Život
23.12.2022. 04:05
Život
31.12.2022. 07:05
Dragan Vesić
Kolumna
Dragan Vesić: "Srećna Nova uz pirotehniku"
Kako započeti tekst o Novoj godini, a da to ne bude uvek isti početak? Iskreno, potpisnik ovih redova ne zna odgovor na ovo pitanje.
Dakle, bliži se Nova godina u kojoj ćemo poželeti... I tu nastaje problem: šta da poželimo što već nismo poželeli toliko puta do sada?
Živimo tako 365 dana, od jedne do druge novogodišnje noći, između sećanja i nade, prošlosti i budućnosti, neostvarenih želja, i u tom neskladu sa sobom i sa svetom očekujemo da se dogodi nešto što će nam iz temelja izmeniti život, ukinuti patnju i svim stvarima dati smisao, lepotu i sklad.
Život
25.12.2023. 04:00
Novogodišnji pokloni za svaki horoskopski znak
Od nas se traži da te noći budemo dobro raspoloženi ili bar da simuliramo da to jesmo i da tako, kao svi ljudi koje je stvorila forma, opskrbljeni pečenjem, alkoholom (većina i pirotehnikom), snovima i nadom uronimo u sevdah ne bismo li kroz tu vrstu katarze dočekali lepše dane i novi život. Po čemu je on nov i zbog čega lepši, valjda je retoričko pitanje.
Omeđeni granicama od jedne do druge novogodišnje noći, živimo svoje male živote: odavno smo prestali da verujemo u Deda Mraza, sve više se sećamo, a sve manje nadamo. Čeznemo za mirom koji je iza nas, plašimo se nečega što je ispred nas.
Naša nesreća ne dolazi otuda što uopšte živimo, nego zato što – po Kjerkegoru – postoji vreme koje je sadašnjost u prošlosti i vreme koje je sadašnjost u budućnosti – mi smo, dakle, odsutni iz sadašnjosti i zato sve dolazi prekasno: stalno smo pred ciljem i, istovremeno, daleko od njega.
Sa svakom Novom godinom paradoks postaje sve veći: posle "najluđe noći“ izlaz se nazire u izmaglici jutra, u bekstvu, ali gde?
Jednog trenutka shvatimo da nam se želje nisu ostvarile: ne zato što su bile nerealne, nego zato što ih nismo mogli ostvariti. Shvatimo, posle svake novogodišnje noći, da je sve manja šansa da se naše želje ostvare. Vremenom su naši zahtevi, u pogledu želja, sve manji...
Svake Nove godine svodimo bilans svog života, koji se sastoji od neostvarenih želja. Iz dana u dan, iz godine u godinu tragamo za izgubljenom srećom. Traganje se nastavlja.
Bez obzira na to što uglavnom sve ovo znamo ipak se prepuštamo čaroliji novogodišnje noći jer nadu u bolje dane, želje i snove ne može niko da nam oduzme.
Na trgovima, u kafanama, u svojim domovima, slavimo dolazak lepših dana – bar se nadamo. Iza nas su teške godine ispunjene strepnjom i strahom: pandemija korone, rat, nestašice... Na taj globalni košmar nismo mogli da utičemo. Neke stvari zavise od nas, neke ne. Verovatno ćemo zato, kad se kazaljke poklope, u ponoć, poželeti da tih nekoliko godina užasa zauvek ostanu iza nas. To je sve što možemo da učinimo i poželimo, osim želja za dobro zdravlje i vere u bolje dane.
Nada je možda lažna, ali ona, kako kažu, umire poslednja.
Da se naruši čarolija proslave potrudila se pirotehnika, odnosno većina koja ne može ništa da slavi bez pucnjave iz svih arsenala, bilo da su u pitanju pobede, porazi, rođenja, venčanja, rođendani, slave, Nove godine... Čak i verske praznike slave uz petarde, posebno Božić, što nema veze sa hrišćanstvom, ali ima s blasfemijom, i od te silne buke raznih vrsta petardi i vatrenog oružja više ne znamo da li je u pitanju doček Nove godine ili nas ponovo bombarduju.
Vesti
29.12.2022. 14:06
VAŽNO upozorenje MUP-a u vezi sa petardama i pirotehnikom
Život
17.12.2022. 17:35
Super ideja: Vojnici pričali deci o petardama
To radi većina, a kakvo je to zadovoljstvo i slavlje pristojnom svetu nije baš jasno – pogotovo što tolika buka stvara velike traume deci sa smetnjama u razvoju i što petarde izazovu oko 5000 smrti mačaka i pasa od srčanog udara.
One koji slave uz pirotehniku to ne zanima – gde im je savest? Nemaju je. Jer, kako drugačije objasniti da njihova deca ostaju bez prstiju, šaka, bez oka, a ni smrt, kao posledica nesrećnog slučaja, nije izuzetak.
Nameće se zaključak da ih nije briga ni za svoju, a kamoli za tuđu decu. Kako to objasniti? Ili su retardirani ili su psihopate jer samo takvi ne mare za ljudske živote.
Poslednjih godina, kaznena politika zbog prodaje pirotehnike je pooštrena – nema preprodavaca na ulici – ali se pirotehnika prodaje u specijalizovanim radnjama punoletnim licima.
Jedino rešenje je zabrana prodaje pirotehničkih sredstava pošto prekršajne kazne za narušavanje javnog reda i mira i ugrožavanje bezbednosti ne daju rezultate, jer ljudi ne prijavljuju bacanje petardi valjda da bi izbegli još veći stres – pitanje je koliko bi to prijavljivanje imalo efekta. Novčane kazne nisu male i kreću se od 50 do 100.000 dinara, a zakon predviđa i neku vrstu prinudnog rada, odnosno rada u javnom interesu, kao kaznenu meru.
Vatromet i može da se toleriše, ali "bombardovanje“ petardama svakako ne.
Puca se kao da smo na frontu, a ne na dočeku.
Od silnog manijakalnog ludiranja odraslih, ali nezrelih, pristojan svet ne može na miru da slavi – kod takvih nikakvi apeli vlasti da se uzdrže od bacanja petardi, kao ni edukacija, ne pomažu i zato je zabrana jedino rešenje. Drakonske sankcije, ako se prekrši dispozicija, podrazumevaju se, kao i njihova primena. Besmisleno je apelovati na s(a)vest onih koji je nemaju.
Dok se tom primitivnom zadovoljstvu, jednom za svagda, ne stane na put, ostaje nam da oguglamo na tu vrstu divljanja koliko je to moguće – da nam ono ne pokvari slavlje dok tragamo za srećom.
Komentari
