Hronika
19.01.2022. 14:07
Zdravlje
18.12.2024. 22:10
Momčilo Petrović
Istorija
(NADRI)LEKARI U SRBIJI: Od presađivanja testisa do otvaranja lobanje
U deceniji nakon Prvog svetskog rata veliku pažnju javnosti izazvao je ruski emigrant u Parizu doktor Sergej Voronov, koji je objavio da podmlađuje starije muškarce presađujući im testise sa majmuna.
Brzo se ispostavilo da su majmuni skupi te se prešlo na kupovinu ove žlezde od sirotinje, voljne da ostatak života provede sa samo jednim testisom.
Ni Srbija nije ostala mimo sveta. Imućniji starci pohrlili su na klinike koje su reklamirale “operacije po metodu Voronova“. Davaoci organa, mladi i zdravi radnici i seljaci, tražili su za jedan svoj testis 10.000 dinara. Dnevna štampa je tada koštala jedan dinar, pa ispada da bi to danas koštalo pet-šest hiljada evra... Štampa nije štedela reči hvale za metod ruskog lekara: “Dejstvo unesene žlezde tako je veliko da se operisani podmladi u potpunom smislu te reči“, što je bio otmen način da se kaže da vraća seksualnu moć.
Vojni lekar na službi u Novom Sadu doktor Branko Manojlović rešio je da testise sa mrtvog čoveka presadi živima. Danas je uzimanje organa za transplantaciju sa preminulih uobičajena praksa, ali 1929. godine, bar kada su testisi u pitanju, to niko na svetu nije radio.
Desilo se da je početkom septembra 1929. godine vojnik Hasan Miftar Jusufović čekao izvršenje smrtne kazne zbog ubistva trojice svojih oficira. Preko vojnog hodže, doktor Manojlović je od osuđenika dobio pristanak za svoj naum. Jusufović je 7. septembra u pola šest ujutru streljan, a dok je plotun još odjekivao, doktor je uskočio u raku duboku dva metra da službeno konstatuje smrt. Iskoristio je priliku da brzo odseče testise i u posudi sa toplom slanom vodom autom ih preveze sa Petrovaradina do centra Novog Sada u privatnu kliniku doktora Slobodana Uzelca.
Uzelac, koji je već radio operacije “po sistemu Voronova“, za to vreme je pripremio dva pacijenta voljna da učestvuju u eksperimentu kojim bi se dokazala upotrebljivost organa preminulih i otvorilo novo i široko (i jeftino) polje rada. Jedan pacijent bio je 73-godišnji nosač koji “nije imao ništa protiv da se podmladi i produži radni vek“, a 65-godišnji ruski emigrant, osiromašeni pukovnik carske vojske, imao je dvadeset godina mlađu ženu...
Već sutradan dnevni list “Vreme“ objavio je opsežan izveštaj o operaciji. Tako je počeo jedan od većih skandala u našoj medicini, koji je dospeo i na sud. Doktor Branko Manojlović, naime, bio je vođen željom da dâ doprinos nauci i u dogovorima sa doktorom Uzelcem insistirao je da operacija bude tajna sve dok o njoj ne izveste stručnu javnost na nekom medicinskom kongresu. Doktor Uzelac, opet, u ovoj operaciji je video lep način da reklamira svoju praksu pa je već 8. marta zabranio doktoru Manojloviću ulazak na kliniku. Novosadski i beogradski lekari, možda i iz konkurentskih pobuda, napali su doktora Uzelca, na šta je ovaj odgovorio tužbama za klevetu...
Slobodana Uzelca su, u belom mantilu, fašisti ubili pred njegovom klinikom u zloglasnoj Novosadskoj raciji 1942. Branko Manojlović je posle skandala morao da napusti vojsku. Preselio se u Sremsku Kamenicu i tu se dokazao kao vrstan lekar opšte prakse, a u socijalizmu je dobio visoko odlikovanje za svoj zdravstveni rad... Od “sistema Voronov“ brzo se odustalo svuda u svetu pa i kod nas.
Ali nisu Srbi uvek tako ažurno pratili svetska dostignuća u medicini i nauci uopšte…
Tomas Edison je 1879. godine napravio sijalicu, a Vasa Pelagić je iste te godine u Novom Sadu štampao Narodnog učitelja. U ovoj je knjizi, popularnoj i danas, pisao da kvarenje zuba izazivaju crvi i da se oni isteruju udisanjem dima spaljenog semena bunike. Među uzročnicima zubobolje, pored vrućeg jela i hladnog pića, stavljanja rumenila na obraze, nazeba, Pelagić navodi i prekomernu polnu ljubav, a za zdrave zube preporučuje njeno izbegavanje!
Za održavanje zuba preporučuje njihovo trljanje jednom nedeljno usitnjenim ćumurom od vinove loze ili lipovog drveta, a za ublažavanje zubobolje oblog od ljute rakije i aleve paprike. Može i ovo: “Za šupalj zub, uzmi jedno parče kaučuka, zagrej ga na sveći sve dok ne omekša i stavi ga u šupalj zub. Bol će odmah prestati.“
Vidari i ranari
Sve od doseljavanja na Balkan pa do sredine 19. veka, a negde i kasnije, bolesni su se kod nas za pomoć češće obraćali narodnim vidarima nego lekarima u, istina, malobrojnim zdravstvenim ustanovama.
Nastala kao mešavina znanja Starih Slovena i iskustva kakvo su oni zatekli u novoj sredini – na Balkanu, narodna medicina, to jest onaj njen deo što je dokazao efikasnost, iznedrila je kulturu ranara i vidara, kojih u nekim delovima naše zemlje ima i dan-danas.
Po pravilu, ovim su se bavile većinom starije žene jer je postojalo uverenje da se neozbiljnom i ishitrenom primenom lekovitih trava veština lečenja gubi. Zato su tajne vidarstva prenošene s kolena na koleno i to na “bezgrešnu decu“, na devojčice do 12 godina.
Kao lekovi, u narodnoj medicini najčešće su korišćene biljke: vinova loza, bosiljak, podbel, smilje, lincura, nana, pelin, lipa, hajdučka trava, bokvica... Travari su vremenom razvili veštinu spravljanja melema sušenjem ili kuvanjem trava, kojima su zatim prelivane lanene ili konopljine krpe pa utapane u kozji ili ovčiji loj i na kraju premazivane voskom ili katranom. Tako konzervirani, čuvani su u korpama od pruća dok ne zatrebaju...
Uz travare, u ratovima i u burna vremena javili su se ranari. Oni su bili vični nameštanju prelomljenih kostiju i obradi rana, a najbolji među njima postajali su nadaleko čuveni.
Život
27.11.2021. 06:05
Vračare i nadrilekari na internetu: Onlajn prodaja magle
Posebnu grupu narodnih lekara činili su oni koji su umeli da “šaronjaju“, da odsecaju vrh lobanje, i tako lečili nesnosne glavobolje. Najpopularniji su, i najbrojniji, bili u brdskim delovima Crne Gore, u Kučima i severnoj Albaniji.
Tražene su bile, mada im je ugled bio sumnjiviji, i takozvane vešte žene, koje su umele da izazovu pobačaj. Ako nije delovalo dizanje teških tereta, skakanje, parenje ili gnječenje trbuha, otvarale su matericu guščjim perom ili iglama za pletenje, a posledice su bile rane, infekcije, trajna neplodnost pa čak i smrt.
U prvoj polovini 19. veka veoma je popularno u Evropi bilo lečenje puštanjem krvi, a ta je moda zahvatila i Srbiju. Milan Jovanović Batut, lekar i osnivač beogradskog Medicinskog fakulteta, zabeležio je u to vreme da je “već teško sresti čoveka od pedeset godina kome krv nije puštana i po više puta“.
Krv su puštali zasecanjem hirurzi, kod nas neretko i berberi, ili su ljudima stavljane pijavice da sisaju krv. Ova metoda bila je popularna u Evropi pa je u prvoj polovini 19. veka samo u pariskim bolnicama trošeno pet do šest miliona pijavica godišnje.
