VRH LEDENOG BREGA: Aleksandar Papić – junak našeg doba

VRH LEDENOG BREGA: Aleksandar Papić – junak našeg doba


Lik i delo opisani u prethodnom tekstu, nažalost, nisu nešto što je izuzetak. Ne radi se o endemskoj vrsti, sklonoj tihom nestanku, već bi se pre moglo reći da se radi o fenomenu koji dobija na zamahu. Možda će grubo zvučati, ali pojava i ponašanje oličeni u liku i delu mladog lokalnog funkcionera vladajuće stranke Aleksandra Papića, polako postaju stvar mode. Stvar trenda i fame koja prati svakoga ko politiku i bavljenje istom vidi kao mogućnost da se preskoči nekoliko stepenica u životu i da se na taj način stigne do željenog cilja. Iako svaka od tih preskočenih stepenica znači u realnim životnim okolnostima nekoliko decenija uloženog rada, gomile žuči i nepravde, ipak se od prečice previše ne preza, niti se razmišlja šta nosi sutrašnji dan. Naravno, uz obavezno pozivanje na ime Aleksandra Vučića ili Andreja Vučića kao neizostavni deo “poslovno-politikantskog” vokabulara tih i takvih pojava čiji je Aleksandar Papić tek pokazni primer.

U prošlom broju na njegovom primeru demonstrirali smo tek neke obrise ovakvih fenomena. Kao što rekosmo, nažalost, pomenuti gospodin nije jedini koji upražnjava slične aktivnosti, koje se u Srbiji generičim imenom označavaju kao “biznis”, ali bi se u pristojnom svetu nazvali drugačijim imenima. Koliko je to opasno i društveno pogubno, pokušaćemo da ilustrujemo na primeru poslovnih delatnosti koje smo već načeli u našem tekstu u prošlom broju. U daljem istraživanju i obavljajući razgovore sa više ljudi koji su najdirektnije bili uključeni u određene segmente ovih aktivnosti, ustanovili smo samo na jednom primeru razvijanja ovakvog modela poslovne hobotnice kakav poguban uticaj ima po državni aparat. Da zlo bude veće, ove poslovne aktivnosti su bile koncentrisane na rad jednog od najbitnijih segmenata u okviru svakog državnog aparata. Na aparat sile. Naši sagovornici, koji su iz razumljivih razloga želeli da ostanu anonimni, do detalja su nam razložili funkcionisanje, nazovimo ga tako, biznis modela u kome je država ostala oštećena za desetine miliona evra, prema najkonzervativnijim procenama.

Iako je osnovna šema u svojoj osnovi jednostavna i u krajnjoj simplifikaciji se svodi na momenat obezbeđivanja prednosti tačno određenim privrednim subjektima, u odnosu na konkurentske privredne subjekte prilikom dobijanja unosnih ugovora sa državnim organima i preduzećima. Nekada bi se ta pomoć svodila na drugarsku pomoć u utvrđivanju vrednosti elemenata vezanih za ponude, odnosno prostim jezikom rečeno, pravoj firmi se šapne cena koja prolazi na tenderu, a nekada bi pomoć bila daleko ozbiljnija. Ta “ozbiljna pomoć” sastojala se nekada u tome da se obezbede uslovi pod kojima se tačno određena i targetirana firma favorizuje u odnosu na one druge ili još eklatantniji i flagrantniji primer po kome bi se čitav tenderski postupak ili bilo koji postupak javne nabavke krojio po meri tačno određene firme po sistemu ključ u ruke. Znači, od definisanja konkursnih uslova pa do odabira i obezbeđivanja učešća fikus kompanija koje bi obezbeđivale postojanje privida konkurentnosti i zadovoljenje forme. Opet prevedeno na svakidašnji jezik, usluga “ključ u ruke” podrazumevala je da se u kontrolisanim uslovima definišu uslovi nabavke i pored toga da se obezbede adekvatno neadekvatne ponude “konkurentskih” firmi i na taj način bi se u potpunosti zadovoljila forma.

Povezane vesti – LJUDI IZ SENKE: Ko je Aleksandar Papić?

