ZAŠTO SMO ZABORAVILI ZAKONOPRAVILO (III deo): Zašto Englezi nisu Srbi?

ZAŠTO SMO ZABORAVILI ZAKONOPRAVILO (III deo): Zašto Englezi nisu Srbi?


“Magna carta libertatum” ili Velika povelja slobode engleski ustavni dokument iz XIII veka, u modernom svetu je označen kao embrion ustavnog zakona koji ograničava samovolju monarha i sličnih samodržaca i silnika. Dokument je potpisan 15. juna 1215. u Ranimidu, mestu zapadno od Londona.

U Istoriji Engleske, a povodom nastanka Magna carte, piše da je ona inicirana da bi se ograničila vlast kralja Engleske Jovana (Džon) bez zemlje. Zapravo direktni povod je bio neslaganje rimskog pape i kralja Jovana (Džona) bez zemlje i njegovih barona u pogledu kraljevih prava. Povelja je, u 63 zakonske stavke, ograničila kraljevu moć, pokrila je mnoga pitanja, ali je, kako su beležili savremenici a docnije i istoričari isticali, uglavnom je štitila veleposedničke interese.

Obavezala je i krunu da se neće mešati u prava crkve, niti će bez pristanka Krunskog saveta nametati “Klevetnčki danak” ili bilo kakav dugi porez… Originalna kopija Magna karte sačuvana je u četiri primerka.

Bez ambicije da pravimo poređenja s ciljem da dokazujemo da Zakonoravilo nije nastalo iz moranja, što je tačno, a Magna karta jeste, te da je i Zakonopravilo u svojoj suštini povelja o slobodi kao Magna carte, što je takođe istinito, mi zapravo smatramo da iz poređenja ta dva dokumenta možemo da kompletiramo otužnu sliku o nama.

Zakonopravilo je sačinjeno nepune četiri godine posle Magna carte. Zakonopravilo je prvi ustavni državni dokument o kojem Srbi
danas, osam vekova posle, ne znaju baš ništa. O Magna carti uglavnom znaju dovoljno, jer o tome ih i u školi uče. A Zakonopravilo je daleko od svih srpskih državnih i duhovnih ustanova, ono je i danas, uz obeležavanje osam vekova srpske državnosti i autokefalije SPC,
stidak za koji se pravimo da ne postoji.

“U Magna karti nema ni slova o građanskim slobodama, socijalnim pravima građana i robova, što jasno govori o važnosti poređenja Nomokamona i Magna karte”, kaže profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Ratko Marković.

Uglavnom, Sveti Sava je ovim svojim kapitalnim delom postavio pravne temelje srpske srednjovekovne države i crkve. I posebno je važno videti kako je u tom crkvenodržavnom ustavu uredio odnose između duhovne i svetovne vlasti u Srbji. Zakonopravilo su poštovale i država i crkva sve do vremena kad je hajdučija sasvim namerno zaboravila, a taj lom je, što se države tiče, nastao padom Konstantinopolja 1453. a SPC se držala svojih postulata iz Zakonopravila sve do Brozovog doba. Ostrvski istoričari takođe svedoče da je Magna carta ignorisana od mnogih monarha, ali nije zaboravljana.

“Na Pravnom fakultetu na ovu temu imamo praktičan i važan ritual. Ispred kancelarije dekana stoje kopije Zakonopravila i Dušanovog zakonika. Ali i u našoj svečanoj sali stoji ikona Svetog Save. Dođu stranci i pitaju je li to narušavanje sekularizma? Ja im odgovaram da je Sveti Sava osnivač srpskog prava, on tu nije kao svetitelj. Onda im pokažem rukopis Zakonopravila od 800 strana, a Magna carta je napisana na jednom pergamentu. Kažem im pogledajte na kojem jeziku je pisano? Na anšem nacionalnom jeziku, a ne na latinskom kao Magna carta.”, priča za Ekspres Sima Avramović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

On podseća da su stranci veoma upućeni u ovu temu, pa pitaju da li je Zakonopravilo vizantijski prepis, da li je to vizantijsko pravo?

Odgovaram im da je delično prepis, ali to je pravni transkript, jer nijedan pravni sistem nije razvijao sam, nego je pozajmljivao i dodavao ono što je njemu specifično. A pozivanje na Mojsijevo zakonodavstvo samo je dokaz da to nije vizantijsko pravo…Mi u Zakonopravilu
imamo skoro sve vrste prava, od crkvenog kanonskog do javnog, porodičnog i celog građanskog prava.”, kaže profesor Avramović.
“Stranci, naše kolege pravnici i profesori pitaju još u čemu je razlika u odnosu na Magna cartu? Ja im odgovaram: “Razlikuje se po tome što Magna carta rešava samo neka statusna, a nikao ustavna pitanja. Jer Magna carta je tek u vreme Engleske revolucije pretvorena u ustavni dokument, godine 1642. Pre toga čak 50 puta je potvrđivana pošto je toliko puta kršena od krunisanih glava.”, objašnjava Sima Avramović.

Prepoznajete, naravno, koja je razlika između Srba i Engleza. Ali vratimo se Zakonopravilu i primeru kako je Sveti Sava rešio uvek
složene odnose između crkve i države.
“U vreme kada je napisano Zakonopravilo je bilo potpuno jedinstveno, jer Sveti Sava je reformisao srpsku crkvu, a državu je modernizovao i učinio liberalnijom i demokratičnijom od šireg okruženja. To govore i inostrani stručnjaci, recimo Grci, koji kažu da je naše zakonodavstvo u velikoj meri sui generis, da ima svoje osobenosti. Uprkos tome do nedavno na Pravnom fakultetu u Beogradu, u udžbeniku Nacionalne pravne istorije Zakonopravilo se pominjalo samo u jednoj rečenici.”, ogorčen je profesor Bujuklić.

Posle već elaboriranog poređenja Magna carte i Zakonopravila, kao kost u grlu stoji pitanje koliko mi danas prepoznajemo sebe u porukama Zakonopraila, ili da se pravimo kao da se ništa nije desila? Ne bi nam bilo prvi put! U pogovoru svoga najvažnijeg dela Sveti Sava zapisuje:
“Svaki učitelj, saki episkop ili prezviter, ili neko drugi sa učiteljskim činom, ako ne sazna dobro ove knjige, ni sam neće znati ko je. Ali, pronikne li u dubinu bogonadahnutih ovih knjiga, kao u ogledalu videće i sam sebe kakav je i kakav treba da bude, a i druge
će uputiti i naučiti…”

Zbog čega je Zakonopravilo Svetog Save važno danas, pošto je tek osam vekova od njegovog nastavka zaslugom dr Miodraga M.
Petrovića prevedeno na savremeni srpski jezik (prvi tom) i zbog čega bi bilo veliko dobro da je u celosti prevedeno i predstavljeno širokoj publici pre vek-dva?

Odgovor je jasan: Imali bi celovitu sliku sopstvene istorije, važnosti srpskog društva u njenom srednjovekovnom modernom dobu, a imali bi jasnu svest kojim putem da idemo dalje, važnu predstavu o ustavu i zakonima pred kojima su svi jednaki. Imali bi jasnu svest o veri i Srpskoj pravoslavnoj crkvi… To je Kraljevina Srbija bila pre osam vekova.

Istoričar Petar Zorić, koji je napisao zanimljiv naučni rad “Zakonopravilo Svetog Save i pravni transplanti” piše:
“U vreme viševekovne turske vladavine na ovim prostorima, Srpska pravoslvna ckva je bila najvažniji integrativni činilac u srpskom narodu, i nosilac duhovnog kontinuiteta sa srednjovekovnom Srbijom. Prava koja je SPC dobila 1557. godine (obnovom Pećke Patrijaršije a trajala je do njenog ukidanja 1766.) omogućila su joj da, pored slobode obavljanja svoje delatnosi, postane i glavni stožer duhovnog, nacionalnog, pa može se reći, i političkog okupljanja i jedinstva srpskog naroda. Zakonopravilo će upravo predstavljati jednu od važnih karika u očuvanju njihove nacionalne svesti. To potvrđuje, između ostalog, i činjenica da su za međusobne sporove u tim smutnim vremenima Srbi koristili upravo Savin Nomokanon…”

Međutim, jedna od bitnih karakteristika Zakonopravila je da ono sadrži brojne odredbe koje štite socijalno ugrožene. U četvrtoj uvodnoj glavi veliča se hrišćansko učenje o solidarnosti i jednakosti svih pred svima: “Niko nipošto da ne bine samo o sebi, nego o bližnjem, I niko da nema išta više od drugog, ni bogati od siromaha, ni gospodar od sluge, ni knez od onboga nad kojim vlada, ni car od vojnika, ni premudri od neučenog, jer svima je podario jednu blagodarnost.”

Odredbe Mojsijevog zakonodavstva navode se u glavi 48 koja je u Zakonopravilu modifikovana, a govori o sudu i pravdi o zaštiti siromašnih, o časnim domovima…
“Ako ugroženi zamole episkopa da im pomogne, ovaj je dužan lično da pristupi k caru i, ukoliko može, moli da im pomogne; Časni domovi su zbrinjavali siromašne, stare, decu, imali su administrativno i pravno osoblje, imali su imanja od darodavaca, a njihovo poslovanje se odvijalo pod kontrolom episkopa. U zaglavlju o pošovanju sedih staraca govori se o tome da su deca dužna da se staraju o roditeljima kako najbolje umeju. Ukoliko deca zlostavljaju roditelje, tuku ih i slično, predviđena je čak smrtna kazna.”

Zakonopravilo Svetog Save, zaslugom i velikim trudom dr Miodraga M. Petrovića nije više pomračeno oblakom mudrosti srpskoslovenskog jezika, zbog čega je bila nedostupna široj javnosti, prevedeno je na moderni srpski jezik. Verujemo da će do kraja ove godine biti preveden i drugi tom, što otvara realno nadu da će akademska Srbija konačno otvoriti vrata novim saznanjima o prvom srpskom ustavnom zakonu, njegovoj dubini i značaju, što će promeniti našu svest o nama i o Svetom Savi i njegovom celovitom delu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar