Intervju

Vladislav Jovanović: "Napadi na Srbiju neće stati"

Vladislav Jovanović je veliki deo svoje diplomatske karijere, i to onaj poslednji, proveo kao šef misije Savezne Republike Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama.

To ga, bez sumnje, svrstava među kredibilne sagovornike na temu najavljenog glasanja o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, a koju su inicirale Nemačka i Ruanda. Prvo pitanje za ovog iskusnog diplomatu, međutim, neki bi možda pre svrstali u oblast futuristike i glasi šta je to što bi Srbija mogla da uradi da izbegne da se protiv nje više “potežu“ stvari iz prošlosti, koje svakako nisu lepe, odnosno do kada će napadi ovakvog tipa trajati.

Odgovor gospodina Jovanovića “na prvu loptu“ nije, nažalost, nimalo ohrabrujući, a glasi: “Pa, dok nas ne dokrajče u njihovom prvobitnom naumu, koji nije napušten i koji je zadržan do kraja.“

A šta to znači?

“Znači da Srbija više nikada ne sme da bude pijemont okupljanja jugoslovenskih naroda, čak ni Srba u drugim republikama, a ni drugih. Na kraju, svojevremeno su uputili upozorenje preko onog nesrećnog ambasadora Cobela, ako završite stvari sa Kosovom, dobićete probleme u Sandžaku, pa u Vojvodini... To su, otprilike, ne samo zastrašivanje, nego neki stogodišnji planovi evropskih sila, Nemačke pre svega, da Srbija nikada ne sme da bude uticajnija, veća, snažnija od drugih manjih zemalja na Balkanu, ne računajući one koje su već integrisane u evroatlantske integracije. To je ono što oni ne napuštaju već 100 i više godina, 150 godina. Pogrešno. Ja sam stalno govorio, jer možda carska Rusija, komunistička i ova sadašnja imaju neke ambicije na Balkanu, računaju na Srbiju, ali Srbija je uvek bila veoma privržena svojoj nezavisnosti. To je bilo i u vreme Karađorđa i u vreme Miloša Obrenovića, i Garašanina i ovih drugih... Svi srpski političari su bili za to. Pravili su, kao i svi drugi, neke propuste i greške, ali ta linija nije nikada napuštena. I ona je nešto što Zapad ne može da shvati jer smatra da svaka manja slabija zemlja treba da se povinuje jačem. Imaju taj problem sa nama, a sa Albancima će tek imati. Oni su tvrdokoran narod, težiće ka svom objedinjavanju, napuštaće saveznike kao što su i ranije napuštali, prilaziće drugima itd. To je već njihova stvar. Znači, oni pogrešno shvataju da smo mi odskočna daska Rusije na Balkanu i kao takvi ne smemo nikada da budemo ni jaki, ni snažni, ni ujedinjeni, već je poželjno da budemo slabiji, zbijeni, teritorijalno i na druge načine.“

Kada kažete da misle da je Srbija odskočna daska za Rusiju, koliko Rusija svesno podstiče taj narativ kod njih?

“Ne verujem. Sada imaju druge, što bi rekli Francuzi, mačke da šibaju. Imaju prioritete. Njima su važni Turska, Iran, zemlje na koje mogu da se oslone, ali nisu napuštali ni tradicionalni pravac ruske spoljne politike, što obuhvata Daleki istok, jug, Balkan. To su stvari koje je Zapad prevideo i misli da može lako da ih osvoji. Može za jedno vreme, ali ne za stalno. Sada se tu privukla i Kina. Ali u ovom trenutku Zapadu se veoma žuri da što pre završi sa neizvesnom situacijom, da taj balkanski nezatvoreni džep zatvore, na štetu Srbije. Zato su prelazeći preko svih principa izvukli albanski problem kao državni, i to upotrebom svoje sile, znači osvajanjem tuđe teritorije putem agresije i darivanjem te teritorije jednoj nacionalnoj manjini što nije spojivo ni sa jednim principom ni dokumentom međunarodnog prava i Ujedinjenih nacija... Oni hoće da nas što pre privole na ’normalizaciju odnosa’ kako oni to zovu, nude nam taj inženjering, nemačku formulu, što je nespojivo sa nama. Ovde to nameću, šibom ako treba. Sve rade da nas uguraju, gledaju da paralelno s tim zaoštre problem Republike Srpske i druge probleme koje imamo sa bivšim jugoslovenskim republikama, i da sve to bude neka neprijatnost za nas koja će nas na kraju naterati da se privolimo onome što su ambicije Zapada. To je narativ koji Zapad formira i plasira, a mnogi kod nas ga nekritički prihvataju. Ali problem je za njih u tome što su u cajtnotu. Moraju što pre da završe jer se otvaraju i prelamaju drugi problemi, šireg geopolitičkog, ekonomskog, političkog značaja... To je preraspodela moći u svetu koja je u toku. To se više ne može negirati, ali oni i dalje insistiraju na očuvanju svoje homogene moći, i trude se da to produže i održe da bi mogli da budu spremni za političko konfrontiranje sa novim osporivačima njihove moći. To su zemlje Briksa, ne samo Kina i Rusija, tu je Indija koja je izrasla u džina, Brazil, čak i neke manje zemlje ‒ Turska, Egipat, čak i Nigerija, vidite kako se energično suprotstavlja Zapadu. I sada Zapad sve to zna, ali njihov je problem što su kao Buridanov magarac na onom balvanu preko reke, koji je nosio seno u ustima. Senka tog sena u vodi bila je pet puta veća i on, da bi ga dohvatio, ispusti seno iz usta, i ostao je i bez njega. Oni znaju da se njihova borba za manje, za Kosovo, misle da se privodi kraju, a ja mislim da to nije slučaj ako ne mogu da dobiju pristanak matične države. Sve drugo može da padne u vodu. Ali oni smatraju da su to manje, faktički, već osvojili i sada je potrebno to veće da ne izgube. Ako ne mogu da ga dobiju, da ga ne izgube. I zato su ograničili upotrebu sredstava prema nama. Na raspolaganju su im taktička sredstva. Znači pritisci vazda, psihološki pritisci, politički, ekonomski pritisci, špijunski, sve je to na repertoaru...“

Ovo je neki vid psihološko-političkog pritiska?

“Oni diraju sa svih strana. Imaju udarnu iglu, kako ja to zovem, ili agenta provokatora, to je Kosovo, kome su date odvezane ruke da nas gađa u živo ljudsko meso. Da nas izvede iz takta i da nas nateraju na neki rizičan korak, koji bi oni potom iskoristili. Ali rade i drugo. Kada su gnječili Republiku Srpsku, sada su rešili da i to dovedu do kraja, ali i tu bez prelaska dozvoljene granice jer imaju protiv sebe i taj međunarodni mirovni ugovor, koji oni ne poštuju, kao i bilo šta drugo, ali ne mogu baš tako. To je takođe u okviru taktike pritiska na nas. Pošto to do sada nije dalo velike rezultate, oni su rešili da ponovo pokrenu tu takozvanu moralnu pretnju, da Srbe kao narod na neki način zadrže na stubu srama na koji su postavljeni kao žrtveni jarac još 1991. godine. I da je kroz ovu rezoluciju žigošu, preko tog slučaja Srebrenice, da ostane genocidnost Srba. Ne kažu da li je to Bosna, da li je to Republika Srpska...“

I u samom predlogu rezolucije nigde se ne spominju Srbi, Srbija...

“Ali zna se šta je, Srebrenica se odnosi na Srbe u Bosni za najveći mogući zločin. Ruku na srce, pored toga što je taj sud, upravni sud, to je sud koji je Amerika preko Saveta bezbednosti stvorila kao svoj pomoćni upravni organ i sprovodi njenu političku volju. I to tako i radi. Oni su odredili postupak anglosaksonski, ali sve sudije, svi tužioci uglavnom su iz anglosaksonskih zemalja, bio je jedan iz crne Afrike, pare dobijaju od Saveta bezbednosti, podnose dva puta godišnje izveštaje. A taj tužilac mora američku ambasadu da obaveštava o planovima. Sve što je formirano po upravnoj liniji odgovara po toj liniji. Taj takozvani pomoćni organ nije samostalan. On sprovodi volju glavnog organa. Nezavisno od toga, oni su dobili nalog da prvo Srbiju satanizuju i to traje od jula 1992. Daleko je Srebrenica. Jula 1992. godine na konferenciji u Londonu, koju su oni zakazali, skupili su sve, Bosance i nas i velike sile, i napravili kao da se prekine rat u Bosni, koji su Amerikanci izazvali, inače ne bi ni postojao. Milošević je bio spreman da prizna nezavisnost Bosne kroz dve nedelje, čim se Kutiljero vrati sa završetkom tog finog podešavanja. Tražio je dve nedelje. Ako nisu verovali Miloševiću, zašto ga nisu čekali dve nedelje, da ga uhvate u laži. Nego su Amerikanci odmah ubedili Bošnjake da ponište to i tako je počeo rat. Znači, njima je potrebno žrtveno jagnje. Satanizacija Srbije bila je neprekidna i sada to treba finalizovati. Ali tada ne zaboravimo, Iglberger, kao vršilac dužnosti državnog sekretara, uzeo je reč na jednom odboru i osudio Srbiju najgorim mogućim rečnikom i pročitao listu kandidata za suđenje zbog ratnih zločina. I to su sve sami Srbi sa Miloševićem na čelu. To je bilo godinu dana pre formiranja suda u Hagu. Znači njihova zamisao je bila da će taj rat koji su Amerikanci dozvolili, i sprečavali Evropsku uniju, Ovena i Stoltenberga da postignu mirovni sporazum, da traje, jer su oni imali i druge ciljeve koje su želeli da postignu. Bilo je potrebno da se nađe neko ko će biti satanizovan i to su uspeli. Uveli su nam totalne sankcije, sprečili izlazak iz zemlje, sve što je bilo najgore. Tako da su Amerikanci još u julu 1992, samo dva i po meseca po otpočinjanju rata u Bosni i Hercegovini, odlučili da se za taj rat okrive Srbi. I bilo im je odlično da nađu muslimane kao žrtvu koju će oni štititi od poganih Srba, čime će olakšati položaj Izraela na Bliskom istoku i da Sarajevo bude pozornica intenzivne saradnje između Amerike, muslimanskih zemalja, terorista, Bin Laden je tamo bio... Svi su se sjatili.“

Rezolucija o Srebrenici predstavljena u UN, EVO ko je bio PROTIV

Ujedinjene nacije

Vesti 18.04.2024. 15:15

Rezolucija o Srebrenici predstavljena u UN, EVO ko je bio PROTIV

Severna Makedonija kosponzor rezolucije o Srebrenici

Potvrđeno

Vesti 15.04.2024. 13:46

Severna Makedonija kosponzor rezolucije o Srebrenici

Da se vratimo na blisku sadašnjost. Srbija je usvojila rezoluciju o Srebrenici, dva predsednika su išla u Srebrenicu, i Tadić i Vučić, i izvinili se za zločin koji je tamo počinjen. Šta još Srbija može da uradi da spreči da se ovakve situacije ponavljaju?

“Prvo, kvalifikacija ratnog zločina, koji je apsolutno za svaku osudu jer zarobljenici prestaju da budu neprijatelji i uživaju zaštitu pobednika. To je prvi zakon ratnog prava. To što su uradili je strašan greh i zločin i za nas. Celo srpsko ime je uprljano tim zločinom. Ali to je zločin iz osvete, primitivan, strašan. I kao takav zaslužuje svaku osudu, a ti koji su izvršili ‒ svaku kaznu. Ali interesantno, oni su pojedinačno bili osuđeni za genocid. Za pojedinačni slučaj genocida pojedinci su osuđeni. Šta znači pojedinac? On nije koncentracija politike zemlje. Namera koja je bitan element genocida nije nikada utvrđena. Niti je mogla biti utvrđena. Takav zanos ubijanja zarobljenika nije uopšte imao tako nešto. To je bila jedna prljava, surova osveta zbog zločina koje su oni drugi činili, što je takođe nedozvoljeno. Zabranjeno je kao što je zabranjeno, po meni, da Izraelci prekrše međunarodni zakon jer su oni izvršili akt terorizma. I nije dobro što je Iran to uradio, ali još je gore ako sada Izrael ponovo uzvrati. To su stvari koje se tolerišu. U ovom slučaju primitivizam tih Srba koji su ubijali zaslužuje svaku osudu, ali genocidne namere nema. Prvo, oni su pustili žene i decu. Drugo, nisu počinili tako masovne odmazde na drugim mestima u Bosni. Da je to bio cilj, onda bi i na dugim mestima tako masovno ubijali zarobljenike. A to nije bio slučaj. Opet, imamo u istoriji slučajeve da je bio masovniji broj ubijenih zarobljenika. Recimo u Katinskoj šumi.“

Tamo je Staljin ubio 22.000 poljskih oficira.

“Zašto to nikada niko nije pokrenuo kao genocid. Ni Poljska, ni Međunarodni sud, ni istorija... Zato što je namera bila ne da se uništili poljski narod, nego da se onesposobi buduća poljska armija, njen oficirski kadar. Jer Staljin je računao da će, kada uđe u Poljsku, on sa ’svojim’ poljskim oficirima da sredi stvari, jer ovih nema. To je namera. Isto tako je bilo kada su Amerikanci u bici kod Ardena zarobili veliki broj nemačkih padobranaca iza borbenih linija. I odmah su ih streljali. Nisu smeli. Oni su ih tretirali kao teroriste. I niko sada Amerikance ne proziva. To je primitivizam u ratu koji se, nažalost, dešava. Imate ljude koji izgube meru za stvari, osećaj odgovornosti.“

Gospodin Efraim Zurof iz Centra “Simon Vizental“ rekao je da se termin genocid zloupotrebljava u političke svrhe.

“I relativizuje. Ti, uslovno rečeno, minorni slučajevi masovnih ubistava moraju strogo da se procenjuju, da se ne bi ugrozili pravi slučajevi gde su motivi uništenja naroda vidljivi, kao što je Nemačka radila u Rusiji, da napravi slobodan prostor za nemačku rasu. Ili kod nas da Srbiju očiste da bi je naselili banatskim Nemcima itd. Sada manje-više svi osuđuju svakoga. Gde god se nešto dogodi, to je genocid. To je relativizacija i verovatno je to u interesu i Nemačke koja je najveći žig dobila zbog Holokausta da se umnožavanjem slučajeva genocida pomalo razvodni i taj slučaj. Prvo, nisu sami, a drugo mogu da utiču na druge da skreću pažnju na ove novije slučajeve. To su sve pogane stvari, koje su uključene u geopolitiku.“

I upravo Nemačka stoji iza predloga ove rezolucije.

“To je malo i kontraproduktivno. Čudi me da su njih izabrali, ali oni imaju potrebu da izađu kao moralno kredibilna zemlja koja se očistila i koja ima pravo da govori o tome. A kako se očistila? Time što je ujedinjena Nemačka razjedinila Jugoslaviju. Uništila je.“

Gospodin Vučić rekao je da će se Srbija boriti u Ujedinjenim nacijama i da će se, ukoliko rezolucija bude usvojena, kandidovati za nestalnu članicu Saveta bezbednosti. Šta može Srbija time da dobije?

“To su pokušaji izlaska iz veoma stešnjene pozicije, i možda čak iz očajne. Ali nije ni tako potpuno izgledno da će ovi tako lako proći u Generalnoj skupštini UN. Jeste da je muslimanski svet solidaran i da je lako manipulisati njima. Ali desile su se dve stvari koje će na taj takozvani treći svet da utiču. Prvo, on je izmanipulisan u slučaju Ukrajine. Zapadni svet im je rekao istinu koja je frizirana, da je rat u Ukrajini prvi čin agresije u Evropi posle Drugog svetskog rata. To nije tačno. Prvi su učinili oni kao NATO. Oni su krenuli u jedan napad, sa ciljem osvajanja, osvojili su Kosovo. Ti ljudi su sada malo oprezniji. Prvo su raskrinkani time što je Milošević u jednom harakiri nastupu u Hagu ispričao priču da je prvi čin agresije bio protiv nas 1999. godine. Onda se to dalje širilo. I te zemlje će sada biti pažljivije da li da poveruju pričama Zapada. Jer jedanput ako ste izmanipulisani, drugi put ćete pripaziti. Možda će čak jedan deo i to ne manji deo muslimanskih zemalja da bude oprezniji. Oni imaju sada demonstraciju zapadne solidarnosti sa Izraelom. Iran sada neće biti protiv nas. Neće ni Indonezija. To su muslimanske zemlje od značaja. Pitanje je da li će Pakistan, koji je bio protiv nas žestoko, sve vreme rata. Zbog toga što su se oslonili na Kinu zbog straha od Indije. A Kina će verovatno da učiniti nešto u kontaktima sa drugima u vezi sa nama. Vučić je već zamolio. Oni to neće javno, čuvaju se, imaju svoje prioritete, ali neka tiha reč njihova znači. Rusija je već vezana svojim problemima, ali možda će i ona nešto moći. Tako da nije to sigurno. Može da se desi da polovina bude uzdržana, manji deo će biti protiv i to opet znači relativni neuspeh Zapada, jer ne bi bilo moguće dobiti dvotrećinsku većinu, da udaraju u talambase kako su dobili. Prosta većina, znači provući će se, a to ih ne zadovoljava. Sa druge strane, ta rezolucija nema obavezujući stav, nego samo...“

Ali ostavlja žig.

“Da, da. I oni bi jahali na tome, preuzeli bi njihovi mediji... I to bi bilo stalno. Ali im je problem što su se tu pojavili novi slučajevi, ozbiljniji, pravog genocida. Šta će biti sa Gazom i oko Gaze. I ovi drugi se uključuju. Ne znam Huti, Jemen, može i neko drugi da se pojavi. A ovo što Izrael radi tamo... teško je, kada je Izrael u pitanju, reći reč genocid. Meni je teško. Ja ih strahovito razumem i simpatišem. Ali ova bezobzirnost koju pokazuju prema civilima, prema deci, ženama, neosećajnost... To je opasno. E to je ono što će njima potencijalno kvariti račune i što će proizvesti kod mnogih muslimanskih zemalja neku vrstu unutrašnjeg ključanja. Možda i želje da se osvete, ako ne drugačije, onda možda preko tog glasa. Sve je moguće.“

Dodik: "Ako rezolucija o Srebrenici bude usvojena..."