ZABRANJENA DECA: Kako je OZNA uništila herojski podvig Dijane Budisavljević

Koji god pojam, sinonim ili rečenicu da napišete o Dijani Budisavljević, nekako vas je sramota. Nemoguće je naći adekvatnu reč ili misao koja joj pripada. Jer i površan pogled na njenu biografiju, na neverovatan podvig najvećeg humanitarca u Drugom svetskom ratu, govori vam da pred vama stoji mitska ličnost, skoro svetačka pojava u savršenom ljudskom liku. Ona je zapravo "Jovanka Orleanka naših vremena, ne kao devojka iz Orleana od pre pet stotina godina, sa čeličnim mačem u ruci, već s velikim ljudskim srcem u grudima…", kako piše publicista i novinar Boško Lomović u "Knjizi o Dijani Budisavljević".

Ko je Dijana Budisavljević i zbog čega bi svi Srbi ovog sveta trebalo da joj se klanjaju? Rođena ju u Insbruku (Austrija) 15. januara 1891. kao Dijana Obekser. Godine 1917. udaje se za Srbina, dr Julija Budisavljevića, dolazi u Zagreb, gde on biva imenovan za profesora hirurgije na Medicinskom fakultetu. Između dva velika rata žive u Zagrebu kao ugledna i dobrostojeća porodica, dobijaju ćerke Ilsu i Jelku. Na početku Drugog svetskog rata Dijana se nije mogla pomiriti sa činjenicom da srpsku decu i pravoslavne izbeglice u ustaškim logorima fašističke Nezavisne Države Hrvatske niko ne pomaže. S tim ciljem ona je osnovala ilegalnu ćeliju "Akcije Dijane Budisavljević", angažovala mrežu pomagača i na taj način spasla iz ustaških dečjih logora 12.282 srpske dece, dok je 3.254. dece umrlo od bolesti, gladi i telesnih povreda. Ispod ustaške kame spasenu decu su smeštali u hraniteljske porodice u Zagrebu i okolini kod proverenih i čestitih ljudi.

Povezane vesti - Film o Dijani Budisavljević na Pulskom festivalu

Posle oslobođenja Zagreba 1945, Brozovi partizani, odnosno njihova tajna policija Ozna, isključuju Dijanu iz dalje brige o toj deci, oduzimaju joj svu dokumentaciju i zabranjuju rad njene organizacije. Dijana i njeni saradnici vodili su preciznu evidenciju - svako dete je imalo evidencioni karton, gde su bili upisani svi podaci, od imena i prezimena, godine rođenja, odakle je, ime oca i majke, kao i veroispovest i u koju porodicu je dete smešteno.

Ozna je oduzela i po svoj prilici uništila svu dokumentaciju, deca su ostala u hraniteljskim porodicama, odrasla su kao katolici ili Jevreji. Brozovi komunisti su temeljno odradili dva nečasna dela: zabranili su da se deca vrate kućama i porodicama gde su rođena i zabranili su da se išta javno saopšti o Dijani Budisavljević, njenoj organizaciji i spasavanju dece iz ustaških logora; branili su ustaške zločine i njeno herojstvo omertom. Ozlojeđena i razočarana, s mužem se vratila u Insbruk, gde je preminula 1978. Julije Budisavljević, njen muž, umro je tri godine kasnije, u stotoj godini života.

Međutim, Dijana Budisavljević je iza sebe ostavila Dnevnik, koji je u Insbruku štampan na nemačkom jeziku. U Zagrebu 2003. štampan je na hrvatskom jeziku u skromnih 700 primeraka, u izdanju Hrvatskog državnog arhiva i spomen-područja Jasenovac. Dnevnik beleži dragocene podatke o dramatičnim akcijama spasavanja dece, o ličnostima iz vrha Pavelićeve fašističke Hrvatske, o dobrim ljudima koji su rizikovali svoj život, život članova svojih porodica da bi spasli decu iz logora smrti.

U tom dnevniku, koji ima oko 170 strana i stotinak strana dokumenata i obrazloženja, Dijana ni jednom rečju nije isticala sebe u tim poduhvatima. Samo je zapisala svoj životni kredo:
"Polazila sam od stajališta da moj život nije vredniji od života nedužno progonjenih…"

"Ekspres" ekskluzivno objavljuje izvode iz Dnevnika Dijane Budisavljević. Motiva za objavljivanje sećanja najhumanijeg radnika Drugog svetskog rata je mnogo. Pomenućemo nekoliko: da se vidi koliko su Srbi grešni, da obznanimo na šta je sve bio spreman Brozov komunistički režim i da se ne zaborave plemenita dela velike Dijane Budisavljević.

Novi strašni svet

Zanimljive su okolnosti u kojima se Dijana Budisavljević upustila u "Akciju". Ona u svom dnevniku o svemu tome piše kao o nekom običnom zbivanju, kao da slučajno otkriva novi svet koji će joj iz temelja promeniti život. Pisala je Dnevnik od 23. oktobra 1941. do 1. oktobra 1945. Iz Dnevnika se vidi da nije pisala svakodnevno, pomno je beležila samo važne događaje.

U uvodu tih dragocenih dnevničkih beleški Dijana Budisavljević navodi:
"Moja švalja je Slovenka. Od nje sam saznala za pomoć koju ovdašnji Slovenci pružaju izbeglicama sa slovenačkih područja koja su zauzeli Nemci. Moja krojačica je Jevrejka. Nekoliko puta mi je pripovedala o velikoj akciji pomoći koju je Jevrejska bogopoštovana opština (u vreme NDH organizovala je narodne kuhinje i delila besplatnu hranu, izdržavala dom staraca i slala pomoć u logore interniraca) namenila svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslavne vere nije u Zagrebu postojala nikakva akcija pomoći. Moji predlozi gospodi iz pravoslavnih krugova da se organizuje takva pomoć nisu naišli na interes."

        23. oktobar 1941.

"Moja zaova, gospoda Mira Kušević saznala je prilikom posete gospođi Mariji Lađević (rođaka njenog muža Julija Budisavljevića) da postoji veliki koncentracioni logor u kojem se, osim Jevrejki, nalaze i pravoslavke s decom. Jevrejska bogopoštovana opština ima dozvolu, odnosno obavezu da izdržava taj logor, i možda bi se mogli dati prilozi za pomoć ženama i deci hrišćanske vere. Odlučile smo se o tome bliže informisati u Jevrejskoj opštini. Istoga dana posle podne otišle smo u kancelariju u Trenkovu 9, u ‘Pomoć za logore’. Tamo prisutni gospodin nije bio informisan mogu li oni primati priloge za zatočenike koji nisu Jevreji. Obećao je da će se raspitati u Jevrejskoj opštini i molio nas da idući dan ponovo dođemo. Moja zaova i ja smo u to vreme samo nameravale da mesečno dajemo novčane priloge."

Na golom podu

24. oktobar 1941. godine

"Budući da moja zaova više nije bila u Zagrebu, otišla sam sama, prema dogovoru, posle podne u Trenkovu 9. Bila sam vrlo ljubazno primljena i neki gospodin Stein me je zamolio da s njim odem u glavnu kancelariju Jevrejske bogopoštovane opštine na Tomislavovom trgu 4. Tamo su mi objasnili da nije dovoljno davati samo pojedinačne priloge, već je potrebno u pravoslavnim krugovima organizovati jedan odbor koji će preuzeti brigu o pravoslavnim zatočenicima u logoru Loborgrad. U logoru su se nalazile žene s decom, vrlo loše smeštene, na golom podu, ispod krova koji nije plafonom odvojen od tavana, bez pokrivača i tople odeće, bez najpotrebnijeg. Bilo bi neophodno da se nadu ljudi koji će preuzeti brigu o njima. Jevrejska opština ima od ustaške policije potrebne dozvole za ostvarivanje te brige. Ukoliko nedostaju još neke dozvole, moguće ih je dobiti. (Kako se kasnije pokazalo, te su tvrdnje bile potpuno pogrešne. Nije postojalo nikakvo odobrenje za akciju pomoći, izuzev za onu narednu Jevrejskoj opštini.) Pitali su me nameravam li organizovati takvu pomoć? Odlučno sam to porekla, rekla sam da još nikad nisam sarađivala u nekoj dobrotvornoj akciji, nikad nisam bila član nekog udruženja i da smatram da nikako nisam prikladna osoba za takav posao. Jedino sam spremna davati priloge za progonjene. Duboko potresena onim što sam čula o stanju interniranih, pristala sam učiniti što bude u mojoj moći da se akcija pomoći organizuje. Međutim, moj razgovor s nekoliko poznanica nije doveo ni do kakvog rezultata."

Dijana je tog 24. oktobra 1941. donela odluku da pomogne pravoslavnim zatočenicima u ustaškim logorima, ali osim te odluke, u rukama nije imala baš ništa drugo. Međutim, pomoć je pomalo nenadano dobila u porodici, od supruga Julija. Njen suprug, ugledan hirurg u Zagrebu, poštovan u svim krugovima, često je opominjao Dijanu da je posao kojeg se uhvatila rizičan. „Dovodiš u opasnost celu porodicu”, govorio joj je. Dijana je, medutim, čvrsto odlučila da napravi mrežu saradnika okupljenu u "Akciji Dijana Budisavljević", u koju je uključila obe ćerke - Ilsu i Jelku. Ali o tome nešto kasnije.

