Zovi, vozi, nosi za 1.000 evra

Zovi, vozi, nosi za 1.000 evra

Foto: Tanjug/Andrija Vukelić


Da nas je zaobišlo vanredno stanje zbog epidemije koronavirusa, većina ne bi uočila frekvenciju dostavljača hrane i drugih potrepština. U doba ograničenih mogućnosti kretanja brojni su bili ne samo zahvalni zbog robe koja im je donošena pred kućna vrata, već i pomalo ljubomorni na mladiće koji na biciklima i mopedima imaju dozvolu za kretanja gradskim ulicama. Ali, svi koji su pomislili da je virus s kojim se bezmalo punu godinu muči planeta kao stvoren za ovu vrstu posla, “biznisa pokrenutog u predvečerje epidemije”, nisu u pravu. Ona ih je samo učinila vidljivijim, a posao je osmišljen znatno ranije. Ne zbog kriznih situacija, već nekako paralelno s novim životnim navikama, praktičnim potrebama za štednjom vremena, manjkom volje, ili kako bi neki sasvim drugačije zaključili – s lenjošću koja pouzdano zauzima prostor u svakodnevnom ponašanju.

Social Network Post 1920x10803

Među mladima u Beogradu, onima koje ta tema uopšte zanima, nedavno se proširio glas da su dostavljači na mesečnom nivou u prilici da zarade više od 100.000 dinara. “Nije izmišljeno, tačno je. Moguće je zaraditi 100.000 pa i više, ali je za to potrebno da se radi bar deset sati dnevno”, kaže za „Ekspres“ momak koji je odlučio da se ovim poslom ne bavi uzgredno već, za sada, kao osnovnim zanimanjem.

Čudna atmosfera

Raznošenje porudžbina, odnosno dostave na kućnu i poslovnu adresu nisu novitet, ali relativno novijeg datuma jesu firme kojima je pretežna delatnost dostavljanje hrane i potrepština iz maloprodaje: s pijaca, iz samoposluga, kioska, apoteka… Pojedini dostavljači su se sretali i s dostavljanjem garderobe iz prodavnica koje su naručioci prethodno probali i kaparisali. Ništa im nije neobično ni teško, jer se sve usluge plaćaju. Suočavali su se i s teško razumljivim zahtevima; tražnjom litre ulja koje je zafalilo domaćici a mrsko joj bilo da napušta kuhinju, nekoliko limenki piva, peciva iz pekare, ili kutije cigareta s kioska koji je udaljen 200 metara od adrese na koju ih je potrebno odneti. Takva vrsta usluge je prilično neisplativa naručiocu jer se u cenu zaračunava i trošak dostave, pa je ukupan iznos ponekad višestruko veći od cene samog proizvoda. Uprkos tome, broj takvih i sličnih porudžbina se ne smanjuje.

Foto: Tanjug/Andrija Vukelić

Foto: Tanjug/Andrija Vukelić

“Jedna gospođa je poručila da joj iz određene prodavnice donesem kilogram krompira i luka. To je koštalo manje od 130 dinara, ali je ukupan račun bio 400 dinara. Nije joj to predstavljalo problem. Još me je častila sa 100 dinara”, navodi pomenuti mladić. Ne žali se na mušterije, ali i ne hvali previše njihovu galantnost kao u prethodnom primeru. Većina gleda da plati samo onoliko koliko je u obavezi. Bez obzira na sve, zadovoljan je poslom i mogućnošću zarade.

Pojedine firme koje se u Srbiji bave ovim poslom od samog početka su krenule kao filijale stranih kompanija. Ima i onih koje su osnovali i razradili naši državljani, ali su i one u međuvremenu prodate stranim ulagačima. Mada se o tome pojedinosti ne znaju, lako je pretpostaviti da su ovdašnji preduzetnici dobili ponude za prodaju firmi koje je bilo teško odbiti. Kao što bi im podjednako bilo neizvodivo da opstanu u konkurenciji kompanija koje u ovu vrstu delatnosti ulažu ogroman novac.

O kojim se iznosima radi, teško je pretpostaviti. Ako u tom smeru može da služi kao iole relevantan osnov za promišljanje, onda bi trebalo imati u vidu brojnost reklama na televizijama u udarnim terminima i emisijama, te učestalo oglašavanje usluga tokom najgledanijih prenosa sportskih takmičenja.

Povezane vestiBogatstvo milijardera, tokom korone, poraslo na 10,2 biliona dolara

Za nekoliko meseci intenzivnog razvijanja ovog posla, pojedini restorani, picerije i prodavci takozvane brze hrane koji su posedovali svoju dostavljačku mrežu, odlučili su se da prihvate usluge firmi za dostavljanje kojima je to isključiva delatnost. Po većini parametara to im je postala neisplativa i suvišna delatnost. Pre svega jer u sopstvenoj organizaciji tog dela posla moraju da angažuju radnu snagu, održavaju, pa i obnavljaju vozni park koji im je neophodan kako bi pokrivali područje na kojem nude svoje proizvode. Ukoliko je grad veći, i broj dostavljača i skutera koji su im potrebni se uvećava.

Malo je neuobičajeno što je kontakt s rukovodiocima firmi za dostavu teško ostvariv. Za razliku od aplikacija za mobilne telefone i računare koji pršte od informacija o domaćim restoranima i svim vrstama usluga koje pružaju, poseta njihovim sajtovima i pokušaj pronalaska osobe s kojom bi moglo da se razgovara, automatski vodi ka predstavljanju firme u zemlji u kojoj im se nalazi centrala. Tražiti tamo odgovore na neka ovdašnja pitanja u startu deluje odbojno, donekle i nedovoljno profesionalno.

S druge strane, komercijalisti, mlađi kadar zadužen da obogati ponudu za aplikacije dostavljača hrane i drugih usluga, veoma su ekspeditivni. Nudeći svoje usluge, uglavnom obilaze restorane i prodavce hrane, ali i sve one čiji bi proizvodi mogli da zainteresuju kupce navikle na korišćenje aplikacija. Međutim, sem za priču o ponudi koju rado žele da predstave, nisu raspoloženi za razgovor o temama koje se odnose na način rada kompanija čije interese zastupaju. Teško je shvatljivo iz kojih razloga su veoma rezervisani za priču koja bi trebalo da, po njih, ima pozitivnu notu. Čudnu poslovnu atmosferu, u krajnjoj liniji i marketinšku politiku, dovoljno ilustruje okolnost da je jedan od dostavljača, mladić star dvadesetak godina, odbio da razgovara, tražeći da mu prethodno budu dostavljena pitanja kako bi razmislio i procenio da li će, čak i anonimno, želeti da učestvuje u pisanju teksta u kojem su on i njegove kolege najvažnija karika.

Vlasnik jednog od beogradskih restorana veoma je zadovoljan saradnjom s dostavljačkim firmama. U ovu vrstu angažmana ušao je pre mesec i po, u dinar zna koliko se to odrazilo na njegove prihode, ali na osnovu ugovorenog procenta koji se kreće do 25 odsto od cene porudžbina, i koliku dobit imaju dostavljačke firme. To nikako nije zanemariv iznos. Kao i većina drugih kafedžija svestan je da time umanjuje prihod koji bi ostvario kada bi lično ugostio kupce, ali nove navike i okolnosti zahtevaju prilagođavanje.

Foto: Tanjug/Andrija Vukelić

Foto: Tanjug/Andrija Vukelić

U njegovom primeru to nije slučaj, ali pojedini vlasnici restorana odlučili su da smanje gramažu obroka za dostavu, jer strahuju da bi u slučaju da porcije u restoranu i u paketima koje šalju na noge kupcima budu iste, mogli da ostanu bez stalnih mušterija u svojim lokalima. Ako bi ostalo na postojećem, sva njihova zarada bi zapravo otišla u ruke dostavljačkim firmama. Ujedno, na ovaj način nisu u prilici da u svojim restoranima prihoduju od svega što se uobičajeno naručuje uz glavno jelo, poput supa, salata ili pića, a i konobari ostaju bez bakšiša za svoj deo posao. Pomenuti vlasnici restorana još nisu sigurni da li su takvim pristupom smanjili broj porudžbina ili su sačuvali zaradu koju su ranije imali. Za izvođenje te računice biće im potrebno još vremena.

Korona nije presudila

Za sada su svi zadovoljni postignutim. Vlasnici restorana i prodavci brze hrane više ne moraju da se, uz sve obaveze koje redovno imaju, bave ažuriranjem svojih sajtova, jer se sada time bave drugi. Obim posla se, najvećem broju koji posluje u ovakvom sistemu, uvećao, a plaćanja od strane dostavljačkih firmi su redovna, bez ikakvih nepredviđenih situacija i komplikacija.

“Sve je redovno, tačno u dogovoreni dan. Jedna od firmi s kojom sarađujem, iz nekog razloga o kojem oni verovatno više znaju od mene, ima najviše porudžbina i najveći obim posla. Svakog ponedeljka mi dostavljaju obračun zarađenog od prethodne nedelje i na račun istog dana uplaćuju novac”, kaže za „Ekspres“ vlasnik restorana u centru Beograda.

Devojka koja u ime dostavljačke firme kontaktira s njim redovno ga obaveštava o reakcijama naručilaca hrane, čime su kupci najviše zadovoljni, daje predloge i sugestije šta bi eventualno trebalo da se promeni… Prema njegovim saznanjima, mada se iz pristojnosti nije previše raspitivao, ovo je verovatno jedina poslovna delatnost u kojoj “operateri” u kancelarijama imaju niža primanja od ljudi na terenu. Prvih je u ponudi radne snage znatno više nego samih dostavljača kojih je i dalje nedovoljno i za kojima, bar u ovom trenutku, potrebe rastu svakog dana.

Povezane vestiPLATA I ZA POSAO U KUĆI: Nemice ispostavile račun državi

Pomenuti vlasnik restorana kaže da procenat od cene isporuke nije jedini na osnovu kojeg dostavljači prihoduju. Ukoliko želi bolju lokaciju na aplikaciji firmi koje raznose hranu, potrebno je da plati dodatni iznos. Nije siguran, ali misli da prvo mesto, bar u jednoj od ovih firmi, košta 300 evra na desetodnevnom nivou. On je za svoj restoran, u probnom periodu, odabrao osmo mesto, što ga je na period od 10 dana koštalo 100 evra. Efekat je bio uočljiv i zadovoljan je postignutim.

Koliko je uspeo da sazna, treća vrsta prihoda ostvaruje se samom dostavom kupcima, koja se u zavisnosti od dela grada, odnosno od udaljenosti restorana i adrese naručioca gde se isporučuje hrana, kreće između 99 i 199 dinara. Dostava je, navodno, izvodljiva u krugu od četiri kilometra od mesta s kojeg se poručuje, ali izvesno je da postoje odstupanja od takve kilometraže, zbog toga naravno i od cene dostave ukoliko je potrebno preći duži put.

Zapažanje ovog sagovornika „Ekspresa“ je zanimljivo. Dostava hrane se, iako se pretpostavlja drugačije, u ukupnom prometu nije uvećala u vreme vanrednog stanja zbog koronavirusa. Razlog vidi u tome što su u periodu rada od kuće, kada je najveći broj preduzeća koja su to mogla prešao na “domaćinski režim poslovanja”, zaposleni bračni parovi imali vremena da u svojoj kuhinji spremaju obroke koje su ranije naručivali dok su u kancelarijama. Prema proceni onih od kojih se hrana naručuje, najredovniji potrošači su upravo zaposleni u firmama, što su uočili odmah pošto je ukinuto vanredno stanje i većina njih se vratila na radna mesta.

Foto: Tanjug/Andrija Vukelić

Foto: Tanjug/Andrija Vukelić

Mada ne česte, zamerke koje “proizvođači hrane” mogu da čuju kao povratne informacije u najvećem broju se odnose na kvalitet dostavljene porudžbine. Događa se da hrana, iako je pedantno upakovana, bude istumbana, nepažljivo upakovana u torbe za raznošenje, procuri u kese, jednostavno loše preneta iz nekog razloga. Takve žalbe kupaca vlasnici restorana ne mogu da ospore, a firme zadužene za dostavu jedino mogu da im preporuče da pojedinačno prijave dostavljače. Ukoliko se sete o kojima se radi. Kako god, takva vrsta propusta se pripisuje neodgovornosti pojedinaca.

Želja i realnost

“Roman mogu da napišem o mladima, ekspeditivnosti, radu, neradu, šta sve žele, šta ne žele, kako mi bolje rade ljudi od 60 godina nego momci koji imaju 20 i nešto”, kaže za „Ekspres“ osnivač i vlasnik jedne od ovdašnjih kurirskih službi koji je posao pokrenuo pre pet godina, a dostava hrane mu nije primarna delatnost.

Za razliku od mladih koji su angažovani u dostavljačkim firmama, uposleni u njegovom preduzeću kurirske poslove obavljaju automobilima koje im obezbeđuje firma. Nemaju dodirne tačke sa hirovima pojedincima, najveći deo zaduženja im se odnosi na uhodanu saradnju sa kompanijama i preduzećima, imaju jasan raspored rada, garantovana primanja, uplaćene doprinose prema državi… Ipak, problemi su i te kako prisutni.

“Plate su pristojne, svako može da zaradi koliko se može. Znate šta ubija ovaj posao? Lažne informacije na internetu! Negde sedi neko polupismen i objavi da vozač u Nemačkoj zarađuje mesečno nekoliko hiljada evra. Onda mnogi poveruju da nema razloga da ovde voze za 400 ili 500 evra kada tamo mogu da zarade pet puta više. Ali, niko ne računa da tamo nema, kako kažu, besplatnog ručka. Odlazili su momci odavde, iz moje firme, da rade u Francuskoj na gradilištu, odlazili su u Nemačku da voze, da čiste podrume… Pa su se vraćali bušnih cipela”, kaže ovaj vlasnik dobro znane kurirske službe.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar