarskog prostora i tako je problematičnije za nas. Međutim, to je jedna strana medalje. Naravno, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je Rusija i te kako prisutna ovde, činjenicu da Rusija ima određene mehanizme kojima vrši pritiske... U poslednje vreme, ja u šali volim da kažem, u Briselu čak ne stignu ni da pročitaju šta se desilo, a Zaharova se već oglašava, upućuje neke poruke i neke, ja bih to između redova čitao, i pretnje.“

Da li to zapravo upućuje na zaključak da oni znaju šta će da se dogodi i pre nego što će se dogoditi, odnosno da možda oni stoje iza toga?

“Lično nemam dilemu oko toga jer nebrojeno puta je ponovljeno i svakom objektivnom i ko zdravorazumski posmatra situaciju jasno je da Zapadu ni u kom slučaju ne odgovara bilo kakvo zatezanje odnosa ili bilo kakav konflikt na Balkanu. Njih je dovoljno uzdrmala situacija u Izraelu. E sada, zamisli još da se na sve to otvori pitanje Balkana gde oni imaju KFOR, gde Evropska unija ima misiju u Bosni i Hercegovini, da oni sada moraju da izdvajaju resurse, ljude i za to, a vrlo su velike tenzije na Baltiku, između Belorusije i Poljske... Dakle, Zapadu apsolutno ne odgovara da ima bilo kakvo komešanje na Balkanu. Dok je ruskoj strani, zapravo, to jedini manevarski prostor koji može da iskoristi u svoju korist, koristeći dobro raspoloženje u javnom mnjenju Srbije stvoreno usled višegodišnjih medijskih kampanja direktno potpomognutih od strane Ruske Federacije. Procentualno posmatrano, veoma mali deo javnog mnjenja Srbije je spreman da jasno i nedvosmisleno kaže – da, Rusija i tek ako vrši uticaj koji ne ide nama u prilog, već se Rusija posmatra sa nekog ideološkog aspekta, čak fanatičnog. Jer kao što Zapad ima svoje interese, apsolutno i Rusija ima svoje interese i Kina jer to su velike sile. Ovde kod nas ljudi razmišljaju sa aspekta emocije, a ne sa aspekta kako velike sile rade.“

Dragan Šutanovac: "Svaki sukob u svetu je interes Moskve"

Intervju

Intervju

Vesti 09.10.2023. 11:29

Dragan Šutanovac: "Svaki sukob u svetu je interes Moskve"

Nezrelo.

“Mogu da iskoristim apsolutno taj termin. Mi smo sada došli u specifičnu situaciju da se Zaharova odmah nakon onih izbornih protesta oglasila i to po matrici koju su onda sledili pojedini i ovde, čime su potvrdili da su zapravo filijala Moskve. Što i ne čudi kada se pogleda njihova struktura. Ali dobro, da ne ulazim sada u to. Ona govori o nekom Majdanu, o ne znam nekim stvarima koje nemaju veze sa zdravim razumom. Ali se postavlja jedno vrlo interesantno pitanje – ako ste vi sve to znali i naravno da su obaveštene od strane Ruske Federacije i naše službe, ja postavljam jedno vrlo jasno i konkretno pitanje, ako vi toliko dobro pratite situaciju na Balkanu, pa kako to da, gospodo, niste znali ništa o Banjskoj? Kako to da niste imali nikakve informacije o Banjskoj? A pritom se Banjska desila po istom scenariju, gle čuda, malih zelenih ljudi koji su se pojavili na Krimu. Samo što nije poprimilo te razmere kao što je bio Krim. Podsetio bih još jednu stvar i podvukao, na one julske proteste 2020. godine.“

Za vreme korone.

“Tako je. Tada je direktno Ana Brnabić, koja je i tada bila predsednik vlade, optužila Rusiju za umešanost, odnosno, u javnosti je Rusija direktno optužena da su pripadnici ’Vagnera’ došli da pokrenu antivladine proteste u Srbiji. I vrhunac cele priče je taj da mi dolazimo u paradoksalnu situaciju da iz Rusije stižu optužbe na račun toga da Zapad priprema neki evro Majdan ili kako bi se to već zvalo, dok sa strane Zapada imamo prilično staložene i rekao bih provladine komentare i od samog ambasadora Hila. Moskva je i te kako upućena u dešavanja ovde, Moskva i te kako kontroliše te radikalne grupe, naročito na tom desnom krilu i, pitanje koje će Moskva, nemam dileme, da koristi i u narednom periodu za izazivanje nemira i bilo čega drugog, što nam ne ide u prilog, jeste svakako pitanje Kosova i Metohije. A bojim se da nam teg Ohridskog sporazuma i svega onoga što je dogovoreno stoji nad vratom u tom smislu da je pitanje sada ne ni godine kada će morati jasno da se prihvati i da se krene njegova implementacija, već mislim da je to pitanje meseca i da je februar zapravo mesec kada će stvari početi da se lome i u skladu sa tim.“

Godinu dana posle postizanja tog sporazuma.

“Tako je, i upravo u skladu sa tim ide ona priča kakvo će proleće biti u Beogradu ukoliko protesti potraju. Tako da možemo rizikovati neku političku krizu.“

To znači da bi opet Rusija želela da iskoristi taj trenutak da nešto ovde isprovocira.

“Najmanje dve stvari govore u prilog tome. Ovo nije kritika Rusije, već samo poimanje i posmatranje činjenica. Prva je ta da Rusija sem Belorusije nema drugi prostor u Evropi u kome može da se bori za svoje interese. Dakle, samo Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, odnosno čitaj Republiku Srpsku, i to je svima jasno. I drugo je pitanje utemeljenja u javnosti tog narativa koji je građen ovde više decenija preko raznih udruženja građana, nevladinih organizacija, različitih grupa i političkih partija. Te dve stvari kada se spoje i stave na jedno mesto, naravno posmatrajući iz pozicije Balkana koji je tu gde jeste, vrlo je jasno da Rusija koristi ovaj region. Neko će sada na to dodati i situaciju u Severnoj Makedoniji kada su pokušali čak i onom scenariju koji je maltene prerastao u građanski rat, kada je napadnut Zaev, kada su ljudi ušli u Sobranje, pa pokušaj puča u Crnoj Gori... Dakle, ovo nisu jednačine sa nepoznatima, ovde su jednačine vrlo jasne. Pokušaj da se spreči nova vlada Severne Makedonije, u tom trenutku Makedonije, jer se znalo da će ta vlada dogovoriti sve sa Grcima i da će Makedonija ući u NATO, čime Rusija gubi bitku u Severnoj Makedoniji i na Balkanu. Slično je bilo i u pokušaju da se onesposobi režim u Crnoj Gori, odnosno da pokušaj nekog udara spreči ono što je bilo jasno da će uslediti, a to je članstvo Crne Gore u NATO-u. To su činjenično jasne stvari. Šta je nama dodatni teg? Dodatni teg je što je sada fokus sa ovih tačaka premešten na Srbiju. Mi smo prilično ozbiljno čvorište koje Rusija neće dozvoliti tako lako da izgubi i trudiće se da ga ni po koju cenu ne izgubi jer to bi onda značilo da Rusije više u Evropi nema. S druge strane, ulagaće u skladu sa tim sve moguće resurse, da ako ništa drugo, ne zbog Srbije kao Srbije, praveći probleme Evropskoj uniji i NATO-u u ovom regionu, da pokuša da dobije neke svoje poene.“

Koliko taj sentiment koji građani ovde gaje prema Rusiji otežava položaj vlastima u Beogradu?

“Svakako da pozicija zvaničnog Beograda nije nimalo laka. To je jasno iz svih ovih proteklih godina. Mislim da Beograd ne može sebi da dozvoli da se u potpunosti okrene Zapadu, pre svega zbog javnog mnjenja koje jeste da kažem... U stvari ja imam stav da je zapravo, procentualno posmatrano, najveći broj stanovnika ili građana Republike Srbije, nekog neopredeljenog i neutralnog stava. Čini mi se da je najvećem broju građana Srbije možda malo draža, da koristimo taj laički termin, Rusija u odnosu na Zapad jer će argument biti to – pa Zapad nas je bombardovao, a Rusija nije.“

Ali ću da odem na Zapad da radim.

“Ali ću da odem na Zapad da radim, tamo ću da pošaljem decu da se školuju, odatle ću da dobijam pare, radiću u zapadnim firmama... Sve je to tako, ali prosto to je taj neki emotivni momenat koji preovlađuje u celoj priči. Ono oko čega nemam dilemu i što je vrlo jasno, onog trenutka kada bi Rusija izgubila uticaj koji ima u medijima u Srbiji, kroz nekoliko godina pozicija Rusije koju ima u javnosti bi drastično opala. U prilog tome govore devedesete, pa čak i početak dvehiljaditih, kada nakon bombardovanja nije postojala tolika euforija za Rusijom. Štaviše, kada pogledate ankete koje su rađene po pitanju odnosa prema NATO-u, tamo negde 2002, 2003. godine, svega tri-četiri godine posle bombardovanja, te ankete govore da je između 25 i 30 procenata stanovništva smatralo da bi Srbija ipak trebalo da uđe u NATO jer je to neka sigurnost da nam se ne desi sličan scenario, ili iz ovog ili onog razloga smenjen je Miloševićev režim koji je navukao sve ratove, otvaramo se ka Evropi itd... Da li je odnos Evrope i Zapada u godinama posle toga uticao da se promeni raspoloženje građana, verujem da ima i toga. Ali je na prvom mestu apsolutno strategija Rusije posle 2008. godine da bude i te kako prisutna ovde. Ne treba zaboraviti da je Rusija direktno podržavala cepanje državne zajednice Srbije i Crne Gore, direktno podržavala cepanje Crne Gore. To je na kraju krajeva priznao i sam Oleg Deripaska. Ne treba izgubiti iz vida da su kroz one silne kupovine vila i placeva, gde se jedan ar na moru plaćao kao čitava zgrada u Beogradu itd., da je to bio novac koji je trebalo da podrži novu mladu crnogorsku državu, pokušavajući da jedan deo Jadrana ipak ostane pod kontrolom Rusa. To im nije pošlo za rukom, ne znam ko im je to usadio ideju da će to moći, ali očigledno nisu poznavali neke prilike u Podgorici. I imajući sve to u vidu, prilično sam siguran da kada bi Rusija izgubila pozicije u medijima, a tu mislim i na neke emisije koje su direktno podržane od strane Moskve, na određenim televizijama i sa nacionalnom frekvencijom, preko različitih eksperata, stručnjaka, ljudi prisutnih u javnosti koji su 100 odsto proruski orijentisani, izgubili bi i tu poziciju u javnosti. To direktno utiče na kreiranje određenih narativa i određene slike, a stvari na terenu funkcionišu drugačije. Kada se pokrene pitanje toga da tadašnja Rusija nije pomogla Jugoslaviji, te 1999. godine nije učinila ništa da se spreči bombardovanje...“

Pre toga je glasala i za uvođenje sankcija.

“Ja u šali volim da kažem da je tadašnjoj Jugoslaviji više pomogao Zimbabve jer je bio ili protiv ili uzdržan za razliku od Rusije koja je glasala čak i za one skandalozne sankcije 1992. godine. Kada se pokažu javni dokumenti i izjave ruskog ambasadora u Hrvatskoj koji traži od Hrvatske da se izmire dugovanja za municiju, naoružanje i vojnu opremu koju je Rusija slala Hrvatskoj da ratuje protiv Srba u Krajini, kada pogledaš na više od 160 letova iz Ruske Federacije za Hrvatsku, pa čak i informacije koje govore u prilog tome da su piloti na određenim platformama i helikopterskim i avionskim bili Rusi, jer ih Hrvati nisu imali dovoljno, to ovde ljudi ne žele da prihvate kao činjenicu. Kada se pokrene to pitanje, to je odmah neka zapadna propaganda. A to su realnosti za koje postoje dokumenti i podaci. Kada se pokrene pitanje a šta je sa našim NIS-om, naftnim platformama u Angoli, Nigeriji koje su pripadale nama, ko je to uzeo i gde je to nestalo, odmah je to – a, to su zapadni plaćenici. A ne, to je samo realno pitanje. I kada se to pogleda sa druge strane, dakle, kreneš, ne moraš da prođeš 200 kilometara pa ćeš da naletiš bar na jednu tablu da li kod škole, da li kod doma zdravlja, da li kod neke bolnice, da li kod ovog ili onog objekta, gde piše “uz podršku Evropske unije“, “kroz program finansiranja Evropske unije“, kroz ove fondove, one fondove... Ali ljudi to prosto kao da ne primećuju...

Mislim da je naš pravac negde između jer mi moramo, kao zemlja koja nije toliko moćna i jaka, pokušati da nekako balansiramo, održavati dobre odnose i sa jednima i sa drugima, ali nikako izgubiti iz vida činjenicu da smo mi zemlja koju okružuje NATO, da smo mi zemlja koja je okružena Evropskom unijom, da smo mi zemlja koja najveći broj kompanija i najveći broj radnih mesta upošljava u kompanijama koje dolaze sa političkog Zapada. Prosto, naša sudbina je Evropa i Evropska unija, a ne Kazahstan, Tadžikistan ili već ne znam šta drugo.“

Upravo sam hteo to da te pitam, da li je moguće ostati na neki način neopredeljen?

“Veoma je teško i izazovno. Ne znam koliko je to dugoročno održivo. Svakako da će, kada se bude ova situacija u Ukrajini završila u nekom trenutku, stvari biti mnogo jasnije i kristalnije za čitanje, ukoliko sve ne pređe u neki globalni sukob. A, nažalost, mnogo stvari govori u prilog tome i to je ono što posebno zabrinjava. Ali ukoliko do toga ne dođe, svakako rezultat toga dokle ruska čizma stigne uticaće na neko buduće kreiranje odnosa. U svakom slučaju, politika bezrezervnog okretanja ka Moskvi i Rusiji bila bi samoubistvo za Srbiju.“

Kao što je bilo ’90, ’91.

“Apsolutno. Mi smo već jednom to iskusili. Ako neko misli da će ruska čizma da dođe do Dunava, taj osim emotivnog razmišljanja nikakvo drugo razmišljanje nema niti je to razmišljanje zasnovano na bilo čemu. Jer ako neko misli da će Evropa i Zapad da dozvole da Rusija zaista dođe do Dunava, to su bajke. Tako su mislili i devedesetih pa su i 1999. godine čekali ruske tenkove i S-300, pa ga ni tada nije bilo niti će ga biti ikada. Realnost je nešto drugo. Ja se ne bavim politikom, ali dobra politika je ona koja nekako pokušava, koliko je to moguće, da ostane imuna na udarce i sa Istoka i sa Zapada. Ali mi moramo prosto pratiti tok Zapada jer to je naša realnost. Alternativa bi značila potpuno okretanje ka Istoku, ka Rusiji, Kini, ka ne znam čemu god, ali je sve to moguće u nekom našem kafanskom razmišljanju i do onog trenutka dok neko ne sedne i kaže – e pa, gospodo Srbi, dosta smo vas trpeli, dosta ste se igrali, hajde sada da vidimo kako ćete da se ponašate kada u svih ovih 12, 13, 15 paketa sankcija koje smo pripisali Rusima i Belorusima, sada stavimo malo i vas tu, pa da vam povučemo strane investicije, pa da vam stopiramo fondove i da vidimo od kojih para ćete vi da plaćate penzije, od kojih para će da vam živi zdravstveni sistem, od kojih para ćete vi da radite infrastrukturne projekte. Pa da vidimo kako ćete vi te ljude da zaposlite kada vam mi povučemo neke...“

Koliko mislite da je to realno?

“Nije to toliko realan scenario jer ni Zapadu ne odgovara. Zapad prosto pokušava da ima kompaktnu sigurnu celinu. I Zapadu je jasno da onog trenutka kada bi ovde ostavio haos, da bi to stvarno bio haos u koji bi morao posle da utroši godine i godine da ga reši. Sada još postoje proevropske snage koje nisu bez glasa, kojih ima i u parlamentu i u javnom životu. Ukoliko bi Zapad povukao takve drastične poteze, mislim da bi to za njih bio totalno brisan prostor. Jer za razliku od devedesetih i s kraja devedesetih kada je narod bio besan na Miloševićev režim s pravom, na sve ono što smo zbog Miloševića pretrpeli, sada mislim da bi veoma teško bilo objasniti da je to ne znam zbog nekog režima u Beogradu. Taj račun bio bi isporučen direktno Briselu, a onda je pitanje koliko bi prošlo godina i šta bi sve trebalo da prođe da bi se stvari vratile bar na nulu. Za to vreme bi Rusija napravila svoju tvrđavu ovde, a to bi u konačnici bila sudbina jedne Čehoslovačke, jedne Poljske, jedne možda Rumunije u periodu Hladnog rata. Mi bismo tada, kao što slušamo da se nekad išlo pa se tamo za ’vegetu’ ili za farmerke moglo uzeti ne znam šta, kako su tamo čekali naše autobuse i kombije kada dolaze odavde, e prilično sam siguran da bi tako bilo nama. Dugo godina bismo čekali da negde izađemo iz zemlje. To je najcrnji scenario.“

Kojim državama je EU odobrila početak pristupnih pregovora

Šarl Mišel objavio

Šarl Mišel objavio

Svet 14.12.2023. 20:42

Kojim državama je EU odobrila početak pristupnih pregovora