Naravno, čitav ovaj mozaik je apsolutno nemoguć ako ne postoji neki jako moćan kohezioni faktor. Interes jeste dovoljna polazna osnova, ali on sam po sebi nije dovoljan. Pored interesa, potrebna je i određena vrsta moći i to ne bilo kakve, već političke moći ili njenog privida. Naravno, nije razložno pretpostaviti da je mladić poput Aleksandra Papića, u svojim ranim tridesetim godinama, već stekao takvu vrstu moći. Pre će biti da je on na neki način pozajmljuje od drugog ili da kod zainteresovane javnosti stvara privid emanacije i delegiranosti za kakvu specijalnu misiju sa tajnovitim ciljevima, koji su opet u tesnoj sprezi sa najvišim državnim interesima. I naravno, nije teško pretpostaviti na čiju se moć i ime pozivaju. U svakom slučaju, knjiga spada na nekoliko slova.

Predsednik države, njegov brat, neko od članova familije i jedan ili dva najbliža saradnika. Ako malo pažljivije naćulite uši u bilo kom beogradskom ili novosadskom kafiću i uhvatite delić nekog poslovnog razgovora, sigurno ćete uhvatiti sentencu “… rekao mi ovaj, ili rekao mi onaj…”. Iako vrlo često ove tvrdnje veze nemaju sa istinom, ipak se njihovo postojanje ne može poreći.

Kada govorimo u konkretnom slučaju vezano za poslovanje gospodina Aleksandra Papića, pomenuti je svoj poslovni autoritet zasnovao na emanaciji tuđe moći, pošto je on per se kao lokalni funkcioner Srpske napredne stranke sa Zvezdare nije mogao imati, odnosno nije je mogao imati za onaj nivo i vrstu poslova kojima se bavi. O kom nivou aktivnosti mi zapravo pričamo i koji su efekti tih aktivnosti, ilustrovaćemo kroz primere. Kako smo doznali, gospodin Papić je u nekoj vrsti specifičnog odnosa ili, da nazovemo to tako, posedu “efektivne kontrole” nad nekoliko pravnih lica, bar kada se radi o poslovanju sa državnim organima i javnim preduzećima.

Radi se o preduzećima: “Tim System” iz Beograda, EWE d.o.o., takođe iz Beograda, AIGO iz Beograda, “Oblak tehnolodžis GIA” d.o.o., takođe iz Beograda. Prve tri kompanije se bave računarima, proizvodnjom računarske opreme, razvojem softvera, dok se četvrta bavi projektovanjem i izgradnjom objekata. Kao što smo na primeru kompanije “Tim System” u prošlom broju pokazali, nagli skok u visini prihoda sve kompanije beleže u nekoliko poslednjih godina. Tako npr. kompanija EWE d.o.o. beleži prihod od 7,5 milijardi dinara u 2018. godini, što je nešto više od 60 miliona evra, dok na primer “Oblak tehnolodžis” d.o.o. beleži rast prihoda sa nešto više od 600 miliona dinara 2016. godine na 1,2 milijarde dinara ili nešto više od 10 miliona evra u 2018. godini.

Firma AIGO je npr. 2015. godine imala prihod od 1,9 milijardi dinara, da bi 2018. imala prihod od 4,7 milijardi dinara, odnosno 40 miliona evra. Kompanija GIA d.o.o. takođe nije bila pošteđena ovog trenda. Naime, 2015. godine imali su prihod od 700 miliona dinara, da bi krajem 2018. nivo prihoda porastao na 3,2 milijarde dinara, odnosno više od 25 miliona evra. Gruba računica kaže da su sve ove kompanije u jednoj godini prihodovale više od 135 miliona evra uglavnom ili većim delom sklapajući unosne poslovne aranžmane sa državnim institucijama. Tako je npr. kompanija GIA d.o.o., koja se bavi projektovanjem i izgradnjom, samo u prošloj godini sa jednim ministarstvom ugovorila izvođenje radova u vrednosti od 10 miliona evra i to tako što je kvadrat izgrađenog kancelarijskog prostora naplaćivala po ceni od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti uvećanoj za vrednost PDV, ne uključujući u tu cenu i vrednost zemljišta, taksa, priključaka i svih ostalih dažbina i prinadležnosti. Prostom računicom, jasno je da je cena naduvana bar duplo u odnosu na realne tržišne vrednosti, ali ako bi se zagrebala forma javne nabavke, sve stavke bi bile ispoštovane. Postupak je sasvim sigurno bio sproveden u skladu sa propisima, ali njegovi efekti su svakako štetni po korisnike budžeta Republike Srbije.

Slično je i sa npr. nabavkom tonera za štampanje za državni organ koji se sprovodi više puta u toku jedne godine. Sve nabavke ovog tipa kod pomenutog državnog organa dobila je firma AIGO, i to u lotovima čije se vrednosti kreću u okvirima od 50 do 100 miliona dinara po lotu, čime smo se ponovo približili cifri koja prelazi jednu milijardu dinara. Ipak, najslađe su one nabavke u kojima ne postoji roba već se radi o nabavci intelektualne vrednosti ili usluge tipa npr. softvera. Nabavka pomenutih dobara je inače omiljeni teren i prostor gde se gospodin Papić i njegovi saradnici osećaju kao svoji na svome. Tako je npr. konzorcijum koji su činili kompanija “Tim System”, gde je gospodin Papić inače formalno zaposlen, i jedna renomirana domaća kompanija koja se bavi trgovi om računarskom opremom, razvojem softvera i medijima u drugoj polovini prošle godine dobio ugovor za nabavku softvera za potrebe ovog državnog organa u vrednosti od šest miliona evra.

social-network-post-1920x1080-710x399

Nabavka je zbog prirode delatnosti državnog organa dobila oznaku poverljivo, ali još uvek nije započeta realizacija ovog posla iako su avansi blagovremeno isplaćeni. Primera, nažalost, ima na desetine i sa razlogom se postavlja pitanje kako je moguće da ovakve aktivnosti nisu ranije privukle pažnju odgovarajućih državnih organa.

Kako saznajemo, u jednom trenutku u toku 2019. godine Poreska uprava se bavila istraživanjem prirode poslova kompanija EWE i “Oblak” sa određenim državnim organima, polazeći od pretpostavke da postoje određene suspetktne aktivnosti u kojima se na neki način izbegavalo plaćanje poreza i drugih budžetskih prihoda. Situacija se prevazišla tako što je pronađeno solomonsko rešenje da se određena dobra i oprema doniraju državnom organu da li kao vid kompenzacije ili pak kao vid neke vrste sanacije štete ili neizrečene kazne oportuniteta. U svakom slučaju, dublje istraživanje je izostalo, a konsekventno nije bilo ni govora o nekakvoj kazni koja bi usledila ako bi se utvrdila nepravilnost.

Svesni i orijentisani ljudi bi ustvrdili da se u ovom slučaju pojavila neka neobjašnjiva sila koja sve rešava i koja je počistila gužvu oko Aleksandra Papića i njegovih saradnika. To bi bilo sasvim razumno objašnjenje. Ali, nažalost, postoji i ono drugo, uslovno rečeno, paranormalno objašnjenje koje se zasniva na tome da je širenje fame i lažno pozivanje na nečije ime, autoritet i moć zapravo izlaz iz svake pa i neizlazne situacije. Još jednom da naglasimo da primer Aleksandra Papića nije usamljen i verovatno po svojoj magnitudi nije ni najveći. Jer pored nespornog talenta, gospodina Papića nekoliko faktora ozbiljno ograničava. Prvi je svakako mladost i nedovoljno iskustva u ozbiljnim političkim igrama. Zatim, nedostatak realne moći i bliskosti sa najmoćnijim političkim krugovima. Uz uvažavanje ambicije koja je svakako prisutna i nedostatak skrupula koji je neizbežan, ipak gorepomenuti faktori ograničavaju širinu zahvata i dubinu poslovnih aktivnosti kojima se trenutno bavi gospodin Papić.

Postoje i neki drugi slični fenomeni sa drugim imenima i prezimenima, ali sa sličnim modusom operandi koji se zanimaju kurentnijom, opipljivijom i vrednijom robom od softvera, nabavke kompjuterske opreme i tonera. Ne potcenjujući Aleksandra Papića i njegovu kliku koja na tim poslovima obrće više od stotinu miliona evra godišnje, mogu se samo naslutiti nivoi obrta novca nekih drugih sličnih biznismena koji se diče svojom bliskošću sa vlastima i kojima su puna usta “imena”.

O njima, ali i o Aleksandru Papiću, nastavićemo da pišemo i istražujemo.

Nastaviće se…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar