Hiljadu korpi bibera za ključeve grada

Ukoliko do sada niste videli Džakartu, višemilionsku prestonicu najveće muslimanske države na svetu i nekadašnju ispostavu holandske istočne Indije, onda požurite. Kako sada stvari stoje, ceo grad sa svim stanovnicima se seli i već 2024. umesto na ostrvu Java, adresa ovog megapolisa mogla bi da bude na susednom Borneu.

Razlog do sada u istoriji čovečanstva nezabeležene selidbe je neobičan ali i sasvim opravdan. Zbog istine da se čak dve petine ovog grada napravljenog na močvarnom zemljištu nalazi ispod nivoa mora, a ceo grad zapravo na nadmorskoj visini od minus dva do plus 50 metara, odnosno da svake godine pojedini delovi tonu 10 do 15 centimetara, a Džakarta generalno u proseku centimetar do dva, odlučeno je da se prestonica preseli. Već sada su mnoge zgrade napuštene zbog opasnosti po one koji su u njima boravili. Kažu da tonu brže i dublje od svih drugih. Koliko će ovaj  jedinstven poduhvat u svetu koštati gradsku vladu i Indoneziju generalno kao državu, bolje je i ne računati.

Džakarta trenutno ima oko deset i po miliona stanovnika. Naravno, u gradskom jezgru. Ako se računa bliže okruženje, onda je taj broj iznad 30 miliona ljudi. Zvanično ova užurbana metropola je na listi 50 najvećih gradova sveta u kome pod istim zvezdama blistaju neboderi i mondenski tržni centri na jednoj strani i neuhvatljivi kolonijalni šarm ukrašen arhitekturom prošlih vremena na drugoj.

Pobeda sujetnog sultana

Da biste u potpunosti uživali u prestonici Indonezije, neophodno je da sebe i svoj nervni sistem utrenirate do tačke kada postajete spremni da se cenkate do iznemoglosti i da gužve u saobraćaju doživljavate Budinom smirenošću. Oni malo nervozniji, kojima se to sve baš i ne sviđa, uvek se mogu skloniti u kafiće, muzeje i hramove svih mogućih konfesija ili priuštiti sebi provod na jednoj od rajskih obala nacionalnog parka „Hiljadu ostrva“.

Džakarta je prepuna nesvakidašnjih kombinacija. U hotelu sa pet zvezdica nije ništa neobično ukoliko vas probudi poj nevidljivih petlova, a već u susednom kvartu glas s minareta džamije Istiklal, najveće u jugoistočnoj Aziji. Lokalna kineska četvrt Džakarte jedina je na svetu u kojoj nećete naći živopisne znakove kineskih slova, a jedna od neobičnosti je i to što ovdašnje muslimanke vode prilično aktivan život oslobođen mnogih dogmi. I još nešto, u Džakarti, bar dok je još na Javi, uvek je toplo.

Povezane vesti - Na potoku hladne vode

Datum osnivanja grada je 22. jun 1527. godine. Istorija pamti da je tog dana lokani sultan Fatilah porazio portugalski odred koji se iskrcao na ušću reke Ci Livung. Pobeda nije bila baš nešto veličanstvena, ali sve to sujetnog sultana nije omelo da u ime događaja za sva vremena naredi osnivanje grada koji je nazvao Džakarta, što u slobodnom prevodu glasi „velika pobeda“. Ono što malobrojni odred Portugalaca nije uspeo da sačuva u status kvo poziciji, vratili su neuporedivo odlučniji Holanđani koji su istovremeno i preimenovali prestonicu u Batavija. Tek posle sticanja nezavisnosti grad je dobio svoj prvi, a i aktuelni naziv, uz napomenu da se i danas 22. jun slavi kao najsrećniji dan u godini.

Mnogi koji su doživeli Džakartu svrstali su je među glavne pretendente za nezvaničnu titulu najneprijatnije azijske prestonice. Istina je da grad ima atrakcije, mrežu hotela različitih kategorija, brojne restorane i noćne klubove, takođe i moderne tržne centre s brendiranom robom, ali sve je to nekako raštrkano na velikoj teritoriji sa puno ljudi i neopisivim gužvama u saobraćaju. Sliku neprijatnosti dopunjuje stalna lepljiva vrućina od koje se nemate gde sakriti i još zagušljivi smog koji napušta Džakartu tek u predvečerje.

I mogućnost šetnje je svedena na minimum jer su trotoari i ulice, često vrlo simbolični, ustupljeni modernom krdu motora i automobila. Kažu da je i ovo jedan od razloga zato brojni turisti ili većina njih koji pristigne u Indoneziju koristi glavni grad isključivo kao tranzitnu tačku za nastavak dobro osmišljenog putovanja do Jave i drugih egzotičnih ostrva.

Trg slobode je srce moderne Džakarte. Pre svega njeno lice u ogledalu a zatim i neka vrsta personifikacije moći. Na kraju ovaj trg je i najveći verski centar u gradu. Deo svega je i železnička stanica, kao i terminal autobusa koji stižu u srce prestonice sa aerodroma. Deo ove priče je i kvart Jalan Jaksa u kojem vole da borave mnogi turisti.

Povezane vesti - Brodom kroz tri kapije

Trg je ogroman i uporediv je sa Tjenanmenom u Pekingu. Toranj spomenika Monas, jedne od atrakcija grada, probija se baš ovde do neba i visine od 137 metara. Nosi i prikladan nadimak - „Sukarnovo poslednje podizanje“. Zašto?

Podignut je 1961. ili neposredno pre nego što je prvi predsednik države podneo ostavku. Vrh tornja je bio ukrašen bronzanom bakljom a njena glava prekrivenom sa 33 kilograma zlata. Turisti se mogu popeti na osmatračnicu i uživati u čaroliji grada iz ptičje perspektive. Ovaj trg je i omiljeno mesto za šetnju. U jugoistočnom delu je mala pijaca sa restoranima i omanji park sa fontanom. U neposrednoj blizini trga je ulica Marbeta Barat, odnosno avenija u kojoj je smešten Nacionalni muzej sa zadivljujućom kolekcijom antikviteta, umetničkih predmeta iz kolonijalne ere, arheoloških iskopina i predmeta od keramika iz raznih epoha. Ovo je ujedno jedini vredan posete muzej u Indokini i celoj jugoistočnoj Aziji.

Simbol nezavisnosti

Na severnom delu trga postavljen je spomenik princu Diponegoru. Samo par kuća dalje je prelepa kolonijalna palata Istana Merpeka iz 1879. godine, koja je nekada bila rezidencija guvernera Holandije. Ubrzo se stiže i do Istiklal džamije (Masjip Istiqlal). Kad se oko navikne čak je i lepa  u svojoj ružnoći. Istiklal može odjednom da primi 120.000 ljudi, ali se ne preporučuje njen obilazak ukoliko niste prikladno obučeni.

Ova džamija sagrađena je kao otelotvorenje nezavisnosti zemlje i zahvalnosti Bogu za postignuto na nacionalnom nivou. Inače reč istiklal preuzeta je iz arapskog jezika i znači nezavisnost. Džamiju veoma poštuju ne samo domorodački muslimani već i pripadnici ove religije iz drugih zemalja. Takođe je remek-delo arhitekture i jedna od najvećih i najpopularnijih atrakcija u ovom delu sveta.

U jugoistočnom delu trga pažnju privlači zanimljiv spomenik. Reč je o kompoziciji koja predstavlja agresivnu grupu građana sa nerealno razvijenim mišićima nogu koji kidaju okove. I spomenik s imenom „Dobro došli u Džakartu“ ima zanimljivu poruku koju prenose obrisi dečaka i devojčice nesrazmernih udova sa radosno ispruženim rukama u pravcu hotela „Hajat“. Spomenik je mesto pored koga se uveče okupljaju mladi na velike žurke uz zvuke gitare.

Šetnju centrom grada najbolje je završiti u jednom od dva ogromna tržna centra. Oni radoznaliji mogu zaroniti i u srce lepih uličica uz osećaj da se nalaze u nekom drugom svetu. Ipak bolje je preskočiti ovu avanturu jer je reč o ulicama i kvartovima u kojima svaki stranac izaziva zaprepašćenje stanovnika. Koliko je stara Džakarta toliko je i istina da se šetnja ovim gradom smatra opasnom u satima kada kvartove ogrne mrak, jer su to sati kada lako možete postati žrtva uličnih lopova.

Povezane vesti - Prestonica carske lepote

Stari grad Kota se nalazi u severnim delu metropole, blizu obale, na mestu nekadašnje holandske četvrti Batavije oko koje se širio grad. Do nje se može doći taksijem ili koristeći sistem klimatizovanih autobusa koji saobraćaju namenskim linijama. Po dolasku čeka vas susret sa prošlim vremenom u kome su se ovde gradile tipske kuće na dva ili tri sprata ili vile za bogate koje su danas pretvorene u muzeje. Tačno je da se njihove postavke ne mogu upoređivati sa onima u Narodnom muzeje, ali ih uprkos svemu vredi posetiti. Konkretno, Istorijski muzej Džakarte koji je smešten u zgradi koja je nekada bila sedište gradske vlasti, zdanju s prefinjenom spoljnom arhitekturom neuporedivo zanimljivijom od enterijera zgrade.

Ukoliko sa trga krenete u pravcu severa ulicama ispunjenim prodavnicama ribe i odgovarajućim mirisima koji sve prate, možete stići do luke Sunda Kelapa i holandskog vidikovca iz 19. veka. Ovo mesto je istorija Džakarte. Baš tu su građeni prvi objekti poput zgrade carine i brojnih skladišta za robu koja je stizala Javanskim morem.

Zaliv je najbolje posetiti rano ujutru kada sunce ne peče toliko nepodnošljivo i kada riba, zanimljivo, ne miriše tako opojno kao par sati kasnije. U svežim morskim plodovima, preporuka je, treba uživati na specijalnoj pijaci Pasrea Ikan. Jutro je i trenutak kada u luku pristaju jarko obojeni jedrenjaci, što je takođe doživljaj. Okolne prodavnice nude sveže školjke i oklope kornjača stare nekoliko stotina godina. A kad sve ovo vidite, nije loše da ostatak dana provedete u Zabavnom parku“ Dreamland“.

Naselje prognanih

Kineska četvrt u Džakarti je najveća u Indoneziji. Prepoznatljiva je i po tome što turistima nudi mogućnost dobre zabave. Nastala je 1741. godine kad su Kineze proganjali holandski kolonijalisti. Tom prilikom je ubijeno na hiljade emigranata iz Kine a oni preživeli proterani su iz tada utvrđenog grada. Da bi opstali nadomak zidina, oformili su malo naselje u kome je tokom godina broj stanovnika non-stop rastao i u kome je dugi niz godina vladao haos. Do većih nereda i razaranja ovog kvarta poslednji put je došlo 1998. godine nakon azijske finansijske krize.

Ali, uprkos tome, danas se ovde život odvija mirno. Srce četvrti je hram Ci de Juan sagrađen 1755. godine u kvartu Glodok, znanom i kao mesto stanovanja kineskih budista. Ovaj hram jedno je od najvažnijih mesta za lokalnu baptističku zajednicu. Karakterističan je po dva ukrasna zmaja sa biserima u ustima smeštenim na krovu zgrade. Unutar hrama oseća se miris aromatičnog tamjana. Zvuk svečanih zvona daje celom mestu posebnu dimenziju baš kao i velika kolekcija drevne kaligrafije.

Glavni grad Indonezije star je više od četiri i po veka, a ime grada u prevodu znači „velika pobeda“. Muslimanski princ Fatahilan je zauzeo luku Sunda Kelapa na ušću reke Ci Livung 1527. godine i preimenovao je u znak sećanja na vojni uspeh. Znao je da Portugalci iz Malake žele da stvore trgovačko mesto u Sunda Kelapi i da bi zaštitili grad od kolonizatora, odlučeno je da u luci izgrade tvrđavu. Fatahilan je sklopio i ugovor sa vladom grada a u čast postignutog sporazuma nepoznatim ljudima je poklonio hiljadu korpi bibera.

O svemu ovome svedoči i natpis uklesan 1526. godine na kamenoj ploči koja se čuva u muzeju. Portugalska flotila približavala se lučkim vezovima pet godina nakon potpisivanja ugovora, ali je bila prinuđena da se povuče. Dočekala ju je vatra baterija princa Fatahilana. Ime zapovednika sada nosi najstariji trg Džakarte koji meštani zovu Stari grad. Atrakcija trga Fatahilan je top od tri metra. Izgradili su ga Portugalci u 16. veku.

Kraj vijka je napravljen u obliku ljudske ruke sa presavijenim prstima. Prema srednjovekovnim verovanju naroda južne Evrope, tako savijeni prsti štite od zla. Holanđani su top doneli iz zauzete Malake 1641. godine i postavili ga na zid tvrđave. General i guverner grada Dendels je 1816. godine naredio da tvrđava bude opremljena najsavremenijom artiljerijom, a da se stara pošalje na topljenje. Ali portugalski top je imao sreće. Nije stigao u topionicu jer je bio veoma težak i niko nije hteo da ga odvuče i tako je ostao na istom mestu. Kada su Japanci 1942. okupirali grad, Džakarti je vraćeno ime.

Hram Borobodur, smešten na ostrvu Java, udaljen je 40 kilometara severozapadno od Džakarte. Baptistički je kompleks i sastoji se od devet nivoa, šest kvadratnih i tri kružne platforme. Ukrašen je sa 2.672 bareljefa i 504 statue Bude. Glavna kupola hrama je u središtu gornje platforme i okružena je sa 72 statue Bude. Nakon obnove koja je trajala sedam godina, između 1975. i 1982, Borobodur je uvršten na Uneskov spisak svetske baštine. Navodno, sagrađen je u devetom veku, u vreme vladavine dinastije Silendra. Hram je i dalje mesto hodočasnika budista.

Džakarta ima i veliki broj tržnih centara idealnih za kupoholičare. Otvoreni su od 10 do 20 časova. Oni koji traže autentičnu robu sa područja Indonezije opredeljuju se za pijace i ulične prodavce. Cenkanje je obavezno osim ukoliko se ne nalazite u luksuznom butiku. Kada se kupuju predmeti tradicionalne kulture na pijacama, bolje je prvo proveriti njihovu vrednost u prodavnicama.

Indonezija je četvrti najveći proizvođač kafe u svetu i kad se jednom ovde dođe teško je propustiti priliku da se uživa u mirisu i ukusu sveže indonežanske kafe. Najegzotičnija i najskuplja vrsta kafe na svetu, kopi luvak, dostiže cenu od 350 do 400 dolara po kilogramu.

Reč „batik“ je indonežanskog porekla i u prevodu znači crtanje vrućim voskom. Ovu umetnost od davnina razvijali su mnogi narodi sveta. Indijanci i Kinezi, Egipćani i Peruanci ali je savršenstvu dostigla u Indoneziji, na ostrvu Java. Poznato je oko 10.000 javanskih obrazaca i svi su raznoliki. Većina istraživača veruje da je batik nastao između 13. i 14. veka a široko je rasprostranjen u 17. veku kada je izmišljeno „pojanje“, to jest originalno sredstvo za nanošenje šara rastopljenim voskom. Batik se izrađuje na razne načine i sve zapravo zavisi od tehnike i materijala. U vrućoj tehnologiji koristi se rastopljeni vosak koji se nanosi na tkaninu posebnim alatom.

Šta je u stvari batik? Luksuzna i skupocena obojena tkanina (najčešće svila) nastala u centralnoj Javi. Luksuzna odeća je u početku rađena samo za sultana i njemu bliske osobe, ali je ubrzo sve bilo dostupno i običnom narodu. Popularnim su ga, misli se na batik, učinili posebno kineski doseljenici i holandski trgovci. Spisku dobre kupovine u Džakarti treba dodati i svilu visokog kvaliteta i visokokvalitetnu prirodnu kozmetiku.