Kolumna
Dragan Vesić: "Elitizam i ekstremizam"
U kriznim vremenima svojih pet minuta slave dobijaju izbavitelji, lažne mesije, odabrani fanatici...
Kad svet utone u haos, a danas je utonuo, društvene okolnosti bivaju ekstremne i postaju povoljne za svaku krajnost jer odgovor na ekstremizam je uvek ekstremizam.
Otud proroci, ludaci, crni i beli magovi i dežurni deluzivci koji poručuju da se sve može odmah i sada, da se novac ne stiče napornim radom nego virtuelnim poslovanjem ‒ kriptovalutama.
Društvene mreže preplavljene su podkastima kako je neko postao milijarder za nekoliko dana: u početku je bio skeptičan pa je ipak uložio 300 evra. Veštačka inteligencija bila je akcionar umesto njega i za nekoliko dana donela mu je sto puta više nego što je uložio. Obavezno sledi poruka da požurite dok zle banke ne zaustave ovakav način zarade.
To jeste neodrživa piramidalna šema, samo što gazda Jezda i Dafina, devedesetih, nisu pljačkali naivne onlajn, nego na zastareli način.
Slede podkasti o prekinutim emisijama na fantomskim medijima kad neko o tome priča, a priča poznati glumac ili sportista poput Novaka Đokovića, koji je najplaćeniji teniser u istoriji pa mu je baš bitno da uveća bogatstvo kriptovalutama.
Naravno da je sve montaža, on nema pojma o tome, ali digitalno zlo novog totalitarizma ne preza ni od čega (zloupotreba imena) i nemoguće je da se to zaustavi.
Pametnima je jasno da je reč o prevari, ali naivnima nije jer idioti niču kao pečurke posle rijalitija.
Imate mnogo takvih primera ‒ urolog koji ne postoji priča o prirodnom lečenju erektilne disfunkcije kod osamdesetogodišnjaka ili kardiolog, koji takođe ne postoji, govori o prirodnom lečenju hipertenzije, ali izmišljene emisije bivaju prekinute jer bi bankrotirala “farmaceutska mafija“, ako se za te čudotvorne preparate sazna.
Obavezno vam na društvenim mrežama poručuju da požurite i posredstvom interneta kupite čudotvorni eliksir pošto su zalihe ograničene, a vi ih gomilajte jer vam trebaju neograničeno.
Bolesno, ali ne i čudno jer u konzumerizmu imate potrošnju i puku zabavu, ali ne i duhovnost i ljudskost, životne trenere koji dele recepte za sreću umesto za kolače, ali ne i ne ozbiljne psihologe ‒ glas razuma i stručnjaci nisu potrebni epohi egoizma i dirigovane sreće jer ona i želi svet koji je pozornica apsurda i deponija smisla: kako bi inače epoha opstala da je drugačije?
Da li su krivi vladari sveta koji kontrolišu medije ili naivni koji veruju u svaku medijsku nebulozu ‒ to je kao da se pitate da li je starija kokoška ili jaje: nema konsenzusa kad su mišljenja podeljena.
Profit je najveća vrednost po sebi ‒ novac je božanstvo i njime se kupuje sve. Čak i ljubav, zdravlje i sreća. Nema mere i nema kraja pa se ide iz krajnosti u krajnost.
Tako je, na primer, pandan ekstremnom feminizmu ekstremni maskulizam koji negira muškarca pretvarajući ga u ženu i ekstremni feminizam koji negira ženu pretvarajući je u muškarca, dok je pandan veri u boga religiozni fundamentalizam.
Ovakav globalni simulakrum je kao stvoren za primitivizam, ustoličenje zla, cvetanje zamaskirane prostitucije, kriminala i tetoviranih nabildovanih, ali, naizgled kontradiktorno, feminiziranih alfa mužjaka koji su sve samo ne prefinjeni muškarci ‒ šta će pamet i fini maniri nekom kvazipevaču bez sluha kad u refrenu pesme otpeva da ima utoku, “belo“, skup auto... Starlete se lepe za takve.
U takvom distopijskom svetu većina uživa, a manjina je izgubljena. Da se prilagodi ‒ kako? Da mirno gleda inicijaciju zla ‒ kako?
U društvenoj teoriji poznato je da promene nisu moguće ako nema tzv. kritične mase.
Nema je jer ona voli haos zato što je tada polusvetu sve dozvoljeno.
Oligarhijska elita je od nastanka sveta vodila glavnu reč i zato je istorija čovečanstva samo “zbir gluposti i zločina ljudi“.
Dobar čovek može biti glup, ali pokvaren, ako želi da vlada, mora biti pametan ‒ ne baš isto, ali nešto slično, rekao je Maksim Gorki. Dakle, pokvaren je sinonim za reč zao, a svetom danas ne vladaju dobri.
Mnogi filozofi pisali su o vladavini odabranih, to jest o elitizmu, od Platona do Ničea, Dostojevskog i drugih ne bi li izmenili svet, ali zajedničko svim tim teorijama jeste da su čista utopija.
Zato Marksova jedanaesta teza o Fojerbahu ima smisla ‒ filozofi su različito tumačili svet, a radi se o tome da se on izmeni. Ali, ne menjaju ga filozofi.
Niče je tumačio svet ne bi li ga izmenio imoralizmom, prevrednovanjem univerzalnih hrišćanskih vrednosti tako što bi Boga zamenio natčovek. Tako nešto zvuči nacistički bez obzira na to što Niče nije bio nacista. Naprotiv, rugao se ideji o “višoj rasi“, ali zar ideja o natčoveku nije to isto?
Dostojevski je bio sofisticiraniji od kontradiktornog Ničea ‒ video je ono što talentovan čovek ne može ni da zamisli, kako je Šopenhauer definisao genija.
Naime, Dostojevski (tj. njegov junak Raskoljnikov u romanu “Zločin i kazna“) deli ljude na obične i neobične. Obični, za razliku od neobičnih, nemaju ni duha ni morala, ali njihovo je carstvo zemaljsko. Oni kroje zakone i vladaju svetom. Neobičan čovek Dostojevskog nije čovek-bog kao Ničeov natčovek i u tome je razlika.
Ipak, literatura je fikcija i ne može biti stvarna baš kao ni utopija jer idealno ne postoji.
Sve i da neka elita odabranih vlada svetom, niko nije pozvan da je izabere.
Dovoljno je da pokvarene zamene pametni i dobri, i stvari će krenuti nabolje.
Za tako nešto dovoljna je demokratija, ali ne formalna gde vlast posredstvom medija zaglupljuje ljude.