LJUBAVNICI U AUŠVICU: Posle duge 72 godine, imao je samo jedno pitanje za nju

Prvi put kada je sa njom razgovarao, 1943. godine, kod krematorijuma u Aušvicu, David Visnia je shvatio da Helen Spitzer nije obična zatvorenica. Zipa je, kako su je zvali, bila čista, uvek uredna. Obukla je jaknu i mirisala je dobro. Na njen zahtev upoznao ih je jedan zatvorenik - ovako počinje neverovatna ljubavna priča koju je Visnia ispričao za The New York Times.

"Njeno prisustvo je bilo samo po sebi neobično: žena izvan ženskih odaja, koja razgovara sa muškim zatvorenikom. Pre nego što je gospodin Visnia to znao, bili su sami, svi zarobljenici oko njih su otišli. To kasnije nije bila slučajnost, shvatio je.

Oni su dogovorili da se ponovo vide za nedelju dana. Onog dana kada je otišao kako da se sastane sa njom između krematorijuma četiri i pet, popeo se na vrh improvizovanih merdevina sastavljenih od paketa zatvoreničke odeće. Gospođa Spitzer je sredila taj prostor između stotina gomila, upravo dovoljno velik da njih dvoje tu stanu. Visnia je imao 17 godina; ona 25.

"Nisam znao šta, kada, kako", nedavno se prisetio Visnia u 93. godini. "Naučila me je svemu."

Oboje su bili jevrejski zatvorenici u Aušvicu, oboje privilegovani zatvorenici. Gospodin Visnia, prvobitno primoran da prikuplja tela zatvorenika koji su izvršili samoubistvo, izabran je da zabavlja svoje nacističke otmičare kada su otkrili da je talentovani pevač. Gospođa Spitzer je zauzela značajniju poziciju: bila je grafički dizajner kampa. Postali su ljubavnici. Sastajali su se u svom kutku u propisano vreme, otprilike jednom mesečno. Nakon početnog straha od saznanja da će život dovesti u opasnost, počeli su da se raduju susretima. Gospodin Visnia se osetio posebnim. "Ona je izabrala mene", prisetio se on.

Nekoliko meseci su se sastajali, ali znali su da ove posete neće potrajati. Oko njih je svuda bila smrt. Ipak, ljubavnici su planirali zajednički život, budućnost izvan Aušvica. Znali su da će biti razdvojeni, ali imali su plan da se ponovo nađu. Trebalo im je 72 godine. Njihov susret nije prošao kako su planirali. U međuvremenu su se oboje venčali s drugim ljudima.

Pročitajte još: Merkelova prvi put u Aušvicu

Njihova veza u logoru trajala je svega nekoliko meseci. Jednog popodneva 1944. godine shvatili su da će to verovatno biti njihov poslednji susret. Nacisti su marševima smrti prevozili poslednjeg zarobljenika i uništavali dokaze o svojim zločinima. Kako su se krematorijumi rušili, u kampu se šaptalo da Sovjeti napreduju. Rat bi se mogao uskoro završiti.

Gospodin Visnia i gospođa Spitzer preživeli su u Aušvicu više od dve godine, dok većina zatvorenika nije preživela više od nekoliko meseci. Samo u Aušvicu ubijeno je 1,1 milion ljudi. Tokom njihovog poslednjeg sastanka napravili su plan -da će se sresti u Varšavi. Bilo je to obećanje.

Visnia je prebačen u koncentracioni logor Dahau decembra 1944. godine. Tamo je uspeo da udari čuvara i pobegne. Sledećeg dana, skrivajući se u štali, čuo je da se približavaju sovjetske trupe. Trčao je prema tenkovima i nadao se najboljem. Ispostavilo se da su Amerikanci. Nije mogao da veruje. Otkad je imao 10 godina, Visnia je maštao da peva operu u Njujorku. Pre rata, napisao je pismo predsedniku Franklinu D. Rooseveltu, tražeći vizu kako bi mogao da studira muziku u Americi. Dve sestre po majci emigrirale su u Bronks 1930-ih, a on je upamtio njihovu adresu. Tokom svog teškog mučenja u Aušvicu, ta adresa je postala svojevrsna molitva za njega, putokaz.

U službi američke vojske, Visnia je postao prevodilac i civilni pomoćnik. Sada je morao da ispituje Nemce i pleni njihovo oružje. Uzimao je ratne zarobljenike. "Naši momci nisu bili tako dobri prema SS-u", prisećao se on.