Velika potražnja za ovim crvima koji se hrane krvlju zadovoljavana je uvozom iz južne Rusije, Poljske, Nemačke, Mađarske – i Srbije. Močvara u kojima su pijavice živele bilo je u beogradskom, požarevačkom, ćuprijskom, jagodinskom, paraćinskom, požeškom i kruševačkom okrugu... pa su ih opštine sakupljačima izdavale u zakup. Transportovane su u vlažnim džakovima, a država je naplaćivala i izvoznu taksu.
Otvaranje lobanje
Šaronjanje ili trepanacija – otvaranje lobanje živog čoveka s ciljem lečenja – drevna je medicinska tehnika. Nađene su lobanje iz bronzanog doba (2000–1600. godine pre naše ere) na kojima je ovo rađeno, postoje zapisi iz antičke Grčke, zatim iz srednjeg veka... Knjaz Danilo je 1856. šaronjanje zabranio, ali se ono tajno radilo i dalje. Zna se da je u nekim selima rađeno i 1907. godine.
Iako je ovaj zahvat vrlo delikatan, kažu da je posle njega umirao tek svaki treći ili svaki četvrti pacijent.
Trepanacija se vrši i danas, naravno u bolničkim uslovima, dletom, čekićem ili elektronskim svrdlom, radi odstranjivanja skupljene krvi ili gnoja, čireva, komadića kostiju ili drugih stranih tela, ili u dijagnostičke svrhe. Naziv operacije potiče od grčke reči “tripanon“, što znači svrdlo. Slično je i sa šaronjanjem – izraz je nastao od albanske reči “šara“, to jest testera.
Šaronjanje su izvodili mahom muškarci, mada je bilo i žena, a vršeno je “kako bi osoba nad kim se ta operacija izvrši ozdravila... od trajne boljoglave koja je nastala usled kakve povrede u zavadi ili pada s visine“.
U Crnoj Gori izvođeno je radi veštačenja povrede kod sukoba – vidar je tako utvrđivao da li je kod osobe povređene udarcem “krv pala na mozak“ pa, shodno tome, koliko onaj koji je povredu naneo treba da plati.
Operacija je vršena bez anestezije, a pacijenta su najčešće držala dva vidareva pomoćnika: jedan bi rukama obuhvatio bolesnika oko ruku i grudi, a nogama bi obmotao njegove, dok mu je drugi držao glavu.
Prota Miloš Velimirović (1848–1920), rođen u Vasojevićima, u Crnoj Gori, ostavio je opis trepanacije kojoj je prisustvovao:
“Prvo se obrije glava bolesniku, tada Ećim traži povrijeđeno mesto, a to traži gdi je najveća toplota, pa kad i ovo nađe uzima oštar brijač i zasiječe kožu s tri strane koliko za taj posao treba, odere je (odlubi od lobanje) i zadigne. Za to vrijeme krv prikuplja pamukom a zatim zaspe ivice nekim praškom i krv ustavi. Tada brijačem ostruže kost lobanje i uzima svrdao koji izgleda kao cijev ili svirala. Ovaj je na jednom kraju nazubljen sitno i to tako da su zupci okrenuti i povijeni jedan za drugim. Taj svrdao metne na kost i pažljivo okreće ka jednoj strani sve dotle dokle provrti lobanju, pri čemu mora imati osobite vještine da ne bi mozga dodirnuo. A kad provrti lobanju vadi svrdao i u njemu parče kosti okruglo i veliko koliko dinar, zatim nešto čisti pamukom, a šta Bog bi ga znao, sa opne mozga, pa kad i to učini onda u lobanju umeće parče kore od tikve i tim zatvori šupljinu na lobanji, oderanu kost vrati i njome preklopi ono parče i time je operacija svršena. Ećim ostaje kod bolesnika u najpovoljnijem slučaju bar još 20 dana. Ako pak od dana operacije prođu na miru tih 20 dana, računa se kao srećno svršena.“
Pacijent čije je šaronjanje gledao prota Velimirović poživeo je još četrdeset godina...
Nacionalnom ponosu može da služi na čast što je Srbija, i kad je zdravlje bilo u pitanju, branila Evropu.
Iriška kuga
Krajem 18. veka u Irigu je živelo više ljudi nego u Beogradu, a onda je ovaj grad u Sremu pogodila kuga, pa do dana današnjeg nije dostigao broj stanovnika koji je imao pre te epidemije.
Bolest je u Beograd došla sa turskim vojnicima i trgovcima, a odatle se preko Dunava i granice sa Austrijom proširila na Frušku goru, pa sve do Vukovara. Od svih zaraženih mesta, najviše je stradao Irig, u kojem je od jula 1795. do februara 1796. godine umrlo 2548 od 4813 stanovnika, pa se ova epidemija u istoriji medicine naziva iriška kuga.
Umiralo je oko trideset ljudi dnevno, a zaraza se prvo širila na članove istog domaćinstva. Zato je tokom osam meseci spaljeno i srušeno oko 400 od postojećih 912 kuća.
Jedna od mera koje je bečka vlada preduzela da se epidemija suzbije bilo je i okruživanje zaraženog područja jakim stražama kako bi se onemogućio izlazak potencijalnog prenosioca bolesti. Jedan od najjačih stražarskih punktova bio je na putu između Iriga i susedne Rume. A kad je epidemija suzbijena, Rumljani su baš na tom mestu podigli spomenik iz zahvalnosti što su bili pošteđeni ove strašne bolesti.
Zdravlje
13.11.2024. 19:55
Prof. dr Petar Otašević: "Idite lekaru kad ste zdravi"
Beč je duž cele svoje granice sa Turskom uspostavo sanitarni kordon: u Austriju nijedan čovek i nikakva roba nisu mogli da uđu a da prethodno nisu bili podvrgnuti čišćenju prema strogim propisima. Na pojedinim mestima bili su postavljeni rasteli – dvostruka drvena pregrada čiji je razmak bio toliki da se ljudi nisu mogli rukovati, ali su lako mogli da se čuju i sporazumevaju.
Na ovom kordonu se od epidemije branila cela Evropa, a u zavisnosti od stanja kuge u Turskoj postojala su tri režima: mirni, kada bolesti nije bilo na vidiku, sumnjivi, kada je kuga besnela u Turskoj, i opasni – kad je već zahvatila krajeve uz granicu. U vreme opasnog perioda straže su umnogostručavane i imale su naređenje da pucaju na svakog ko bi pokušao da pređe granicu. Za onima koji su uspevali da pređu granicu mimo straža upućivane su potere, koje su ih streljale čim bi ih stigle.
Posebnu ulogu u ovakvom sistemu zaštite imali su kontumaci, odnosno karantini. To su bila ograđena mesta na kojima su zadržavane osobe za koje je postojala mogućnost da su zaražene. Oko onog u Zemunu bio je jarak sa vodom šest metara dubok i osam širok.
Sva roba, pošta i putnici koji su stizali iz Turske ulazili su u karantin. Putnika bi na ulazu sa rastojanja pregledao dežurni lekar, motreći na simptome kuge, kolere i velikih boginja. Sumnjivi su odvajani u jednu baraku da se vidi hoće li preživeti... Naizgled zdravi putnici su u kontumacu ostajali neko vreme u zavisnosti od stepena opasnosti od bolesti: ako je kuga bila blizu, taj period je trajao 52 dana, da bi docnije bio smanjen na tri nedelje. Oni koji su izdržavali karantin bili su smešteni u kuće za putnike, a o njima je brinula posluga, koja im je donosila hranu, ali ih nije smela dodirivati. Za jelo se moglo dobiti sve, ali su kontumacisti sami plaćali hranu, kao i ogrev zimi.
Zemunski karantin od 1730. do 1872. godine nalazio se na mestu današnjeg parka u ovom delu Beograda. Svojevremeno su tu boravili Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Karađorđe, knez Miloš i drugi putnici.
*Autor ovog teksta napisao je knjige “Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“ i “Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba“
Komentari
