ZDENKO DUPLANČIĆ: Borba protiv fašizma i dalje traje

ZDENKO DUPLANČIĆ: Borba protiv fašizma i dalje traje


Petnaesti rođendan Zdenko Duplančić proslavio je vatreno. Ako se o proslavi uopšte može govoriti. Jer upravo su tih dana u toku bile borbe za oslobođenje Beograda od nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. A ovaj rođeni Splićanin je tada već više od godinu dana bio mitraljezac u Prvoj proleterskoj udarnoj narodnooslobodilačkoj brigadi.

Rođendan (18. oktobar) proveo je u borbama oko Glavnjače, zgrade na Studentskom trgu, u kojoj je bilo sedište zloglasne tajne policije, ali i zatvor u kojem su stradali mnogi pripadnici Pokreta otpora tokom rata.

“Ma, kome je bilo do proslave tih dana. Pucalo je na sve strane. Dva dana smo se borili oko Glavnjače. Studentski park je bio utvrđen. Kada smo tu Nemce likvidirali, došli smo do Filozofskog fakulteta, pa do Etnografskog muzeja. Na kraju, stigli smo na Kalemegdan i kod spomenika „Pobednik” izbili smo oko 10 sati 20. oktobra”, seća se danas ovaj 91-godišnji proleter, koji je pre nego što je 1943. stupio u Prvu proletersku brigadu, od avgusta 1943. bio aktivan skojevac, a posle pada Italije čitavih 20 dana zajedno sa pripadnicima Četvrte brigade sprečavao ulazak Nemaca i ustaša u Split.

Duplančić, inače penzionisani pukovnik Jugoslovenske narodne armije, danas je predsednik Saveza boraca opštine Savski venac, član Gradskog odbora SUBNOR-a Beograda, Republičkog odbora SUBNOR-a i Komiteta za međunarodne veze.

Sa njim i razgovaramo u prostorijama Opštinskog odbora SUBNOR-a Savskog venca. Sedi za velikim kancelarijskim stolom u prostoriji u kojoj kao da je vreme stalo u sedamdesetim godinama prošlog veka. Na stolu puno raznih papira, dokumenata, uredno složenih.

Tamnobraon odelo nosi kao što je nekad nosio i uniformu – sve je pod konac. Kravata u nijansama braon i zelene prikačena je iglom sa oznakom Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vida JNA kojem je i sam pripadao.

Zdenko Duplancic

Zid iznad Duplančićeve glave krasi uramljena fotografija onog pravog i jedinog vrhovnog komandanta – Josipa Broza Tita – u plavoj maršalskoj uniformi. U uglu jugoslovenska trobojka sa petokrakom i, naravno, replika crvene zastave Prve proleterske brigade u koju je Duplančić stupio pred kraj 1943. godine, posle pada Italije i nakon što su Nemci zauzeli Split.

I drugi zidovi okićeni su relikvijama Narodnooslobodilačke borbe, mapom beogradske operacije, fotografijom spomenika na Tjentištu…

Čak i danas, na pragu 91. godine, ovaj nekadašnji splitski skojevac, a potom proleter, udarnik, ima utisak da njegova borba protiv fašizma i dalje traje.

“Mi smo fašizam vojnički porazili, ali ta ideja je ostala”, priča Duplančić.

Iako je generalno zadovoljan, kako kaže, odnosom države prema SUBNOR-u, smetaju mu mnoge stvari. Ponajviše to što su partizanski i pokret Draže Mihailovića izjednačeni pred zakonom.

“Pa, znate kako, ja protiv onog unuka četnika nemam ništa. Nije on ništa kriv. Mi živimo u ovoj Sbriji, kakva je – takva je. Svi želimo da nam je dobro. Nije on kriv. Ali ide se za imovinom. Sve se zna. Ja ne mogu da kažem da je Draža bio fašista kad nije. Ali da je bio saradnik okupatora par ekselans, to jeste. Papiri govore ko je šta bio”, priča on.

Povezane vesti – POSLEDNJI BROZOV AMBASADOR U LONDONU: Crveni četnici su uništili SFRJ

Dodaje i da ima razumevanja za Dražu, koji je, ocenjuje, bio žrtva politike.

“Britanci su Dražu terali da radi neke diverzije, da ruši mostove… On je to izbegavao. Ja njega razumem. Bile su to velike političke igre oko Jugoslavije. A pragmatični Britanci su videli ko šta radi, ko su neprijatelji i ko se bori protiv njih”, dodaje Duplančić.

Zadovoljan je, ipak, što se pri obeležavanju značajnih datuma četnici “ne prejudiciraju, osim u ponekim slučajevima”. Jedan od izuzetaka je i nedavno obeležavanje godišnjice operacije “Halijard”, spasavanja američkih pilota koje je u Pranjanima organizovao pokret Draže Mihailovića. Toj manifetaciji prisustvovao je i državni vrh.

Stanje u Srbiji je, međutim, kaže mnogo bolje nego u Hrvatskoj.

“Tamo je, bože me sačuvaj, šta se radi. Ta ustašija… Svaka čast našim kolegama kako opstaju. Njima niko ne pomaže”, priča Duplančić.

FOTO TANJUG/ FOTO HINA/ MIROSLAV LELAS

FOTO TANJUG/ FOTO HINA/ MIROSLAV LELAS

Zdenko, naime, svake godine bar mesec dana provede u rodnom Splitu. Tamo i dalje ima porodičnu kuću, koja je ostala od oca, predratnog tapetara i dekoratera, koji je početkom veka radio čak i u Beču. Njegova porodica je, kaže, bila imućna, ali su u duši uvek bili komunisti. Otac se, doduše, nije bavio politikom, ali je majka bila u Antifašističkom frontu žena. Služavka je bila član partije, pa je dom Duplančića partija koristila za ilegalni rad. Iz nje se odlazilo i u partizane, a da Italijanima nikad ni na pamet nije palo da je pretresaju.

“Gde će gospoda da imaju veze sa komunistima”, rezonovali su Italijani.

Pa ipak, kako kaže, današnji Split gotovo da nema nikakve veze sa onim gradom od pre 70, 80 godina.

“Ljudi danas ne znaju, ali Split je tada zaista bio crven. Posle pada Italije, 20 dana grad je bio slobodan. Građani su ga sami oslobodili. Ali za razliku od Zagreba ili Beograda nikad nije dobio naziv grada heroja iako je trebalo. A ovo danas, ma to je za 180 stepeni drugačije od tadašnjeg Splita. Nema veze sa ondašnjim”, pomalo razočarano priča Duplančić, a na pitanje da li je mogao da pretpostavi da će da bude tako, iskreno odgovara:

“Ne, a ko je mogao? Split je tada imao 40.000 stanovniika, svaki drugi, treći je bio uključen u NOB. Stvarno je bio crveni Split. Ovo danas to zatamnjuje. Imaju potpuno drugu percepciju. Nema veze sa onim Splitom”.

Povezane vesti – Povijest jedne laži

Upravo zbog toga nedavno je dao intervju i splitskoj “Slobodnoj Dalmaciji”. I on spada u deo Duplančićeve antifašističke borbe koja traje.

“Meni je cilj bio da ljude, pre svega mlade, upoznam sa Narodnooslobodilačkom borbom, sa Splitom u NOB-u. A govorio sam i o Srbiji, i o ovoj vladi koja nas podržava. Naravno, nismo sa svima zadovoljni, ali je bolje nego u Hrvatskoj”, priča sagovornik “Ekspresa”.

Foto: Vlada Republike Hrvatske/ Facebook

Foto: Vlada Republike Hrvatske/ Facebook

Razlika postoji, kaže, i u motivim zbog kojih određeni traže reviziju istorije, rehabilitacije…

“Ovi naši uglavnom idu za lovom, za nekom imovinom. Tamo, u Hrvatskoj, ne mogu to tek tako da traže, jer Nezavisna Država Hrvatska je bila čisto fašistička. Kao što sam rekao, ne mogu da kažem da je Draža Mihailović bio fašista, kad nije. Ali je bio saradnik okupatora. A Pavelićeva NDH je za Jevreje i Rome primenjivala autentične nemačke rasne zakone, a za Srbe je napravila svoje zakone. Meni je cilj bio da pokažem da je u Srbiji ipak drugačija atmosfera u odnosu na vani. To je fakat”, ističe Duplančić.

A izvesnu razliku između Beograda i Zagreba primetio je još pre 75 godina kada je učestvovao u oslobađanju oba grada.

“Prvo, u Zagrebu uopšte nije bilo borbe. Bilo je pred Zagrebom, na Vrbovcu, gde su iz Prve proleterske brigade dva dana pred kraj rata poginula 163 borca. A u sam Zagreb smo ušetali 9. maja. Pavelić je Zagreb napustio tri dana ranije. Mnogo su oni ljudi povukli sa sobom, ka Blajburgu. I one koje su trebali i one koje nisu trebali, koji ništa loše nisu radili. Svima su govorili, plašili su ih da partizani dolaze da ubijaju. Uglavnom, neki se tajac osećao. Tako sam ja osećao. Nikakve energije nije bilo”, seća se Duplančić.

Povezane vesti – PACOVSKI KANALI OD VATIKANA DO ARGENTINE: Evita Peron spasla Antu Pavelića

A u Beogradu je bilo potpuno drugačije. Ne samo zbog toga što je u sedmodnevnim borbama za grad poginulo oko 1.000 crvenoarmejaca i bar tri puta više partizana.

“Rat je bio i nije nas niko dočekivao. Ali ljudi su nam prilazili, omladina pogotovo. Tražili su da se i oni bore. A mi smo morali da ih odbijamo. Samo bi nam smetali. Trebali su nam samo vodiči. Jer smi smo došli, prvi put učestvujemo u uličnim borbama. Ne znamo gde smo. Tada Beograd nije bio tako kompaktan kao danas. Bilo je tu puno prolaza, dvorišta. Trebao nam je neko da nas vodi “, priča nekadašnji borac Drugog crnogorskog bataljona Prve proleterske brigade.

Posle oslobođenja, kaže, zadržali su se oko mesec dana u Beogradu. Išli su u patrole, učili, popunjavali jedinice, kako ljudstvom, tako i naoružanjem.

“Koliko ja znam, tada nije bilo nikavih problema, ubistava. Sve je bilo u redu. Neću da kažem da nije bilo revanšizma. Sigurno da je bilo, ali to je tek kada vojska prođe, kad se vlast ustanovi. Ali da smo mi samo ubijali narod, pa to nije tačno”, dodaje on.

Više Pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar