Igra seoska luda

Neoprane kose, u džemperu i maskirnom prsluku, sa vunenim čarapama i patikama na nogama, zakrvavljenih očiju, naduven od pića i nesna, penjem se na voz.

Isa mašinovođa na sireni voza svira: „Sprem’te se, sprem’te, četnici.“

Naprijed su dva vagona natovarena pijeskom, onda dvoja borna kola, pa vagon-restoran, i tek potom lokomotiva.

U vagon-restoranu, na zidu ikona Svetog Nikole, zaštitnika putnika.

Naprijed, na vagonu sa pijeskom, gori vatra na kojoj se vrti ražanj.

Ovaj voz, kaže mi Guska sasvim ozbiljno, može da vozi mimo šina, preko livade. Ovaj voz može da ide ispod vode. Viđen je kako sredinom Karinskog zaliva, duboko po morskom dnu, vozi prema Masleničkom mostu.

Ovaj voz, kada mu nestane nafte, direktno se na krvotok posade prikopčava.

I dok se prasac vrti na ražnju, posada oklopnog voza, čiji sam novi član, kreće u borbenu akciju. Treba pomjeriti liniju razdvajanja između Metka i Bilaja i izvršiti nasilno izviđanje.

Pored pruge, lešina gvozdene životinje. Uništen hrvatski TIN, borbeno oklopno vozilo. Pomiješani dijelovi mašine sa djelovima kostiju, mesa. Rojevi muva iznad transportera. Osjeća se nesnosan smrad. Niko nije preživio. Nosili su municiju i oružje za Lovinac, kad ih je pogodila tenkovska granata.

Vraćamo se put Lovinca. U Lovinac su jutros ušli Srbi.

Gori zapaljeno selo. Oklopni voz svira „Marš na Drinu“.

Ulazimo u Lovinac.

Gore stogovi sijena, bleje ovce...

U Lovincu više nema Hrvata.

Iz posljednje zapaljene kuće čuje se vrisak. Čuje se ženski glas.

Čeda iz Žitišta, koji je kuću i zapalio, utrčava unutra.

Plamen je već uhvatio krov i grede samo što se nisu srušile.

„Ode ludak!“, viče Keva zvana Kobra, kelnerica dobrovoljka, kose ofarbane u plavo. Neofarbani pramenovi ulijepljene kose odavno su joj već izrasli.

Ruši se jedna, pa druga greda, pucaju stakla.

Čeda je utrčao unutra sa bombama okačenim o pas.

Kroz uzak prozor izbacuje ženu. Prestrašenu poluludu staricu.

Spasena seoska luda raščupane kose, lica ptičice, dobroćudna, blagog pogleda, plače i grli Čedu, grli Isu, grli malo crno jare.

Ljudi, kod kojih je četrdeset godina bila služavka, ostavili su je prilikom povlačenja iz Lovinca.

„Šta plačeš, more, šta plačeš!“, grmi Isa, mašinovođa, „daćemo ti deset ovaca i jednu kuću i čuvaj. Čuvaj ovce za sebe“.

„A muž, a muž? Mogu li sada da se udam?“, mrmlja luda brišući suze.

Neko joj je stavio na glavu šajkaču s kokardom.

Gorjelo je selo pod planinom, a seoska luda je igrala, držeći crno jare u rukama, između zapaljenih kuća...

„Ko će Magdu, ko će Magdu povesti pred oltar“, pjeva seoska luda.

Poslije borbi ostala je u napuštenom Lovincu čitava telefonska centrala vrijedna milion dolara. Poklon hrvatske emigracije iz Australije.

Neko je pijan bacio bombe, u centralu. Oficir, koji se odnekuda tu pojavio, psuje i prijeti.

„Ne ulazite u kuće bez provjere!“, viče oficir.

„Ne, nego ćemo tebe da čekamo“, gunđa Keva zvana Kobra i vuče bidon s rakijom.

Kroz razvaljen prozor ulazim u kuću. Prozore gotovo nikada ne miniraju.

Još samo da pokupimo jagnje za sutrašnji ražanj.

Pijan, po mraku, jureći stado preko livade, izgubio sam novčanik s dokumentima. A jagnje nisam uhvatio. Uhvatio sam ovcu. Brkate delije sa oklopnog voza se smiju.

„Ti bi ovcu na ražnju da okreneš.“

I dok oni ubacuju jaganjca u voz, ja s baterijskom lampom tražim novčanik s ličnom kartom, koja odavno već ne važi.

„Jebala te baterija!“, viče glas iz mraka.

A onda put neba poleti crveni pijetao kukuriječući.

Rafalom zapaljivih metaka neko je potpalio stog sijena, da bih vidio da nađem novčanik u kome je taman toliko novca za jednu kutiju cigara.