"Antivakseri su nam vratili zaboravljene bolesti"

Odgovor je glasio da ono što zbunjuje laike, u širem pojmu, jeste obuhvatanje dve discipline – medicinu i farmaciju, odnosno da se Klinička farmakologija bavi ispitivanjem delovanja lekova na čoveka i predstavlja svojevrstan most između bazične nauke i kliničke prakse:

“Najvažniji zadaci Kliničke farmakologije su razvoj novih lekova, njihovo pretkliničko i kliničko ispitivanje, procena i unapređenje starih lekova, praćenje neželjenih dejstava i interakcija lekova, praćenje upotrebe i potrošnje lekova. Ujedno, Klinička farmakologija ima ulogu u regulativi i zakonodavstvu o lekovima. Cilj je u suštini racionalna primena lekova i da svaki pacijent dobije odgovarajuću terapiju za svoju bolest. Klinička farmakologija daje odgovore na pitanja koji lek, u kojoj dozi, u kom obliku, kome i u kojem trenutku ga dati.“

Kada su pre četiri godine u Kini zabeleženi prvi slučajevi obolelih, o korona virusu se ništa pouzdano nije znalo. U međuvremenu je virus dobio pandemijske razmere, a planeta potom godinama živela u panici. Šta je danas u teoriji i praksi korona virus?

“Danas je praktično taj korona virus neprijatelj kojeg mnogo bolje poznajemo. Može se reći da danas ne predstavlja globalnu zdravstvenu pretnju, ali to ne znači da se na njega u stručnim krugovima zaboravilo. I dalje se prati njegova evolucija, registruje se i posebno se prate sve promene u njegovoj strukturi koje bi mogle da budu od značaja, odnosno koje bi mogle za posledicu da imaju lakše širenje virusa i obolevanje, odnosno pojavu težih kliničkih slika kod obolelih. Mislim da su se sva saznanja koja smo stekli tokom prethodne četiri godine pretočila u adekvatne protokole za lečenje obolelih. Koje je, naravno, i dalje potrebno unapređivati. Borba se nastavlja, ali sada bez nepotrebne i ometajuće panike koja je bila pratilac te borbe.“

Da ne zalazimo u obilje teorija zavere koje su se pojavile, možda je pre svih važno osvrnuti se na tvrdnju da se radi o veštački stvorenom virusu uteklom ili svesno puštenom iz laboratorije. U kojoj meri je s naučnog stanovišta to demantovano? Ili je pak ostao neistražen prostor koji ostavlja prostor kalkulacijama?

“Poreklo virusa do dan-danas nije u potpunosti razjašnjeno. Međutim, najveći broj dokaza ukazuje da je on prirodnog porekla i da se preneo sa životinje na čoveka. U tom smislu smatram da je vrlo važno da ubuduće, zbog mogućnosti eventualnog prenošenja virusa na čoveka, pažljivo pratimo oboljenja koja se pojavljuju u životinjskom svetu koji nas okružuje.“

Da li to znači da je za proteklih nekoliko godina o virusu istraženo sve što je bilo neophodno?

“Na polju istraživanja virusa učinjeno je mnogo, to je neophodno napomenuti. Zahvaljujući rezultatima tih istraživanja, mi smo dobili vakcine, kao i lekove za lečenje obolelih. Međutim, sa istraživanjem se nije stalo. Nova saznanja do kojih ćemo sigurno doći u narednom periodu doprineće boljem razumevanju obolevanja, doprineće boljem razumevanju efekata virusa na pojedine organe, potencijalu virusa da ugrozi posebne grupe pacijenata, kao i saznanja o dugotrajnim posledicama virusa po ljudsko zdravlje. Ta saznanja će biti dragocena u daljoj borbi protiv korona virusa, kako u prevenciji tako i u terapiji. Takođe će biti veoma značajna u potencijalnoj borbi s nekim eventualnim drugim virusima koji nas, gotovo izvesno, mogu ugroziti u budućnosti.“

Da li su i dalje osnovni simptomi po kojima se među građanima virus “prepoznavao“ privremeni gubitak čula ukusa i mirisa?