Bilo je i ljudi

Ona dva dana posle razgovora u glavnoj kancelariji Jevrejske opštine beleži sledeće:

26. oktobar 1941. godine

"Moj muž se onda sjajno setio jednog znanca i posle podne došao je k nama arhitekta, gospodin doktor Marko Vidaković (poznati arhitekta, urbanista i publicist, studirao u Beču i Pragu). Nakon što sam mu opisala situaciju, odmah je zdušno pristao da se prihvati posla. Bio je spreman otići u Jevrejsku bogopoštovanu opštinu na potonje dogovore.

Doktor Vidaković posvetio se akciji s neumornom marljivošću i ustrajnošću. (Zajedno smo radili do aprila 1944. Tada je dr Vidaković započeo samostalnu akciju i neumorno ju je i dalje vodio. Budući da nisam želela upravljati tuđim novcem, preuzeo je blagajnu. Uredili smo to tako da je novac bio pohranjen kod mene u kasi, za koju je dr Vidaković imao ključ. Na taj način nijedno od nas nije samostalno moglo raspolagati novcem. Ukoliko njega nije bilo, a trebalo je nešto platiti, činila sam to svojim novcem, koji mi je posle uvida u potvrdu bivao vraćen. Tek nakon prestanka zajedničkog rada morala sam sama voditi blagajnu.)

Istog dana predveče došao je k meni, s preporukom gospodina Lađevića, Đuro Vukosavljević i izrazio je spremnost za saradnju. (Gospodin Vukosavljević, uprkos poodmakloj dobi, nije prezao ni od kakvih napora, i dok je trebalo, svakodnevno je dolazio k meni i s mnogo samoodricanja i ljubavi radio za progonjene, čak i u maju 1945. On je moj verni saradnik…)

U Jevrejskoj bogopoštovanoj opštini su mi rekli da su iz Loborgrada, koji se nalazi pod nemačkom upravom, stigle liste s imenima zatočenica u kojima je navedeno ono najpotrebnije što im treba. Dobiću prepis onih lista koje se odnose na pravoslavke."

Istrebljivanje korova

Zbog čega je "Akcija Dijane Borisavljević" podvig ravan nadljudskoj hrabrosti? O tome su urađena mnoga istorijska istraživanja, koja govore da je u vreme nastanka „Akcije Dijane Budisavljević” fašistička država bila u krvavom uzletu. Boško Lomović u pomenutoj knjizi navodi da je plan definitivnog rešenja srpskog pitanja u NDH ozakonjen, o čemu govore i sačuvana dokumenta.

Ante Pavelić, poglavnik: "Iz slobodne i Nezavisne Države Hrvatske biće istrebljen sav korov što ga je tuda dušmanska ruka bila posijala."

Milovan Živanović, zakonodavac: "Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog drugog. I nema te metode koju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti da načinimo ovu zemlju Hrvatskom i da je očistimo od Srba."

Mile Budak, ministar za nastavu i bogoštovlje u NDH: „Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale prevesti u katoličku vjeru.

Viktor Gutić, istaknuti predstavnik NDH u Bosanskoj krajini: „Svu srpsku gamad od 15 godina pa naviše mi ćemo poubijati, a njihovu djecu smjestiti u klostere i od njih će biti dobri katolici."

Sve je to bilo jasno Dijani Budisavljević. Njena hrabrost i posvećenost spasavanju pravoslavnog življa iz ustaških konc-logora bila je neopisiva. Ona je jednom prilikom otišla i kod nadbiskupa Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj Alojzija Stepinca, nije se plašila za sopstveni život i život članova svoje porodice, tražila je i od njega pomoć. Nije je dobila.

U Dnevniku beleži događaje baš kao u trileru, a pod datumom 27. oktobar 1941. piše kako je preuzela liste iz Trenkove.

"Budući da se niko nije našao da organizuje akciju pomoći, neprestano sam razmišljala kako je ona nesretnicima neophodna, nametnulo se samo od sebe da uz pomoć svoja dva verna saradnika sama preuzmem taj zadatak. U međuvremenu se među uplašenim pravoslavcima brzo pročulo da je uhapšenima moguće pružiti pomoć, pa je neverovatnom brzinom počela da stiže odeća. Dolazile su i odlazile meni nepoznate gospođe, donosile su svežnje odeće. Morali smo raditi u tajnosti. Imala sam malo poznanika, i savetovala sam da se primenjuje sistem snežnih gruda. Svako da obavesti svoje prijatelje u koje ima apsolutno poverenje… Većina je zahtevala da se oni ne pominju kao darodavci.

Već 6. novembra 1941. pisala je da je u Trenkovoj predato 14 velikih bala ušivenih u vreće za slamu, a 7. novembra sedam pojedinačnih paketa, 8. i 9. novembra novih 11 bala i tri paketa… „Polako smo se spremali za posetu logoru Loborgrad. Čekaju nas užasne slike…"