Vesti
22.03.2023. 20:05
Vesti
07.08.2023. 08:05
Vojislav Tufegdžić
O ovome se malo priča
Maltretiranje i pljačka po slovu zakona
Naizgled je neprimetna, suštinski je značajno isplativa finansijska prevara. U kojoj najviše stradaju ljudi koji pokušavaju da je onemoguće.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ni po čemu nije u fokusu šire javnosti. Sem u slučajevima kada se neki od medija obruši na institucije i ustanove koje su ih uskratile mogućnosti dobijanja odgovora na postavljena pitanja.
Iako verovatno preovladava drugačije uverenje, nijedan od medija nije "nosilac krivice“ u zloupotrebama koje se dešavaju u traženju i dobijanju pomenutih informacija. Krivci su, iako formalno znani po imenu i prezimenu, podjednako daleko i od interesa javnosti i od odgovornosti za svoja postupanja koja se, bar za sada, mogu imenovati tek kao „sumnjiva i nečasna“.
Zvanično, informacije od javnog značaja su podaci sadržani u dokumentima u posedu bilo kog organa javne vlasti, nastali u njihovom radu ili u vezi s njihovim radom, a za koje javnost ima opravdan interes da ih zna. Pravo na slobodan pristup ovim informacijama je u suštini pravo na pristup službenim dokumentima.
Prema zakonu, opravdan interes javnosti postoji u pogledu svih informacija kojima raspolažu organi javne vlasti, tako da tražilac informacije nije u obavezi da dokazuje za šta mu je ona potrebna niti da je njegov interes opravdan. Predstavnicima vlasti je zabranjeno da zahtevaju od tražioca navođenje razloga za podnošenje zahteva.
Informacije se mogu tražiti od bilo kog organa javne vlasti. To su svi državni organi, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja, na primer agencije za poslove privatizacije, telekomunikacije, životne sredine, zatim zdravstvene i obrazovne ustanove, javna preduzeća, ustanove u oblasti kulture, državni fondovi…
Ujedno, zakon garantuje svakom građaninu pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Jedina obaveza podnosioca takvog zahteva jeste da dostavi svoje lične podatke i adresu na koju želi da mu budu dostavljeni. Bez ikakvog obrazloženja iz kojeg razloga su mu potrebni. I tu nastaju problemi koji u krajnjem ishodu državu, na jedan ili drugi način, koštaju milione evra.
Zdravstvo na meti
U prvoj polovini prošlog meseca predstavnici službe Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka organizovali su obuku za više od 150 rukovodilaca zdravstvenih ustanova iz čitave Srbije. Razlog susreta je, zapravo, predstavljala brojnost i uglavnom besmislenost zahteva za informacije kojima je zdravstvo zatrpano, a s kojima više ne znaju kako da se izbore. Susret je trebalo da posluži kao svojevrsna obuka u borbi protiv zloupotrebe prava na slobodan pristup informacijama. U neuvijenom obliku, sastanak bi mogao da se nazove savezničko smišljanje strategije u sukobu s pošasti koja se zove brojnost i besmislenost zahteva koji im se upućuju. A na koje su prinuđeni da odgovore kako ne bi plaćali kazne i advokatske usluge „oštećenih“.
"Evo jednog od sumanutih primera onoga što se od nas traži“, navodi jedna od predstavnica zdravstvenih ustanova. "Dokument zdravstvenog centra iz malog doma zdravlja s juga Srbije o broju vakcinisanih protiv virusa kovida 19 od početka vakcinacije, zatim kojom vakcinom su vakcinisani i sa koliko doza, starosnu strukturu vakcinisanih, njihov pol i uzrast, kao i koliko je zabeleženo negativnih zdravstvenih reakcija na vakcine! A znate šta je potrebno da to uradi neki mali dom zdravlja da bi im izašao u susret? Dom zdravlja koji nema dovoljan broj ljudi ni da pokrije elementarne potrebe, a kamoli da se bavi prikupljanjem takvih podataka?“
Prema rečima sagovornice "Ekspresa“, takav obim posla je nezamisliv jer zahteva da se na njemu angažuje više ljudi koji moraju danima da ih obrađuju ručno, pojedinačno, kako bi se uklonili podaci koji potpadaju pod zaštitu podataka ličnosti, ime i prezime, JMBG, adresa...
"Na kraju su uspeli da obrade podatke o tome da je imunizacija u tom domu zdravlja izvršena za 16.333 lica, pa koja vakcina je data u prvoj dozi, koja u drugoj, ali nisu stigli da razvrstaju koliko je bilo muškaraca, koliko žena, koliki broj u starosnoj grupi do 30 godina starosti, zatim od 30 do 50 godina i tako dalje“, navodi sagovornica. Završetak priče bio je da su morali da plate advokatsku globu tražiocu podataka zbog neispunjavanja svoje obaveze koje im je nametnula nečija navodna znatiželja.
Sagovornica "Ekspresa“ je apsolutno uverena da je reč o neskrivenoj želji tražioca informacije da mu ona ne bude dostavljena jer je svestan da niko nije u stanju, pogotovo mali dom zdravlja u unutrašnjosti s nedovoljno zaposlenih, da ih obradi i prosledi u roku od 15 dana koliki je zakonski rok: "Ako ništa drugo, logično je postaviti pitanje šta će te informacije za ’ličnu upotrebu’ iz Bujanovca ili Blaca nekom građaninu iz Zrenjanina ili s beogradske opštine Voždovac.“
Suština, prema onome u šta je uverena i s čim se suočava tokom poslednjih godina, jeste profitabilnost "posla“ žalbi koje se šalju Povereniku za informacije od javnog značaja i taksa koje naplaćuju advokati, zastupnici tražilaca informacija, kada se ispostavi da ustanove nisu odgovorile na traženi način i u zadatom vremenskom roku:
"Kada zdravstvena ustanova, ili bilo koja druga, ne odgovori u potpunosti na traženi zahtev, podnosilac zahteva ovlašćuje advokata da uputi žalbu Povereniku. Onda su oni u obavezi, zatrpani još više od nas svakojakim glupostima, da to učine... Na kraju krajeva, nemoguće je sve to ispuniti. A da li vam zvuči bar ’neobično’ da je samo jedan advokat iz Beograda opunomoćen da zastupa 5000 takvih žalbi? On podnosi žalbu i traži 33.000 dinara za troškove žalbenog postupka! I tako se ustanovama skidaju pare s računa unedogled. Formalno je sve po zakonu, iako se iz svemira vidi da je reč o prevari.“
Zloupotrebe na tacni
Pokušaji obraćanja Advokatskoj komori Srbije s pitanjem da li podržavaju postupanje nekolicine svojih advokata ostalo je bez odgovora. Kao primer besmisla poslali su im i zahtev tražioca informacije jednom domu zdravlja, iza čije žalbe Povereniku član njihove komore, "u kojem vremenskom periodu se, poimence, obavlja sterilizacija njihovih instrumenata“. Naravno, s potvrdom ovlašćene institucije kada se to čini.
Tako je ideja da sve relevantne i važne informacije budu dostupne otišla u svoju suprotnost – traženjem besmislica koje nikome ništa ne znače, što je postalo masovna i zlonamernima isplativa pojava. O toga nisu pošteđene čak ni škole i predškolske ustanove, a što se javnih zdravstvenih ustanova tiče njih je u Srbiji više od 340. Po pravilu „stradaju“ one po malim mestima. Kada se tek delimično šire pogleda na ovaj problem, nedvosmisleno je sve to upereno protiv građana, njihovog zdravlja i interesa same države.
U odgovoru na ovakvu situaciju iz službe Poverenika za "Ekspres“ odgovaraju:
"Iz ponašanja pojedinih tražilaca informacija i žalilaca se može vrlo jasno zaključiti da im cilj nije pribavljanje informacija, već da žele da, koristeći zakonita sredstva, odnosno zahtev za pristup informacijama i žalbu Povereniku iz nečasnih i nepoštenih motiva, izdejstvuju naplatu troškova postupka po žalbi pred Poverenikom, odnosno naplatu troškova po tužbi pred Upravnim sudom. Ta ponašanja podrazumevaju sve ili neka od sledećih ponašanja:
– Zahtevi se podnose na identičnom obrascu, koriste se identične formulacije i takvi zahtevi šalju velikom broju organa po celoj Srbiji.
– Na udaru tih ’tražilaca informacija’ su oni organi vlasti koji su i inače u najtežoj materijalnoj situaciji i imaju najmanje ljudskih i materijalnih kapaciteta i resursa (osnovne škole, domovi zdravlja, predškolske ustanove, centri za socijalni rad, mesne zajednice, lovačka udruženja i to sve uglavnom u manjim i siromašnijim mestima).
– Zbog povrede prava na pristup informacijama od javnog značaja pomenuti tražioci informacija izjavljuju žalbe Povereniku na istovrsnim obrascima, od kojih se jedna vrsta obrasca koristi za žalbe zbog takozvanog ćutanja organa javne vlasti, a druga vrsta obrasca za žalbe koje se izjavljuju ’protiv odluke organa javne vlasti’. Takođe, u svim žalbama se koriste gotovo identične formulacije.
– Simptomatično je da se žalbe Povereniku izjavljuju bez obzira na postupanje organa vlasti, čak i u slučajevima kada organi vlasti tim ’tražiocima informacija’ nesporno dostave sve tražene informacije, odnosno obaveste ih da ne poseduju tražene informacije. Dakle, izjavljuju se očigledno neosnovane žalbe.
– U mnogim slučajevima kod žalbi izjavljenih zbog ’ćutanja organa javne vlasti’ utvrđeno je da su žalioci i pored nesumnjivog saznanja da su organi vlasti blagovremeno, pre isteka zakonskog roka za postupanje po zahtevu, dostavili tražene informacije ili postupili po istom, ipak izjavili žalbe zbog ’ćutanja uprave’.
– Tražioci informacije, odnosno žalioci, na najrazličitije načine izbegavaju pisani prijem koji im uputi organ vlasti. Primera radi, tražiocima informacija se blagovremeno, u zakonskom roku odgovori na dostavljene zahteve, o čemu organi imaju dokaz o predaji pošiljki pošti, ali tražioci, odnosno njihovi advokati, ne preuzimaju pošiljke u pošti, pa pošiljka čeka na preuzimanje. Onda se ili uopšte ne preuzme, ili se preuzme tek nakon isteka zakonskog roka od 15 dana za odgovor na dostavljeni zahtev. Tu je problem što je Zakon o opštem upravnom postupku vrlo strog; ako nema dokaza da je tražilac, tj. žalilac potpisao da je preuzeo pošiljku, smatra se da organ javne vlasti nije postupio i moraju se platiti troškovi postupka po žalbi.
– Zatrpavanje organa javne vlasti i Poverenika ogromnim brojem zahteva i žalbi, kojima nije cilj ostvarivanje prava na pristup informacijama. To je najbolje sagledati kroz prosek podnetih žalbi po jednom žaliocu. Primera radi, žalilac, građanin, fizičko lice, podnese prosečno godišnje jednu do dve žalbe. Novinar podnese godišnje prosečno četiri do sedam žalbi. Udruženja građana i naučnoistraživački radnici, kada rade neko istraživanje, podnesu prosečno godišnje između 15 i 20 žalbi. Zlonamerni žalioci ili s njima povezana lica podnose nekoliko stotina žalbi.
– Podnošenje ’besmislenih’ zahteva Povereniku kojim se opterećuje rad službe i postupanje u konkretnom predmetu, kao što su podnošenje urgencije na urgenciju, zahteva na zahtev i slično.
– Podnošenje ogromnog broja urgencija u jednom danu za postupanje po žalbi, između 40 i 100 urgencija!“
Sudski udar na Poverenika
Masovna zloupotreba prava na pristup informacijama izdvojila se kao jedna od osnovnih prepreka u ostvarivanju ovog prava počev od juna 2022. godine. Tome je, navode iz službe Poverenika, doprinelo više faktora, ali su najvažnija dva, a to su brisanje instituta zloupotrebe prava iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u novembru 2021. godine, čija je primena počela 17. februara ove godine, kao i promena dugogodišnjeg stava Upravnog suda u pogledu naknade troškova zastupanja u postupku po žalbi iz juna 2022. godine.
"Kada govorimo o brisanju instituta zloupotrebe prava na pristup informacijama, problem je u tome što zakonodavac nije sagledao činjenicu da se institutom zloupotrebe prava štiti samo pravo i tražioci informacija koji informacije potražuju u skladu sa ciljem i duhom zakona. Ovo je bio pokušaj rešavanja problema ’zloupotrebe zloupotrebe prava’ od strane organa javne vlasti, koji takođe postoji kao problem. Međutim, taj problem se rešava pre svega propisivanjem adekvatne odgovornosti ovlašćenih i odgovornih lica u organima javne vlasti i doslednom primenom tih propisa. Osim toga, to u praksi i nije bio toliki problem koji bi opravdao brisanje ovog instituta, jer je Poverenik, kao drugostepeni organ u postupku ostvarivanja prava na pristup informacijama, poništavao svako rešenje prvostepenog organa u situacijama kada su se ti organi neosnovano pozivali na zloupotrebu prava“, navodi se u saopštenju dostavljenom "Ekspresu".
U vezi sa promenom dugogodišnjeg stava Upravnog suda u pogledu naknade troškova zastupanja u postupku po žalbi, Poverenik ukazuje na sledeće:
"Tokom dugogodišnje prakse u postupcima po žalbama Poverenik je uvek donosio odluke kojima je odbijao kao neosnovane zahteve za naknadu troškova postupka po žalbi, pre svega imajući u vidu da je reč o jednostranačkom postupku. Takav stav bio je potvrđivan od strane Upravnog suda, kroz njegovu dugogodišnju praksu, od njegovog osnivanja 1. januara 2010. godine. Upravni sud Republike Srbije, potvrđujući stav i odluke Poverenika, navodio je kao razloge zbog kojih smatra da je Poverenik pravilno postupio kada je odbio zahtev tužilaca, tražilaca informacija, za naknadu troškova postupka po žalbi kao neosnovan to da je postupak ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja jednostranački postupak i da isti nije pokrenut po službenoj dužnosti, već po zahtevu stranke, kao i da troškovi zastupanja pred Poverenikom nisu neophodni i opravdani.“
Međutim, prema saopštenju Poverenika, to je promenjeno kada je Upravni sud na 105. sednici svih sudija održanoj 21. juna 2022. godine zauzeo novi stav u pogledu osnovanosti naknade troškova za zastupanje tražilaca informacija od strane advokata u postupku po žalbi pred Poverenikom, nalazeći da su organi javne vlasti dužni da nadoknade troškove zastupanja od strane advokata žaliocima u slučaju kada Poverenik utvrdi da je žalba osnovana:
"Ono što posebno zabrinjava u ovom slučaju je to što Upravni sud nije dao bilo kakvu pravnu argumentaciju, niti obrazloženje zbog čega je u potpunosti promenio stav po navedenom pitanju, niti šta je motiv za takvu izmenu stava. Nakon izmene ovog stava došlo je do veoma značajnog porasta zloupotrebe prava na pristup informacijama, kako pred prvostepenim organima javne vlasti tako i u postupcima pred Poverenikom. Stalno se pojavljuju nove i nove advokatske kancelarije koje se angažuju sa svojim saradnicima da šalju zahteve za pristup informacijama velikom broju organa javne vlasti iste ili slične sadržine, a koje nemaju nikakve veze sa njihovim poslovima i delatnostima. Ono što je takođe posebno zabrinjavajuće je što su ’na udaru’ zlonamernih žalilaca oni koji su i inače u najtežoj materijalnoj situaciji i imaju najmanje ljudskih i materijalnih kapaciteta i resursa: osnovne škole, domovi zdravlja, predškolske ustanove, centri za socijalni rad, mesne zajednice, i to sve uglavnom u manjim i siromašnijim mestima.“
Time se u značajnoj meri oštećuje i budžet samog Poverenika, koji takođe raspolaže javnim novcem, jer su se sve odluke koje je donosio pre izmene navedenog stava poništavale i vraćale na ponovno odlučivanje, a u tim situacijama Poverenik je kao tuženi u upravnom sporu dužan da naknadi troškove zastupanja u sporu protiv žalioca: „Ono što je mnogo veći problem u vezi s ovim je što ova promena stava Upravnog suda dovodi i do štete po samo pravo, s obzirom da se u relativno kratkom roku nakon promenjenog stava Upravnog suda pokazalo da svrha podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, a potom i žalbi, nije ostvarivanje navedenog prava, već pribavljanje određene finansijske koristi, te da lica kojima su informacije od javnog značaja zaista neophodne kako zbog obavljanja svog posla, na primer novinari, organizacije civilnog društva i slično, tako i građani kod evidentno bitnih informacija, ne mogu blagovremeno ostvariti svoje pravo zbog zlonamernih žalilaca.“
Prema evidenciji Poverenika, na ime troškova postupka po sumnjivim žalbama do sada je isplaćeno 11.734.850,00 dinara. Na isplatu tih troškova su u najvećem broju slučajeva obavezane osnovne škole, predškolske ustanove, domovi zdravlja, centri za socijalni rad, i to uglavnom u manjim i siromašnijim mestima.
*U sledećem broju nedeljnika "Ekspres", koji izlazi u petak 11. avgusta: "Prava cena prevare"
Komentari