“To su bili početni simptomi korona virusa. Ali, kako se virus menjao tako su se menjali i određeni simptomi. Poremećaj čula ukusa i mirisa nije bio dominantan simptom kod kasnijih sojeva koji su se pojavili tokom pandemije. Ono što je bilo zajedničko jesu slabost, malaksalost, porast telesne temperature i pre svega problemi sa respiratornim organima.“

Odavno je okončano praćenje broja zaraženih na dnevnom nivou. U kojoj meri je virus i dalje prisutan, u kojoj meri kruži?

“Na dnevnom nivou se ne prati, ali je virus tu, jasno je da postoji jer svako od nas poznaje nekoga ko je trenutno bolestan od kovida. Srećom, danas dominiraju znatno lakše kliničke slike obolelih.“

Farmacija je u prvi mah prizivana kao jedino smisleno rešenje u borbi protiv neznane pošasti. Mesecima kasnije, kada su se pojavile prve naznake proizvodnje efikasnih vakcina, priča je dobila potpuni obrt – farmaceutske kompanije osumnjičene su za svojevrsno učešće u širenju virusa i enormnu zaradu od prodaje vakcina. Pozicija Vaše struke našla se u nezavidnom položaju.

“Farmaceutske kuće generalno ne bi trebalo da posmatramo kao nešto što bi trebalo da bude na lošem glasu. Morali bismo da znamo da je zahvaljujući ulaganju farmaceutskih kuća u istraživanja raznih lekova omogućen kvalitetniji i duži život pacijentima obolelim od različitih bolesti. Pre svega kardiovaskularnih pacijenata, onih sa dijabetesom, onkoloških pacijenata... Kada su u pitanju vakcine protiv kovida 19, trebalo bi znati da su principi na kojima su one razvijane odranije znani, da to nisu novi principi. Da su više od 30 godina vakcine pravljene na sličan način. To su bile tradicionalni i neki novi principi, ali da to što smatramo novijim nije nastalo juče. Istraživanja na tom polju rađena su decenijama unazad.

S druge strane, u nekom trenutku je hitnost pandemije nalagala regulatornim telima u Americi i u Evropskoj uniji da izdaju dozvolu za hitnu primenu vakcine kako bi se pandemija obuzdala. I ranije sam naglašavao – te vakcine su ispitane u meri koja je bila neophodna za dobijanje dozvole za hitnu primenu. Nažalost, vrlo brzo se po pitanju njihove primene javnost podelila u dve grupe. Jednu koja je bez rezerve bila za primenu vakcina i drugu koja nikako nije bila za to. Prva grupa je vakcine prikazivala kao čudotvorno sredstvo, što nije baš bilo tako. Zaboravili su da njihova efikasnost nije bila stopostotna, da poput svih lekova u određenom procentu imaju neželjena dejstva, kao i da ti efekti moraju da budu prihvatljivi. Zaboravljali su i da je važno prilikom primene svakog leka proceniti odnos koristi i rizika za svakog pacijenta pojedinačno.“

Druga grupa, protivnici vakcine, nekako je imala više zamaha, bili su “bučniji“ i osvajali sve više prostora.

“Protivnici vakcinacije... oni su to postali ili zbog neznanja ili, ne znam, verovatno iz samo njima znanih razloga. Ali su se svojski trudili da poljuljaju poverenje u proces vakcinacije. Stvorili su ogroman talas dezinformacija tokom pandemije. Međutim, taj talas se nije okončao sa završetkom pandemije. I danas nas zapljuskuje. I taj talas je nama u Srbiji doneo neke bolesti na koje smo davno zaboravili, poput pertusisa, odnosno velikog kašlja, i morbila, malih boginja. A to se dogodilo upravo zbog niskog procenta vakcinacije u dečjem uzrastu.“

Nevakcinisani koji su preležali omikron ne stiču imunitet

Studija

Studija

Zdravlje 04.02.2022. 18:05

Nevakcinisani koji su preležali omikron ne stiču imunitet

Da li to vidite kao direktnu vezu jer se kao takva ne pominje u javnosti?

“To su bolesti koje se preveniraju vakcinacijom. I upravo na tom talasu dezinformacija koji potiče iz doba pandemije mi smo praktično sada zapljusnuti tim zaboravljenim bolestima. Kod nekih ljudi se jednostavno izgubilo poverenje u vakcine i svedoci smo vraćanja bolesti koje danas nikako ne bi smele da budu viđene kod nas.

Uveren sam da je to direktna posledica. Pre pandemije korona virusa, zahvaljujući vakcinaciji dece i sprečavanju tih oboljenja, nismo imali te probleme.“

Na nesumnjiv način društvo, pa donekle i Vaša struka – ne mislim samo na ovdašnji prostor – polarizovali su se po pitanju odnosa prema virusu. Šta su loše strane s kojima ste se suočili zbog takvog stanja?

“Polarizacija u društvu je, na neki način, bila očekivana. Šire gledano, suočili smo se s nečim novim i pojavile su se emocije poput straha, nepoverenja, zabrinutosti... Prirodno, različiti ljudi su se različito nosili s tim emocijama. Nekima je, opet, najjednostavnije bilo da negiraju postojanje samog virusa. A onda su to širili i preko društvenih mreža.

Međutim, opasnije je bilo razmimoilaženje ili neslaganje među stručnjacima jer su neki iznosili stavove koji nisu bili utemeljeni na činjenicama. I onda je to dodatno zbunjivalo građane i narušavalo poverenje u lekare. Pa su usred borbe za zdravlje svakog pacijenta lekari morali da se bore i protiv širenja dezinformacija. Mislim da ovo drugo, borba protiv dezinformacija, nije vođena na najbolji način.“

S današnje vremenske distance i stečenih saznanja, kako bi trebalo da razmišljamo o okolnostima kroz koje smo prošli? Između ostalog, i na ograničavanje kretanja i napuštanja stanova?

“Suština epidemioloških mera je da budu sprovođene na način kako zahteva epidemiološka situacija. U brojnim zemljama sveta u periodu pandemije nije poštovan taj princip. Po tome ni mi nismo bili izuzetak. Čini se da je naš krizni štab, odnosno njegov stručni, medicinski deo, bio čvrsto u senci ekonomskog dela. Što su građani uvideli i što nije bilo dobro. Ograničenje slobode kretanja je krajnja mera. I stekao se utisak da se njoj, i kod nas i u svetu, više pribegavalo zbog straha od nepoznatog nego zbog realne potrebe. Mislim da je moglo mnogo više da se uradi na polju izbora mera i njihovog sprovođenja, kao i objašnjenju građanima zbog čega je nešto neophodno sprovesti.“

Danas smo, kako obično biva, skrajnuli do nepostojanja nekadašnje divljenje prema lekarima koji su se neposredno borili za ozdravljenje hiljada pacijenata. Postoji li među Vašim kolegama nezadovoljstvo ili bar neka vrsta tuge zbog takvog odnosa?

“Lekari su se, bez preterivanja, borili do granice iznemoglosti. Saznanje da su građani to prepoznali – vredi se podsetiti i čuvenog aplauza u osam sati uveče – činilo je lekare ponosnim i nekako im je davalo satisfakciju za ogromne napore koje su ulagali u borbi za pacijente. Naravno, ostaje žal što je takav odnos prema lekarima bio kratkotrajan, da se danas skoro u potpunosti izgubio. Danas određen broj naših građana savete za lečenje ne traži u lekarskoj ordinaciji, nego na ’Guglu’ ili Instagramu i drugim društvenim mrežama. Vredi uvek napomenuti – to su mreže koje isključivo služe za zabavu. I ni na koji način nisu validan izvor informacija niti u lečenju, niti u određenim terapijama.

Edukacija građana u zdravstvenom smislu je spor proces, dugotrajan, kao i vraćanja poverenja u lekare. Ali to je neophodno kako bismo sprečili zdravstveni, a mislim i svaki drugi sunovrat nacije.“

Šta je, ako se tako sme definisati, medicina naučila od pandemije korona virusa?

“Pandemija je bila veliki medicinski izazov. Taj izazov smo dočekali nespremni. Pre svega u farmakoterapijskom smislu, zapravo nismo imali na raspolaganju efikasne antivirusne lekove. Siguran sam da je tokom pandemije svaka grana medicine sticala neka nova znanja. I verujem da je medicina, odnosno svi mi koji se bavimo medicinom, izvukla pouke kako bismo u slučaju neke nove pandemije bili bolje pripremljeni, da budemo u stanju da bolje odgovorimo na nove izazove. Tu pre svega mislim na značaj pravovremenog širenja naučnih i stručnih informacija, na zaštitu ranjivih kategorija, na neophodnost psihološke podrške, za koju smo videli koliko je važna, podjednako i građanima i medicinskom osoblju, zatim na važnost investiranja u zdravstvenu infrastrukturu. I za to smo uvideli koliko je neophodno. Na kraju, mislim i na nužnost da regulatorna tela, i u svetu i kod nas, efikasnije sarađuju sa farmaceutskim kućama.“

Realnost je, međutim, da samo četiri godine kasnije korona virus više nije značajna tema. Da li smo pandemiju već zaboravili, a kamoli da o tome što je donela izvlačimo pouke za budućnost? Kao da nam se dogodio incident o kojem je suvišno promišljati na duži rok.

“Korona nikako nije bila incident. Pre tri godine sam u razgovoru rekao da je korona bila žuti karton za čovečanstvo. Uveren sam i danas da to jeste bila. A kad u fudbalu dobiješ žuti karton onda vodiš računa o svom ponašanju kako ne bi bio isključen.“

Sem u slučaju odsustva razuma, što se ipak dešava.

“Tako nekako. Mislim da nas je pandemija generalno podsetila da nismo sami na ovoj planeti. Naš život se odvija kroz interakciju s drugim živim bićima, virusima i bakterijama. Moramo odgovorno da se ponašamo. Pandemija je ujedno otkrila svu ranjivost zdravstvenih i ekonomskih sistema u svim državama, njihovu nedovoljno dobru organizaciju. Mislim da je taj žuti karton aktuelan i kada su u pitanju zaboravljene vrednosti poput empatije i solidarnosti, da je pandemija bila opomena za svakog od nas u smislu da bi trebalo da redefiniše svoje stavove spram sistema vrednosti i hijerarhije potreba. Jer, tada smo videli da nešto za čim smo žudeli, pogotovo u materijalnom svetu, uopšte nije toliko bitno. I tome nas je podučila.“

Kako koga. Tome možemo samo da se nadamo.

“Ha, ja se ipak nadam da je stvarno tako. Ili ćemo, u suprotnom, sve to zaboraviti za nekoliko godina. I snositi posledice.“

Kako god se prema pandemiji odnosili, često se u neformalnim razgovorima brojni događaji pominju kao oni u vremenu pre i posle nje. Da li Vas to kao savremeni društveni fenomen iznenađuje?

“Ne iznenađuje me. Pandemija je predstavljala najveću zdravstvenu pretnju u poslednjih 100 godina i imala je veliki uticaj. Kako na naše telesno tako i na mentalno zdravlje. Otuda nije iznenađenje da se vreme u savremenosti deli na ono pre i ono posle izbijanja pandemije.“

Kada se ispod svega lošeg i dobrog podvuče crta, kakva iskustva i utiske posle četiri godine imate o svemu što nas je zadesilo?

“Dugo smo se plašili korone, ali strah, bar ne u meri u kojoj je bio, više ne postoji. Virus nije nestao i neće nestati, on ima svoju evoluciju i s njim smo kao vrsta u kontaktu. Obolelih od kovida će i dalje biti jer ljudi obolevaju i od drugih virusnih bolesti. Iz svega bi, ipak, bilo neophodno da izvučemo pouke i da naše ponašanje u budućnosti bude zasnovano upravo na stečenim poukama, a ne na strahu i širenju dezinformacija koje su nam u ogromnoj meri otežavale borbu.“

Istraživanje: Koje vakcine građani Srbije smatraju pouzdanim

Igla sa Istoka

Igla sa Istoka

Vesti 28.08.2021. 06:05

Istraživanje: Koje vakcine građani Srbije smatraju pouzdanim