Gospođa Spitzer je bila među poslednjim koja je kamp napustila živa. Poslata je u ženski logor u Ravensbruk-u i u logor u Malchovu, pre nego što je evakuisana u maršu smrti. Ona i prijatelj pobegli su iz marša uklanjanjem crvene pruge koja je stajala na uniformama, što im je omogućilo da se stope sa lokalnim stanovništvom koje je bežalo. Kako je Crvena armija napredovala, a nacisti se predali, gospođa Spitzer se vratila kući u Bratislavu, u Slovačkoj. Njenih roditelja i sestre više nije bilo, osim jednog brata, koji se tek oženio.

Ubrzo nakon što je stigla u Feldafing u septembru 1945. godine, Spitzerova se udala za Ervina Tihauera, vršioca dužnosti šefa policije i oficira bezbednosti Ujedinjenih nacija, uloge koje su mu omogućile da blisko sarađuje sa američkom vojskom. Još jednom, gospođa Spitzer, sada poznata kao gospođa Tichauer, bila je u povlaštenom položaju.

Za to vreme, Visnia je 1947. upoznao buduću suprugu Nadu. Pet godina kasnije, par se preselio u Filadelfiju. Godinama kasnije, jedan od prijatelja ljubavnika iz Aušvica rekao je Visniju da je Zipi u Njujorku. Visnia, koji je svojoj ženi ispričao o svojoj bivšoj devojci, mislio je da će ovo biti prilika da se ponovo sretne s njom. Njihov prijatelj je dogovorio sastanak. Visnia vozio se dva sata iz Levitavna do Menhetna i čekao u predvorju hotela preko puta Central Park-a. "Nikad se nije pojavila", ispričao je on.

Visnia je 2016. odlučio da ponovo pokuša da kontaktira Zipi. Podelio je svoju priču sa porodicom. Njegov sin, koji je sada bio rabin u Reformskoj sinagogi u Prinstonu pomogao mu je da dođe do nje. Napokon je pristala na posetu.  Visnia je avgusta 2016. poveo dvoje unuka na susret sa gospođom Tichauer. Ćutao je tokom vožnje do Menhetna. Nije znao šta da očekuje. Prošle su 72 godine od kako je poslednji put video bivšu devojku. Čuo je da je lošeg zdravlja, ali je vrlo malo znao o njenom životu.

Kada su stigli u njen stan, gđa Tichauer je ležala u bolničkom krevetu, okružena policama punim knjiga. Bila je sama od kada joj je suprug umro 1996. godine, a nikada nisu imali dece. Tokom godina je bila vezana za krevet i sve je manje videla i čula. Imala je pomoćnika koji brine o njoj, a telefon je postao njen prozor u svet.

U početku ga nije prepoznala. Zatim se gospodin Visnia nagnuo bliže: "Oči su joj se raširile, gotovo kao da se život vratio u nju", rekao je Visnijev unuk Avi Visnia (37). "Sve nas je iznenadio".

Pitala me je pred unucima:"Jesi li rekla svojoj ženi šta smo uradili?", sećao se gospodin Visnia. Govorila mu je o svom humanitarnom radu posle rata i suprugu. Čudila se savršenom engleskom jeziku gospodina Visnia. "Bože moj", rekla je. "Nikada nisam mislila da ćemo se ponovo videti - i to u Njujorku." Druženje je trajalo oko dva sata.

Pročitajte još: Svedočenje iz logora Jastrebarsko

Na kraju je morao da je pita to jedno pitanje: Da li je ona imala neke veze sa činjenicom da je sve vreme uspevao da preživi u Aušvicu? Podigla je ruku da prikaže pet prstiju. Glas joj je bio glasan, slovački naglasak dubok. "Pet puta sam vas spasila od pogubne 'isporuke'", rekla je. "Znao sam da će to učiniti", rekao je gospodin Visnia svojim unucima. "To je apsolutno neverovatno. Neverovatno."

"Čekala sam vas", rekla je ona. Gospodin Visnia bio je zapanjen. Nakon što je pobegla od marša smrti, sačekala ga je u Varšavi. Pratila je plan. Ali on nikad nije došao. Volela ga je, tiho mu je rekla. I on ju je voleo, rekao je. Gospodin Visnia i gospođa Tichauer više se nikad nisu videli. Umrla je prošle godine u 100. godini. Njihovog poslednjeg popodneva, pre nego što je gospodin Visnia napustio svoj stan, zamolila ga je da joj peva. Uhvatio ju je za ruku i otpevao joj mađarsku pesmu koju je naučila u Aušvicu. Želeo je da joj pokaže da se seća tih reči.