INTERVJU LAZAR DAVIDOVIĆ: Svet ne zna za naše vhunske hirurge

INTERVJU LAZAR DAVIDOVIĆ: Svet ne zna za naše vhunske hirurge

Foto Oksana Skendzic


Ime profesora Lazara Davidovića, direktora Klinike za vaskularnu hirurgiju u Beogradu, ovih dana možete videti u svim srpskim medijima. On je dobio izuzetno priznanje, izabran je za inostranog člana Ruske akademije nauka, ovu veliku čast dobio je kao šesti naučnik sa ovih prostora. Pada u oči da je profesor Davidović već dve decenije na čelu Klinike za vaskularne bolesti, njegov CV beleži da je doveo ovu kliniku u red najpoznatijih u Evropi, nastavio je posao profesora Vojislava Stojanovića, osnivača Druge hirurške klinike u Beogradu, zatim profesora Slobodana Lotine i profesora Kostića, utemeljivača nove grane hirurgije, vaskularne hirurgije, a u međuvremenu postao je ozbiljna značajka u evropskoj vaskularnoj hirurgiji. Mediji za sve pomenuto vreme nisu posebno naglašavali njegov pionirski rad u ovoj oblasti.

Profesor Davidović je prilikom dogovaranja ovog intervjua insistirao na sledećem – da ovo ne bude EPP o njemu i da je priznanje iz Moskve i ukupan rad na uspehu Klinike za vaskularnu hirurgiju u Beogradu rezultat rada tima sjajnih stručnjaka na čijem je čelu bio on.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

“Mene je predložilo Rusko udruženje kardiologa i vaskularnih hirurga, a vodeći čovek u tom udruženju je profesor Anatolij Pakrovski, redovni član Ruske akademije nauka. On je svojevremeno bio jedan od najeminentnijih vaskularnih hirurga, a bio je i predsednik Evropskog udruženja za vaskularnu hirurgiju, što je važno jer na Zapadu imaju određene rezerve prema ljudima sa Istoka. Između ostalog, autor je jednog poglavlja u “Redfordovoj vaskularnoj hirurgiji”, najznačajnijoj knjizi vaskularne hirurgije koja se izdaje u Koloradu svake pete godine. Mnogo mi znači da je on bio nosilac tog predloga.

Vi ste bili prvi specijalista vaskularac u Jugoslaviji, a posle prvi doktor medicinskih nauka za vaskularnu hirurgiju?

“Moj učitelj, prof. Slobodan Lotina bio je jedan izuzetan čovek, vizionar. Nažalost, nije uspeo da realizuje sve ono što je hteo da realizuje, ali se nadam da smo mi njegovi naslednici uspeli u tome. Jedna od njegovih vizija je bila da se na Medicinskom fakultetu u Beogradu osnuje nezavisna specijalizacija vaskularne hirurgije, jer ranije je sve to bilo u okviru opšte hirurgije. Profesor Lotina je sve to organizovao početkom devedesetih, a u tom momentu Velika Britanija pa čak ni SAD nisu imale izdvojenu specijalizaciju iz vaskularne hirurgije. Profesora Lotinu sam poznavao sa studija, držao nam je vežbe, on nas je odabrao, insistirao je da profesor Kostić, ja i još nekolicina obavezno upišemo i tu supspecijalizaciju vaskularne hirurgije, zatim postdiplomske studije, doktorat… tako da sam ja sticajem okolnosti, u tada već manjoj Jugoslaviji, bio prvi koji je položio supspecijalistički ispit iz vaskularne hirurgije. Potom sam magistrirao i doktorirao 1995. godine.”

Povezane vesti – SEZONA STRAHA: Da li će nas i ove godine pokositi grip?

Vi već dugo nosite tu mladu granu medicine sa dosta uspeha. Kako Vam to danas izgleda sa ove distance od nekih dvadesetak godina?

“Kada sam 1982. kao student došao na hirurgiju, čuvenu kuću na nivou bivše Jugoslavije, na Drugu hiruršku kliniku, susreo sam se sa izvrsnim hirurzima od kojih se većina bavila opštom hirurgijom. Tek tu i tamo nazirali su se oni koji su se bavili određenim hirurškim disciplinama i odmah sam uočio da je vreme hirurga koji su sa istim uspehom operisali žučnu kesu i debelo crevo i krvne sudove daleko iza nas. To je prepoznao profesor Lotina i ti njegovi pionirski radovi da se osnuje nezavisna vaskularna hirurgija uopšte nisu išli lako. Ali uspeo je…”

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Govorite o vremenu pre devedesetih godina?

“To je period kada ja polazim sa nekog nultog nivoa. Od tada je prošlo skoro trideset godina. Bili smo u situaciji da baštinimo plodove tog rada i onog rada koji je usledio. Ta uska specijalizacija omogućila nam je da mnogo efikasnije i bolje lečimo vaskularne bolesti koje su do tog momenta bile teško izlečive ili neizlečive. I sada sa distance od dvadeset godina mogu da kažem da je to bila jedna od najznačajnijih strateških odluka koju je pokojni profesor doneo, a mi nastavili da realizujemo.”

Jedno vreme bili ste član Izvršnog komiteta Udruženja vaskularnih hirurga Evrope?

“Evropsko udruženje za kardiovaskularnu hirurgiju je najstarije udruženje u svetu koje okuplja kardio i vaskularne hirurge. Osnovano je 1951. u Torinu, a jedan od inicijatora i osnivača je bio osnivač ove kuće, profesor Vojislav Stojanović, čovek koji je posle Drugog svetskog rata ni iz čega napravio Drugu hiruršku kliniku. Doživeo sam čast da postanem član Izvršnog komiteta, pre toga je samo profesor Stojanović imao tu funkciju, jedini sa ovih prostora. Bio je čak i predsednik od 2016. do 2018. Listajući docnije arhive, našao sam koliko je profesor Stojanović bio značajan za to vreme na evropskom nivou. Mi, nažalost, pre bih rekao moji prethodnici nisu znali šta nam je on ostavio, da bismo iskoristili na najbolji način i to nastavili.”

Sada ste član borda koji klinikama daje licencu da se bave vaskularnom hirurgijom?

“Na nacionalnom nivou, na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Takav bord u Evropi još ne postoji u jedinstvenoj formi. Postoji više organizacija koje daju neku vrstu tih licenci, jednu od tih licenci od strane Internacionalne unije kardiologa dobila je naša kuća kao jedna od pet u Evropi.”

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

U kojoj ste Vi direktor poslednje dve decenije?

“Tako je. Za mnoge je neverovatno da je naša klinika u Evropi poznat i priznat edukativni centar. U poslednjih deset godina ovde se edukovalo trideset mladih vaskularnih hirurga, ne samo iz regiona već i iz Zapadne Evrope. Iz Italije, Španije, Portugala, Južne Koreje… To su zemlje visokog medicinskog standarda. Ti mladi ljudi mogu da odu na specijalizaciju gde hoće. Ali izabrali su našu kliniku, što dovoljno govori. Sada je kod nas jedan mladi kolega iz Italije i jedna koleginica iz Slovenije. Mi znamo ko će nam iz Evrope biti na obuci sve do oktobra 2020. Predsednik italijanskog udruženja vaskularnih hirurga, profesor Karlo Pratezi mi je pre nekoliko meseci poslao pismo u kom kaže da će na Kongresu italijanskog udruženja vaskularnih hirurga, koje je bilo u oktobru, jedan od najboljih mladih vaskularnih hirurga po izboru dobiti mogućnost da se mesec dana školuje u nekom prestižnom vaskularnom centru kakav je naš i pita me da li sam ja spreman da ga primim. Ili dobijete mejl od kolege Italijana, školovan je ovde pre sedam, osam godina, u kojem piše da je u septembru uradio posebno komplikovanu operaciju stomačne aorte, on zahvaljuje na onome što smo ga naučili.

Neko ko je ovde učio hirurgiju karotidnih arterija, neurohirurg iz Južne Koreje, u međuvremenu je postao profesor neurohirurgije, šef servisa u univerzitetskom gradu koji ima par miliona stanovnika i koji me je pozvao da na njegovom univerzitetu držim dva predavanja. Takvih primera ima mnogo. Ta vrsta saradnje, edukacija mojim mlađim kolegama pruža ogromnu šansu da uspostave kontakte zbog njihovog budućeg rada.”

Kojim putem se stiže do tog uspeha u zemlji u kojoj i nema mnogo institucija, ustanova, pa i ljudi koji mogu da se pohvale tim referencama o kojima govorite?

“To je važno pitanje, na koje nisam siguran da mogu najpreciznije da odgovorim. Ja sam se trudio da prethodnih decenija na najbolji mogući način radim svoj posao, da pratim savremene trendove, da se dodatno usavršavam. Trudio sam se da sve ono što sam uradio publikujem. To je veoma važno, i da to prezentujem na internacionalnim sastancima. To su dva izuzetno važna načina da se u međunarodnim okvirima nešto sazna. Danas u vremenu interneta mnogo je lakše nego kad sam ja počinjao. Tada je bilo mnogo teže i putovati u inostranstvo. Idealno je da se mladi čovek usavršava kada završi specijalizaciju, između neke 30. i 35. godine. Kada sam ja bio u tim godinama, u bivšoj SFRJ je počeo građanski rat. I svi ti nesrećni događaji su trajali narednu deceniju. I umesto da odem 1990. na neko usavršavanje, bile su opcije Švedska ili SAD, ja sam morao da ostanem ovde da radim svoj posao. Ne kajem se i ne stidim zbog toga.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Moja zemlja je bila u specifičnoj situaciji. Posle deset godina, sa 42 otišao sam na usavršavanje u Parizu. To usavršavanje je bilo veoma važno, naučio sam nešto što se ovde nije radilo, a to je operativno lečenje abdomenalne aorte, i da uspostavim kontakte koji su prethodnih desetak godina bili izgubljeni. Od tog momenta je krenula moja međunarodna afirmacija. To je prirodan put, uz sve pomenuto, koji me je doveo da 2008. postanem član Evropskog komiteta udruženja za kardiovaskularnu hirurgiju. To je dokaz da se do toga može doći jednim sasvim normalnim radom čak i iz zemlje kakva je bila naša. Sada je situacija drugačija, sad insistiram da moje mlađe kolege ulaze u razna tela, bordove i već njih pet-šest jesu, i to je dokaz i način da sledećim generacijama bude još bolje i lakše.”

Povezane vesti – FEBRIJEVA BOLEST: Bolest 10 doktora i 15 godina dijagnoze

Veoma je dug spisak Vaših naučnih radova, Vaše kolege kažu da ste jedan od najcitiranijih doktora u inostranstvu?

“Ima doktora u Srbiji koji su mnogo citiraniji od mene, iskazujem im najveće moguće poštovanje. Ja sam svakako kad je u pitanju vaskularna hirurgija i medicina jedan od dva najcitiranija doktora, ali kad je u pitanju celokupna medicina postoje izuzetno citirani doktori kao što je predsednik SANU profesor Kostić, za koga mislim da je najcitiraniji srpski doktor. To je veoma važno, podatak je rečit. Postoje i oni koji su objavili više radova od mene, ali s obzirom na to da sam ja vaskularni hirurg, napisao sam sasvim dovoljno. Savetujem mlađim kolegama da sve što urade publikuju. Amerikanci imaju jedan surov izraz: “Publish or perish” – objavi ili propadni. Znam mnoge dobre hirurge koji su uradili izvanredne operacije, koji imaju odlične rezultate, o kojima se u svetu ništa ne zna, svoje radove nisu objavili. Nastojim da mladim kolegama urežem u svest da raditi u ovoj ustanovi predstavlja veliku obavezu, veliku šansu, veliku čast i privilegiju. Ko sve to uspe da uskladi, napravio je veoma dobru i uspešnu karijeru.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Pomenuli ste mlade koji iz inostranstva dolaze kod Vas na edukaciju i naše koji istim poslom odlaze u inostranstvo. Utisak je da je ta razmena ranije bila značajnija?

“Kada sam kao student 1982. ovde došao da učim hirurgiju, gotovo svi hirurzi ove kuće proveli su neko vreme na edukaciji u inostranim centrima. Kada je došlo vreme da ja idem, pomenuo sam, desilo se šta se desilo i to se pomerilo za deset godina. Danas više od 90 odsto doktora ove kuće je bilo na edukaciji u inostranstvu u relevantnim centrima, neki i više puta, na to sam veoma ponosan. Onaj ko rukovodi hirurškom ustanovom na ovom nivou mora da nađe sredstva za to. Ja sam uspeo zahvaljujući mnogima koji su mi pomogli i uspeli smo da dođemo u situaciju da ti mladi ljudi odlaze znatno mlađi nego što sam ja odlazio, a neki od njih odlaze da čak nisu još položili specijalistički ispit. Pre nepunih mesec dana sa edukacije u Minsteru, poznatom centru za vaskularnu hirurgiju, vratio se doktor Perica Mutavdžić koji će tek sledeće godine polagati specijalistički ispit. Sledeće godine će u Milano ići doktor Trajilović, anesteziolog, položio je specijalistički ispit pre mesec dana. To je trend koji smo uspostavili, koji ćemo na svaki način nastaviti.”

Vi ste napravili sistem pa znate ko će za godinu, dve, tri i gde ići na edukaciju?

“Tačno, trudimo se da pokrijemo sve oblasti vaskularne medicine koja se razgranala i da talentovane lekare usmeravamo ka određenim naučnim specijalizacijama kako bi sve to na najbolji način bilo pokriveno ako želimo da ova kuća zadrži status koji trenutno ima.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar