Zdravlje
08.12.2022. 10:15
Zdravlje
10.12.2022. 16:05
Lena Munitlak
Natalitet
Uvoz reproduktivnih ćelija – rešenje ili prikrivanje problema
Milena iz Beograda danas je majka devetogodišnje devojčice. Otac male Anđele je "nepoznati Danac“. Ali iako nepoznat, on je bio Milenin izbor. Na osnovu onoga što je znala o "nepoznatom Dancu“ koji je donirao spermu (programer, mlađi od nje sedam godina, najviše voli zelenu boju, omiljena životinja mu je vuk, voli fudbal i rukomet) Milena se odlučila da baš on bude "otac“ njenog deteta. Partnera sa kojim bi dobila dete koje je toliko želela nije imala pa je ovo bila jedina opcija.
To je, međutim, imalo i svoju cenu – 5000 evra, koliko je platila celu medicinsku proceduru u Skoplju i nebrojena putovanja na relaciji Beograd–Skoplje–Beograd i smeštaja u glavnom gradu Severne Makedonije tokom godinu dana, gde je odlazila na razna testiranja, preglede, hormonske terapije, sve do konačne vantelesne oplodnje.
Skoplje je za nju bilo najprihvatljivije, s obzirom na to da vantelesna oplodnja doniranom spermom u tom trenutku u Srbiji nije bila moguća. A to će se promeniti od 10. decembra.
U Srbiji odavno imamo problem sa negativnim prirodnim priraštajem. Manje parova želi decu ili ne žele više od jednog deteta. Međutim, oni koji žele decu sve češće se suočavaju sa problemima sa fertilitetom, ali postoji i problem sa dostupnošću tretmana za rešavanje tih problema.
Tretmani i medicinski zahvati su skupi, ne uvek uspešni i donose sa sobom posledice po fizičko i mentalno zdravlje, posebno kod žena. Vantelesna oplodnja postaje sve popularnija opcija za parove koji žele decu, a ne ide im na "običan“ način iz jednog ili drugog razloga.
Ovaj proces je dugačak i mukotrpan, a dešava se da ne daje željene rezultate čak i nakon nekoliko pokušaja. Zbog toga, mnogi budući roditelji se odluče da pokušaju da dobiju prinovu tretmanima sa doniranim reproduktivnim ćelijama u inostranstvu. Širom Evrope postoje klinike u kojima i strani državljani mogu obaviti ovaj proces, naravno uz vrlo visoku cenu. Čak ni u ovakvom pristupu uspeh nije zagarantovan, a gubici, pre svega finansijski, još su veći.
Od 10. decembra, međutim, u Srbiji će biti omogućen uvoz i korišćenje reproduktivnih ćelija iz inostranstva, i to sve o trošku države.
Ova novina predstavlja veliki korak napred u reproduktivnoj podršci građanima Srbije, s obzirom na to da do sada nije bilo moguće obaviti ovu proceduru doniranim ćelijama. Direktorka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Sanja Radojević Škodrić je u intervjuu za RTS objasnila je da će se celokupan postupak vantelesne oplodnje obavljati u Srbiji, kao i da će ženama koje su ovaj tretman počele u inostranstvu biti omogućeno da ga nastave u Srbiji. Cenu transporta materijala pokriće država.
Bez pokrića države, ceo proces vantelesne oplodnje doniranim uvezenim ćelijama koštao bi oko 7000 evra. Ipak, čak i oni koji ne ispunjavaju uslove za pomoć države u ovom procesu moći će da ga urade u Srbiji o svom trošku. Sanja Radojević Škodrić navela je i da je Srbija jedna od retkih zemalja koje pružaju pokriće troškova čitavog procesa, jer se u inostranstvu uglavnom pokriva samo deo.
S obzirom na to da ovakve procedure nisu magija i da je često potrebno nekoliko pokušaja da se trudnoća ostvari, biće omogućeno šest pokušaja u okviru tretmana koji plaća država. Kako je objasnila Škodrićeva: "Tri stimulisana od samog početka do kada se obavlja postupak i tri iz krioembriotransfera – to znači da je priprema kraća i da se radi iz zamrznutog materijala.“
Život
23.08.2022. 15:41
Možemo li da pobedimo belu kugu?
Za sada je ugovoren transfer iz banaka reproduktivnog materijala iz Španije, a u planu je postizanje dogovora sa drugim evropskim zemljama koje omogućavaju izvoz materijala, poput Italije, Grčke i skandinavskih zemalja.
Kada ti ugovori budu sklopljeni, budući roditelji moći će da biraju iz koje zemlje će stići reproduktivne ćelije, kao i u kojoj klinici će proces biti urađen. Do sada je vantelesna oplodnja omogućena u šest državnih i 13 privatnih klinika. Prijava će se obavljati posredstvom e-Uprave, koja je povezana sa RFZO-om i čijim posredstvom će korisnici uvek moći da provere stanje svog zahteva.
Obrada zahteva trajaće oko pet dana, a roditelji će moći da navedu svoje karakteristike, kao i karakteristike donatora, da bi deca ličila na njih što više, ukoliko to žele.
Sve ovo zvuči sjajno, više ljudi imaće priliku da se ostvare kao roditelji, tu nema ništa loše, zar ne? Ipak, kada je vest objavljena, na društvenim mrežama stigli su raznorazni odgovori – od apsolutne podrške, preko kritika pojedinih aspekata ovog sistema, do apsolutnog neodobravanja procesa.
Oni koji se najviše protive ovakvom sistemu kao razlog navode menjanje DNK opisa našeg naroda, njegovim navodnim "razvodnjavanjem“ stranim reproduktivnim ćelijama. Ovakav stav izneli su i desničari poput Boška Obradovića iz Dveri. Ovakvo mišljenje, međutim, vrlo brzo nailazi na tačke spoticanja.
Već je spomenuto da se mnogi odlučuju za vantelesnu oplodnju korišćenjem doniranih ćelija koja se obavlja u inostranstvu pa je ovakav korak samo skratio proces i snizio cenu onima koji su za njega zainteresovani. Osim toga, u globalizovanom svetu sve je više parova različitih nacionalnosti čija deca odrastaju pod uticajima obe roditeljske kulture bez ikakvih problema. Na kraju krajeva, važno je da nas ima i da su deca srećna, zar ne?
Zdravlje
25.11.2022. 15:21
Dobro zdravlje za nove nade
Osim izliva otvorenog i neskrivenog rasizma i osude uticaja tuđeg DNK materijala na "čisti“ srpski narod, u stavovima javnosti javlja se i strah o pravom poreklu ovakvog materijala, kao i razlogu zašto uvozimo reproduktivne ćelije kada u sopstvenoj zemlji imamo dovoljno ljudi koji su fertilni, ali možda ne žele više od jednog deteta ili ne žele decu uopšte.
Tu se javlja druga glavna kritika, koja se odnosi na to da Srbija nema razvijen sistem doniranja reproduktivnih ćelija. Postoje mesta na kojima bi se ovakve ćelije čuvale. U Srbiji je 2019. godine otvorena Nacionalna banka reproduktivnih ćelija, ali donatora ima sramno malo. Onda se postavlja pitanje zašto baš ti koji su toliko vezani za očuvanje "čiste srpske DNK“ nisu reagovali ranije i donirali reproduktivni materijal za one sunarodnike kojima je potreban.
Jedan od odgovora je možda i taj što se ove donacije u Srbiji ne plaćaju. U drugim zemljama, gde su banke u kojima se čuva reproduktivni materijal uglavnom privatne, donorima se plaća. Donorima spermatozoida, zavisno od zemlje, plaća se od 250 do 450 evra, dok za doniranje jajne ćelije cena ide od 800 do 1500 evra po ciklusu.
Kao što se često dešava, nije bilo dovoljno informacija datih javnosti. Vest o uvozu reproduktivnih ćelija iz inostranstva bio je prvi put da su mnogi čuli da u Srbiji postoji način da se doniranim materijalima vrši vantelesna oplodnja. Osim toga, proces donacije ćelija se do sada odnosio na dobrovoljno davanje, kao što je slučaj sa transfuzijom. Ipak, doniranje genetskog materijala nije tako prosto kao davanje krvi, posebno kada se govori o donaciji jajnih ćelija.
Muškarcima je ovaj proces mnogo lakši (ali i taj proces zahteva veliki broj pitanja koja se moraju postaviti da bi se sprečila zloupotreba), međutim, kod žena je situacija potpuno drugačija. Ko god da se susreo sa procesom vantelesne oplodnje zna koliko truda je potrebno da se jajna ćelija izoluje da bi se proces mogao nastaviti. Žena često mora pretrpeti veliku količinu hormonskih terapija, a nakon toga sledi proces ekstrakcije, koji nije bezazlen.
Pored toga, za ovakve procese mora da postoji precizna i jasna zakonska regulativa, koje još nema. Pravila koja su postavljena su jasna, ali je polje doniranja i korišćenja reproduktivnih ćelija izuzetno osetljivo jer se posledice zloupotreba često ne otkriju dok ne postane prekasno.
Horor priče o deci koja su začeta donatorskim ćelijama postoje širom sveta, od toga da se kasnije sazna da su ćelije korišćene više puta nego što je dozvoljeno, do toga da uopšte nije korišćen materijal donatora kojeg su budući roditelji izabrali.
Jedan slučaj doktora koji je radio u klinici za vantelesnu oplodnju šokirao je svet pre nekoliko godina, kada je otkriveno da je umesto odabranog materijala koristio sopstvenu spermu u oplodnji pacijentkinja. Doktor Donald Klajn je, kako je kasnije otkriveno i za šta je osuđen, koristio svoj genetski materijal i u slučajevima kada su roditelji birali donatora, ali i u slučajevima vantelesne oplodnje gde su roditelji želeli da koriste sopstvene ćelije.
Razvoj genetskog testiranja i masovnih platformi poput "Ancestry“ i "23 and me“ otkrio je njegovu tajnu malo-pomalo. Što se više ljudi širom Sjedinjenih Država testiralo, to je broj polubraće i polusestara onih čiji roditelji su posećivali njegovu kliniku rastao.
Pomisao na to da se materijal zloupotrebi i iskoristi isti donator za dve različite porodice, koje za to ne znaju, svakome bi bila neprihvatljiva. Postavlja se pitanje kako bi polubraća i polusestre znali jedni za druge i šta bi se desilo ako jednog dana baš oni započnu romantične veze. Ovakve horor situacije dovoljne su da uplaše bilo koga, a rešenje je, kao i uvek, u pojačanoj kontroli i strogoj regulativi.
U Srbiji, kako je to nedavno za "Euronews“ izjavila savetnica za vantelesnu oplodnju Sandra Jovanović, donacije je moguće uraditi samo jedan na jedan.
"A to znači da se jednom paru donira materijal jednog donora, zapravo ne može se desiti da od istog materijala više parova dobije potomstvo. Takođe, važno je da se zna koji broj ćelija će se dobijati po paru, da li će to biti tri, pet, sedam. To utiče i na cenu i na uspeh“, rekla je Jovanovićeva.
Komentari
