DECA IZ PAKLA: Svedočenje iz logora Jastrebarsko

DECA IZ PAKLA: Svedočenje iz logora Jastrebarsko


Neko je iz očaja zabeležio: “Kad ne bi bilo dece, ratovi bi sigurno bili manje strašni”. A hroničari Kozare su zapisali da se rat surovo poigrao sa sudbinama 23.858 njene dece. Oni su u leto 1942. zverski otrgnuti iz majčinog naručja, po uzoru na Lebenzborn, koji nije bio nikakav “izvor života”, već njihov kraj sa brojevima oko vrata umesto njihovih imena. Ubicama su brojevi bili dovoljni.

Između svih knjiga, sećanja i svedočenja o stradanju dece sa Kozare u ustaškim koncentracionim logorima za decu, najpotresnije je svedočenje Dragoja Lukića, čoveka koji je bio u dečjem logoru Jastrebarsko, a strašna svedočenja sabrao u knjigu “Rat i djeca Kozare”, koja je doživela više izdanja i svi tiraži su rasprodati. Knjiga “Rat i djeca Kozare” je raritet iz više razloga. Pomenimo samo dva: napisana je i štampana za života Josipa Broza, i surovo je i živo svedočanstvo o bestijalnim zločinima Nezavisne Države Hrvatske, a Lukić je samo dokaz da su prvenstveno Srbi krivi što su ustaški strašni zločini gurnuti pod krvavi tepih Brozove politike.

Poglavlje o strahoti dečjih logora Lukić naslovljava rečito “Deca iz pakla”, a priču o pogibelji malih Kozarčana počinje posleratnom posetom Staroj Gradišci, ustaškom logoru broj V, na obali Save. Beleži da je to bi drugi po veličini logor u okviru Jasenovca, podeljen u tri dela – logor za muškarce, za žene i “obori” za decu.

Deca kozare

“Jula 1942. po završetku ofanzive na Kozari u ovaj logor doterano je 12.263 dece, odvojenih od roditelja, bez ikakvih uslova za život. Akcijom zagrebačke partijske organizacije, krajem jula i u toku avgusta iz logora je izvučeno 6.230 dece, a onda je Vjekoslav Luburić, zapovednik svih ustaških logora, sprečio spasavanje preostale dece. Za tri godine u logoru Stara Gradiška ubijeno je 75.000 ljudi, žena i dece.”

Piscu se vraćaju sećanja dok hoda prostorom bivšeg logora: “Jula 1942. prošao sam kraj visokog zida. Na kapiji su visila tri čoveka i okačena tabla ispod njihovih iskrvavljenih nogu. Na njoj je pisalo: ‘Uhvaćeni partizani sa Kozare’. Našao sam se u dvorištu koje je sve vreme rata bilo prepuno ljudi i žena, majki sa Kozare u čijim su naručjima vrištala žedna deca na julskom suncu. Neka čudna drhtavica poče da me trese i u rečima postadoh nesiguran. Misli mi se izmešaše sa slikama užasa što sam ih ovde u ratu doživeo.

Povezane vesti – DECA KOZARE

I kao da opet čujem krike Mike Mandić iz sela Turjaka, koja se junački suprotstavlja ustašama, nije dopuštala da je oduzmu dvogodišnjeg unuka Luku. Ubili su ih tu kraj zida. I Stoja Čekić iz Grbovaca, zabrađena boščom, prvo je molila a onda se snažno opirala ne dajući sina Marka. Izgurali su je sa detetom na kapiju. Nije se više vratila. Vidim i moju strinu Jovanku kako skrušena stoji, spremna da podeli sudbinu svojih pet kćeri. Uzimali su jednu po jednu, prvo Gospavu i Zorku a zatim Draginju i Stajku, i onda i malu Jelu. Ali kad su pošli po sina jedinca, Đoku, skočila je kao lavica. Streljali su ih u zagrljaju. Onda je dugački stroj žena s decom, ispružen pored zida, počeo da se povija i lomi. Majke su padale licem prema zemlji, rukama su skrivale oči da ne vide strahotu koja ih je zadesila.”

Deca kozare (2)

Lukić se potom penje uz stepenice logorske zgrade koje vode na tavan.

“Stepenice su tada bile prekrivene tepihom ljudske krvi. Išao sam pridržavajući se za gelendere iskovane od crnog gvožđa. Na njima su bili obešeni ljudi, dugo su tu stajali kao opomena onima koji stižu… U leto 1942. bili su to najčešće Kozarčani. Tamo gde se završavaju stepenice, nastaje mračni tavan. Po sredi tavana je hodnik koji razdvaja 12 velikih soba sa jedne i sa druge strane. Kad bi ovi zidovi umeli da govore, bile bi to priče samo o smrti. Tu su Kozarčanke u velikim mukama rađale decu, a zatim umirale. I deca koja još nisu progovorila morala su da umru…”

“… Jednog septembarskog dana 1942. ustaše su ispraznile sve sobe. Žene i devojke su povezali žicom u hodniku. Noć i reka njih su progutali. I decu u povoju ustaše su, kao lutke, bacale za majkama. Ali iodraslu decu. Bosa Sladojević bila je u prvoj godini života, Ana Pjanić u devetoj, Dragica Radivojac u sedmoj, Zagorka Vodogaz u drugoj, Luka Šerbula u prvoj… Ustaški zlikovci su vadili ovde oči devojkama i mladićima. Dragoje Đenadir, nastavnik muzičkog, danas je slep. On još nije ispričao ni svojim učenicima ni svojoj deci kako je tu, na obali Save u jednom danu izgubio majku, dva brata – Branka i Vladimira, sestru Milicu i svoje oči…”

“… Ante Vrban je bio najstariji ustaški funkcioner u Staroj Gradiški. Kad su majke, one mlađe i zdravije, odvukli na rad u Nemačku, Vrban je ugurao decu u jednu od najvećih prostorija na tavanu, onda je pustio otrovni plin. U tome su mu izdašno pomagale Nada Tanić Luburić i Marija Buždan Slomić, upravnice ženskog logora. Posle toga logorom je zavladala užasna tišina.”

Povezane vesti – INTERVJU DANA BUDISAVLJEVIĆ: Priču o Dijani zataškali su komunisti

Jasenovac na ušću Une u Savu ustaše su, po uzoru na nemačke konc-logore, na površini od 125 hektara, pretvorili u čitav sistem logora: Krapje, Broćice, Ciglana i Kožara. Dragoje Lukić beleži i svedočenja preživele dece sa Kozare koja su bila u Jasenovcu:

“Miloš Batajić iz sela Međeđe imao je 14 godina kad je doteran u Jasenovac i osuđen na smrt. Nekoliko meseci ranije, 6. januara 1942. doživeo je draksenički pokolj. Na osamarenom konjčetu tog dana došao je svom ujaku u goste i upao među ustaše koji su izgonili goluždravu decu na sneg. Konja su mu oduzeli, a njega ugurali sa ostalom decom u crkveno dvorište. I odmah je počelo klanje. Dok su četvorica ustaša klali na crkvenom pragu, drugi su bajonetama gurali masu prema vratima, poslednje bajonetama nemilosrdno boli. Onda su dvojica ustaša ušla u crkvu, razvukla mrtve da bi živima napravili mesto za klanje. Miloš je došao na red, ali ga je masa bacila na gvozdenu ogradu, onesvestio se i pao kao da je mrtav…

Deca Kozare1

U suton sve se smirilo. Bilo je tu mnogo beba, dece predškolskog i školskog uzrasta: Vlajinići, Petrakovići, Lončari, Zlojutra, Lukači, a najviše malih Savkovića umrlo je u drakseničkoj crkvi… Za vreme kozarske ofanzive dospeo je u Jasenovac… Iskoristio je jedan momenat da zajedno sa Rajkom Vlajnićem, sa kojim je bio vezan bukagijama, skoči u Savu. Naišao je Savom ‘splav’ čitav od tela mrtvih povezanih žicom. I oni su sa mrtvima zaplovili Savom…”

Mićina priča: Mihailo – Mića Dragaš iz sela Sreflija sa porodicom bio je u obruču kozarske ofanzive. Ustaše su ga zarobile sa ocem i još dva barta, posle pod ustaškom stražom, bez hrane i vode dospeli su u jasenovački logor II-C. Ono što su četvorica Dragaša doživela u logoru niko nije u stanju da opiše. Logor pod vedrim nebom, ograđen visokom bodljikavom žicom, sa redom kula stražarnica koje su bile mitraljeska gnezda. Zemlja je bila razgažena, blatnjava, glib do kolena. Tu su spavali i živeli pored mrtvih… Jednom je dobio zadatak da nosi vodu stražarima. Stražari su ga bacili u blato i bockali ga već krvavim noževima. Jedan ustaša je kleknuo, kao da hoće da ga kolje. Kad su mu rekli da ustane, nije mogao, premro je od straha. Posle su dvojica ustaša uzeli ga za noge i ruke i bacali u reku gde su plivali mrtvi. Kad je izašao, opet su ga tukli. Mića je morao da gleda kad su živog čoveka nabijali na kolac i bacili ga u Savu, drugom su kosjerom odsekli obe ruke i on je sam skočio u Savu… Dragaše sa preživelim logorašima posle su prebacili u prihvatni logor na Gradini. Ljude uterane u logor ustaše su primoravale da legnu na stomak, u takvom položaju ostajali su dve noći i jedan dan, sve dok Cigani ne iskopaju velike grobnice nekoliko stotina metara daleko od logora. Za to vreme ustaše su svakog trenutka ubijali nekoga kao opomenu živima. Ubijali su uglavnom kocem, davili kaišem i žicom. Dragaši su se držali zajedno.

Povezane vesti – DNEVNIK DIJANE BUDISAVLJEVIĆ: Srpski greh

Došao je 21. septembar 1942. Cigani su doneli kazane sa hranom. Čimbi neko od logoraša pojeo hranu, sklupčao se od bolova u stomaku. Otac je upozorio sinove da ne jedu. Posle su ustaše naredile da ustanu… Na izlaznoj kapiji počeli su da vežu ljudima ruke žicom i da ih vode na gubilište. Tog trena je Stevo Dragaš viknuo sinovima i komšijama: Na juriš! I drugi su vikali “dižite se, ljudi, svejedno je ginuti”! Gomila je grunula na kapiju, pomešale su se ustaše i Kozarčani, hvatali se u koštac. Kapija je bila zakrčena, preko nje se nije moglo preskočiti. Otac je stajao uspravno, dozivao je sina Milana a Miću je zgrabio i prebacio preko telesa na kapiji. Mićo je trčeo pored reke kroz vrbake, posle dugog lutanja, iznad manastira Moštanice u naselju Brljug, Mića je došao u partizansku četu Đorđa Vučena.

Deca kozare (5)

Na Gradini su poginuli otac i Mićina dva brata. U brigadi Mićo nikad nije govorio o Gradini i Jasenovcu.

“Ustaški logor u Sisku, osnovan 3. avgusta 1942, posle kozarske ofanzive, imao je u svom sastavu poseban logor – Prihvatilište za decu izbeglica, kojim je rukovodio lekar Antun Najžer, ratni zločinac… Od 29. jula 1942. do 8. januara 1943. kroz logor je prošlo 7.000 dece. Prema podacima Ante Dumbovića, poverenika Ministarstva udružbe NDH, samo za pet meseci umrlo je 1.600 dece. Ustaški logor u Sisku bio je najozloglašeniji, jer su deca, odvojena od roditelja, zatvarana u prostorije zaražene pegavcem, ostavljane tu danima bez hrane i vode. Bili su osuđeni na strašnu, polaganu smrt. U Staroj Gradiški danima su tako ležala izmoždena dečja telesa, na kojima su sijale samo upale oči. U Jablanici i Mlaki deca su čupkala travu i iz lokvica pila zagađenu vodu. U Cerovljanima ni to nisu imala”, piše Dragoje Lukiću svojoj dragocenoj knjizi “Rat i djeca Kozare”.

Povezane vesti – FOTOGRAFIJA KOJA MENJA SVE

“Dečji logor u Sisku bio je u sastavu ‘Prolaznog logora za izbeglice’ u koji su ustaške i nemačke kaznene ekspedicije tokom celog rata dovlačile žene i decu. Majke su gonili na prisilni rad u Nemačku, a decu trpala u ‘prihvatilište’ iz kojeg se teško izlazilo… Pod pokroviteljstvom ‘Ženske loze’ ustaškog pokreta, logornika Roka Fagete ii lečnika Antuna Najžera počelo je njihovo umiranje. Ante Dumbović, učitelj, jedan od zaslužnih za izvlačenje 2.000 dece iz ovog logora i njihov smeštaj u hraniteljske porodice, zapisao je da je u toku jula 1942. umrlo 1.152 dece, a sačuvao je 800 potresnih fotografija koje svedoče o njihovom stradanju.

01_najava-teme-4_1920x1080-710x399

Veći broj ove dece ugušio je, po sopstvenom priznanju, Ante Najžer. Izdašno je delio ubode zatrovanim injekcijama… Kad se u javnosti saznalo za masovno stradanje dece u Sisku, stupila je u akciju zagrebačka partijska organizacija. Preko svojih aktivista, koji su po zadatku radili u ustaškom Ministarstvu udružbe i Crvenom krstu, krajem jula 1942. u Sisak su upućeni Jana Koh, Vera Luketić i Draguca Habazin-Majka. Zajedno sa Antonom Dumbovićem počeli su čudesnu borbu da svako dete otmu od ustaša i od smrti… Evo šta su tamo zatekli: Na zgradi je pisalo Školska poliklinika, stajala je i zastava Crvenog krsta. Na ulazu, ispred kapije ispletene od bodljikave žice, smenjivala se ustaška straža. A unutra u svim prostorijama na golom podu, u mokrini i truleži, ležala su deca prekrivena crnim oblacima muva….

Povezane vesti – KO LOBIRA PROTIV “DECE KOZARE”

 

Solana je bila još groznija, malo je dece tu preživelo, takođe čuvala ih je ustaška straža… Solana sa golim betonskim podom ispunjenim do poslednjeg mesta ležala su deca čvrsto zbijena jedno do drugoga. Prigušeni jecaji postepeno su prestajali, deca su tiho umirala… Na poljani, kraj bivšeg Teslićevog kupatila oivičenog visokom bodljikavom žicom, nalazilo se sedam baraka. Jedna baraka dugačka 45 a široka 12 metara. Svaka je bila puna dece, od novorođenčado do 10 godina. Starijih nije bilo…

Nama koji smo morale pripremiti preživelu decu za transport srce se cepalo od tuge”, seća se Jana Koh.

 

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar