RECIKLAŽA U SRBIJI: Đubre nije za bacanje

RECIKLAŽA U SRBIJI: Đubre nije za bacanje

foto Oksana Skendzic


U poslovima sa otpadom u Srbiji godišnje se, prema nezvaničnim procenama, obrne oko 100 miliona evra. Reč je o onim legalnim poslovima koji se odnose na transport, skladištenje, izvoz i preradu otpadnih materija, odnosno na remedijaciju, tj. čišćenje zagađenog terena.

Podataka o tome koliko se novca okreće u onim nelegalnim tokovima nema. Procena je, doduše, da je ta suma svakako manja od one sa kojom se operiše u legalnim tokovima. Šteta je zato nemerljiva.
Nezvanične informacije govore čak i da, iako je to srpskim zakonima zabranjeno, pojedine firme iz inostranstva pokušavaju, pa čak nekad i uspevaju, da u Srbiju izvezu otpad kako bi ga odložili na srpskim deponijama. Razlog je čisto komercijalne prirode i ne treba ga tražiti u nekakvoj svetskoj zaveri protiv Srba.
Skladištenje otpada je u Srbiji mnogo jeftinije nego u inostranstvu. Primera radi, kako za “Ekspres” navodi direktor Agencije za zaštitu životne sredine Filip Radović, deponovanje otpada u Italiji košta 200 evra po toni. U Srbiji je ta cena 30, pa čak i 20 evra po toni!

Nekom Italijanu bi se, dakle, veoma dobro isplatilo da nekoliko desetina tona otpada prošvercuje u Srbiju i tu ga baci. Pod uslovom da ga ne uhvate. Zadovoljan bi bio on, ruke bi trljao i onaj koji je taj otpad primio. Na gubitku bi bili građani i država koja ni ovako ne zna šta će sa silnim otpadom koji se svakodnevno proizvodi u Srbiji.
Svaki građanin Srbije, u proseku, dnevno proizvede oko kilogram đubreta. To je oko 7.000 tona dnevno. Na godišnjem nivou, u Srbiji se proizvede oko 10 miliona tona đubreta. Najveći deo, oko osam miliona tona, otpada na pepeo, kao produkt sagorevanja uglja u termoelektranama.

Povezane vesti – FILTERI ZA SMEĆE: Australija pronašla lak način da sačuva vode

I upravo u tome i jeste najveći problem Srbije, jer taj pepeo ostaje neiskorišćen, na deponijama, izložen vetru koji ga raznosi i kiši koja ga spira i štetne materije iz njega ubacuje pravo u zemlju i podzemne vode.
Svesni su toga, reklo bi se, i u državi, ali…
“Promenjena je pravna regulativa kako bi se taj pepeo drugačije tretirao, kako bi se putarska industrija stimulisala da ga više eksploatiše. Ali još to nije dovoljno dobro”, kaže Radović.

Kako su to drugi uradili. U Danskoj je, na primer, cena vađenja i korišćenja rečnog šljunka toliko povećana da je putarima postalo neisplativo da ga koriste. I zato su se, prirodno, okrenuli pepelu iz termoelektrana.
“To je nešto što i mi treba da uradimo. A za to je neophodno da se postigne veći konsenzus”, kaže Radović. Na pitanje ko koči da se do tog konsenzusa dođe, Radović ne imenuje nikoga posebno, već se poziva na prirodu ljudi da reaguju tek kada nastane problem.

Situacija je, kaže, mnogo bolja kada je u pitanju ambalažni otpad. Procenat reciklaže je svake godine sve veći i sada iznosi oko 43 odsto. Namera je da se dođe do 60 odsto recikliranog ambalažnog otpada.
A prema njegovim rečima, plan je da se, kada je reč o ambalažnom otpadu, pređe na “depozitni sistem”. U prevodu, kada popijete pivo ili sok, flašu, odnosno limenku vratite u prodavnicu, ili ubacite u poseban aparat, i za to dobijete određeni novac.

To bi motivisalo sve kategorije stanovništva da odgovorno upravljaju ambalažnim otpadom.
“Tako ćemo izbeći da ambalaža završi na deponiji ili, ono što je još gore, u prirodi, već će ona završiti natrag u sistemu. Na taj način građanin koji vraća ambalažu dobija sredstva, reciklažna industrija dobija sirovinu, a životna sredina ostaje čistija i zdravija”, kaže Radović.

Povezane vesti – Škola u kojoj se školarina plaća plastičnim otpadom

Takva je situacija mnogim zapadnim zemljama.
Mnogi se, na primer, sećaju i kako su ovdašnji navijači koji su imali (ne)sreću da prate fudbalsku reprezentaciju, tada Srbije i Crne Gore, na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj (pamtimo onih 6:0 za Argentinu), posle utakmica skupljali plastične čaše po stadionu i vraćali ih za šank. Za svaku vraćenu čašu dobijali su po 50 centi.

Takav sistem u regionu već funkcioniše u Hrvatskoj. I u svim zemljama u kojima je uveden, prema Radovićevim rečima, drastično je uticao na to da građani počnu da recikliraju.
“Estonija je za samo godinu dan došla sa 40 na 90 odsto reciklaže ambalažnog otpada. Glavni oponenti tog procesa u svakoj zemlji, pa i u Srbiji, uglavnom su velike kompanije koje pune ambalažu”, dodaje Radović.

Drugi veliki problem je i taj što Srbija nema kapacitete za preradu mnogih vrsta otpada. A jedan od najprisutnijih je onaj sa kojim se gotovo svakodnevno srećemo – baterije! Baterije se u Srbiji, za razliku od Hrvatske, uopšte ne recikliraju, a vrlo su opasne. One, naime, sadrže kadmijum, ali i druge teške metale koji mogu da dođu do podzemnih voda.

Kontejneri, djubre, smece, foto Oksana Skendzic

Kontejneri, djubre, smece, foto Oksana Skendzic

Ne reciklira se, kako dodaje sagovornik “Ekspresa”, ni PCB ulje iz transformatora, koje je vrlo toksično i kancerogeno. Zato se  uglavnom izvozi u zemlje u kojima postoje postrojenja za reciklažu, a to opet košta.
“Na svemu tome treba poraditi u budućnosti. A država je tu da stvori pre svega atmosferu za investicije u ovoj oblasti”,  kaže Radović.

Kao i u mnogim drugim oblastima, kada je u pitanju Srbija, situacija bi mogla da se promeni pod pritiskom spolja, odnosno iz Evropske unije. Pitanje zaštite životne sredine će, prema mnogim procenama, uz kosovski problem, biti najveći test za vlasti u Beogradu. A za to su, opet, potrebne velike pare – oko 11 milijardi evra potrebno je uložiti u razna postrojenja za tretman otpada, voda, izgradnje deponija…

Početkom 2000. postojao je projekat izgradnje regionalnih centara za upravljanje otpadom. Na oko 25 lokacija u Srbiji trebalo je da budu podignuti centri, odnosno, kako kaže Radović, regionalne deponije.
“Od tog koncepta nije se odustalo, ali je drastično redukovan. Tada je ideja bila da je najbolje sistem za odlaganje komunalnog otpada urediti izgradnjom regionalnih deponija, tako što bi se za ostvarenje takvog projekta udruživalo nekoliko opština”, podseća Radović.

Bilo je reči i o spalionicama otpada, koje, kako kaže, „mogu da budu dobre, ali i ne moraju”.
“To zavisi od tehnologije koja se koristi. Savremene tehnologije omogućavaju da spalionice imaju nisku emisiju štetnih materija. Takve su, na primer, spalionice u Beču i Kopenhagenu koje se praktično nalaze u centru grada i predstavljaju svojevrsnu turističku atrakciju”, kaže Radović.

A iz đubreta spaljenog u ovom postrojenjima dobija se energija kojom se greje stanovništvo.
Pa ipak, da ne bi bilo zabune, treba znati i to da se većina otpada ne spaljuje. Samo mali deo otpada koji se ne reciklira koristi se za dobijanje daljinskog grejanja i ekološke struje u spalionicama otpada. To je i u skladu sa evropskom direktivom o upravljanju otpadom, koja propisuju da 30 odsto otpada može da bude spaljeno.

Radović kaže da je bilo investitora iz inostranstva spremnih da ulože u izgradnju spalionica, ali se „uvek nešto zakomplikuje na terenu”.
“Pre svega dolazi do nerazumevanja ljudi na lokalu, kako u opštinama, tako i u lokalnoj populaciji. Plaše se da bi te spalionice mogle da ih ugroze, iako je mnogo opasnije da taj otpad završi negde u reci nego da se tretira na pravi način ” kaže Radović.

shutterstock_1041084241

Foto: Shutterstock

Protivnika ove opcije ima i među predstavnicima akademske zajednice. Tako je svojevremeno profesorka Jelena Kozomara sa Ekonomskog fakulteta ocenila da projekat izgradnje spalionica zapravo predstavlja „tipičan primer prenošenja prljavih tehnologija iz visokorazvijenih zemalja u manje razvijenu zemlju, Srbiju”, te da ovakvim postrojenjima nije mesto u budućem održivom razvoju Srbije.

Jedna od zemalja koje se ističu u oblasti upravljanja otpadm je Švedska, u kojoj, zvuči zapanjujuće, svega jedan odsto otpada završava na deponijama. Ostalih 99 odsto se reciklira, ponovo koristi ili se pretvara u energiju.
To je dovelo do toga da Švedska mora čak da uvozi otpad iz drugih država, jer nema šta da prerađuje. Godišnje Švedska uveze oko 1,3 miliona tona đubreta, uglavnom iz Norveške i Velike Britanije. Šveđani, međutim, ističu da je termin “uvoz” pogrešan, s obzirom na to da njima zapravo plaćaju da preuzmu taj otpad i da ga spale.

U Srbiji je potrebno još toga uraditi na podizanju svesti građana. Pre 37 godina, kada se pojavio film „Tesna koža”, u plejadi smešnih likova posebno se istakao i onaj koji je tumačio Irfan Mensur. Njemu je, naime, zapala uloga profesora engleskog jezika sa nadimkom Japanac. A nadimak je zaradio stalnim isticanjem raznih privrednih, kulturnih i svakakvih drugih dostignuća Japanaca. Jedna od njih je, pored ostalog, bila vezana i za reciklažu, jer su, kako je tada govorio, Mensurov lik, Japanci od đubreta pravili hranu. To i danas zvuči smešno, ali je ohrabrujuće što je ipak sve više onih koji shvataju da đubre nije samo za bacanje.

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar