(Ne)zaboravljeni Srbi: Vinaver, Lipton, Mika Alas... KOLIKO ZNATE O NJIMA

Mediji su pre nekoliko dana objavili da “su se ovim činom naš grad i država odužili na adekvatan način“!

Da li jesu?

Taj dug istinski bi bio namiren ukoliko bi Vojska Srbije ustanovila visoki orden sa njenim imenom, i ako bi današnje generacije osnovaca i srednjoškolaca u Srbiji, kao i njihovi prethodnici decenijskih generacija o Milunki Savić učili iz udžbenika istorije, a oni stariji o etičkim principima.

Nisu, niti danas uče. Ne samo o Milunki Savić, nego i o dugoj koloni znamenitih Srba iz ne tako davne prošlosti.

Zbog čega? Ako je obrazovanje mladih hleb i so svakog naroda, nacije, države, onda dođemo do razvaljenih vrata srpske budućnosti.

Ako izbacimo iz školskih udžbenika epsku i lirsku poeziju, mit o Obiliću i Kraljeviću, ako tu nema istorijskih ličnosti poput Milunke, pa Stojanke majke Knežopoljke, onda sutra u našoj patriotskoj svesti neće biti mesta ni kosovskom zavetu.

Da se to sutra ne sruši, morali bismo da se okrenemo temeljnim zakonitostima zdravog društva: reformi školstva i odbrani klasične porodice. U protivnom, opet će nam se dešavati da kao nacija imamo pamćenje kokoške te da nam heroine poput Milunke postanu zaboravljene čistačice, na ivici puke gladi.

Zamislite, Milunka je dobila sva najviša srpska ratna priznanja, čak i dva ordena Francuske legije časti i Ratni krst sa zlatnom palmom. A umrla je ponižena, kao sitni diler droge.

O Milunki Savić, prigodama o spomeniku njenom u Beogradu, mnogo je ovih dana pisano. U ovom našem pisaniju, Milunka je povod da sebi postavimo važno pitanje: koga i šta smo sve zaboravili?

Pođimo sa pitanjem šta bi svršeni osnovci i srednjoškolci odgovorili na pitanje ‒ ko je bio Mihailo Petrović, alijas Mika Alas? Sumnjam da su u udžbenicima nešto našli na ovu temu. Moguće u porodici, u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu svakako, ali većina bi rekla “pa to je ona kafana na Obrenovačkom drumu“!

Međutim, Mihailo Petrović nije čovek za zaborav. Jer on je utemeljitelj Matematičke nauke u Srbiji. To se događa u drugoj polovini XIX veka. Tada se u Evropi postavljaju temelji savremene matematike.

Najuticajniji matematičari tog vremena u Evropi su Anri Poenkare i David Hilbert koji uvode nove matematičke koncepte i apstraktno matematičko razmišljanje. Rađaju se nove matematičke teorije sa mnogim primenama u tehnici i fizici. Mihailo Petrović, iz ugledne beogradske porodice (rođen 1868), direktan je Poenkareov učenik.

Završio je 1885. Prvu mušku gimnaziju, već tada interesovao se za matematiku, dobijao nagrade za seminare. Posle upisuje studije Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu, posle odlazi u Pariz na usavršavanje, upisuje studije na Sorboni na odseku za matematiku i fiziku, koje završava 1893. godine.

Potom upisuje doktorske studije, 1894. brani doktorsku disertaciju О nulama i beskonačnostima integrala algebarskih diferencijalnih jednačina. Iste godine vraća se u Beograd i preuzima profesuru u Velikoj školi. Tu zatiče nekolicinu sabraće, zaljubljenika u matematiku, gde se rađa kružok budućih modernih temelja matematičke nauke u Srbiji.

Mihailo Petrović je u naučnom radu zadovoljavao najviše naučne standarde: u samo četiri godine, do početka XX veka, napisao je tridesetak naučnih radova koje je objavio u vodećim evropskim naučnim časopisima. Zbog toga je 1897. sa nepunih 30 godina primljen u Srpsku kraljevsku akademiju.

Sa početkom novog veka Srbija je dobila svog gurua za matematiku, koji biva primljen za počasnog člana stranih akademija u Bukureštu, Pragu, Varšavi, Krakovu, a postaje i član brojnih evropskih naučnih društava. Pored toga, uzima se da je Petrović osnovao nove naučne discipline: matematičku fenomenologiju i teoriju matematičkih spektara.

Kao profesor Beogradskog univerziteta (od 1905) objavio je više od 300 naučnih studija, dvanaest knjiga, a sačuvano je i 14 skripti sačinjenih na temelju njegovih predavanja. Matematička nauka na Beogradskom univerzitetu je toliko napredovala da su branjene prve doktorske disertacije iz matematike, pod palicom profesora Petrovića.

Sa njim na Univerzitetu radio je jedno vreme i Milutin Milanković, već afirmisani naučnik renesansnih i vremenskih tajni. Družio se sa Đorđem Karađorđevićem, nisu ga interesovala negodovanja dvora. Objavio je matematičar brojne putopise, koliko se sećam, pročitao sam pet briljantnih njegovih knjiga tog žanra. Bio je strastveni pecaroš, dobija pseudonim “Mika Alas“, bio je majstor za riblju čorbu.

Mika Alas je u neku ruku duhovni otac Lepe Lukić. On je voleo muziku, sakupljao narodne pesme iz svih srpskih krajeva, uobličavao ih u muziku svog dvanaestočlanog orkestra “Suz“.

U kafanama “Suz“ je svirao isključivo izvorne narodne melodije. Umro je u Beogradu 1943. godine u svojoj kući Kosančićev venac 22...

Ivan Đaja

Među one koje smo zaboravili svakako su život i delo profesora, rektora BU i velikog naučnika Ivana Đaje. Zapravo, priča o njemu mene uvek asocira na postulat – da su ovom zemljom nekad koračali ljudi. A nema ga u školskim udžbenicima, verujem da ga ima u onim univerzitetskim.

Bio je renesansna pojava, naučnik i akademik, biolog, fiziolog svetskog glasa, filozof, pisac, akademik, profesor i rektor Beogradskog univerziteta sa počasnim doktoratom Pariskog univerziteta. Intelektualac sa integritetom, manirima i uvek otmeno obučen po najnovijim pariskim trendovima. Uostalom, bio je naučnik srpsko-francuskog porekla.

Pavle Anđus, profesor sa Biološkog fakulteta u Beogradu, za BBC priča: “Voleo je da se bavi filozofijom nauke, bio jedan od prvih dopisnika ’Politike’ iz Pariza. Bio je i muzički obrazovan, svirao flautu i pevao u horovima i kažu da je on dodao reč umetnost u ime Srpske akademije nauka, pa je postala SANU.“

U 26. godini doktorirao je na Sorboni te 1910. godine dolazi u Beograd i osniva Katedru za fiziologiju na Univerzitetu u Beogradu, prvu na Balkanu. Osnovao je prvi Institut za fiziologiju u Srbiji, na čijem čelu će biti četiri decenije, a koji će u Evropi biti poznat kao “Beogradska fiziološka škola“.

Zbog čega profesora Ivana Đaju ne smemo zaboraviti?

Najpre kao naučnika, utemeljitelja fiziologije na Balkanu ‒ nauke koja proučava funkcionisanje tkiva, ćelija i celokupnih živih organizama, biljaka i životinja, ali i kao intelektualca od integriteta. Pamte ga kao čoveka koji je uvek govorio slobodno bez obzira na funkcije koje neko zauzima, a tako su nastale i neke danas slavne anegdote.

Ostaće upamćeno da je 1948. kada je Josip Broz biran za člana SANU, glasanje je bilo javno, a profesor Ivan Đaja sedeo je u radnom predsedništvu, digao je ruku protiv. Nekoliko metara ispred njega bili su Tito, Ranković, Đilas...

Njegovi biografi beleže da je rekao tada: “Ja nisam dizao ruku ni kad je kralj Aleksandar trebalo da bude počasni član, pa neću ni sad.“

Od tada u Jugoslaviji nije mogao da objavljuje svoje naučne radove. Objavljivao ih je u SANU i inostranstvu.

Rođen je jula 1884. u francuskom gradu Avru na ušću Sene u Lamanš kao Žan, a potiče iz poznate porodice Đaja ‒ stric mu je bio ministar i političar Jovan Đaja. Otac Božidar, pomorac iz Dubrovnika, 1890. dobio je posao u Srbiji kao kapetan parobroda “Deligrad“ zbog čega se cela porodica seli za Beograd.

U Beogradu Ivan će završiti osnovnu školu i gimnaziju, ali studije upisuje u Francuskoj, najpre u Ruanu, a zatim prelazi na Sorbonu. Kao student 1904. bio je jedan od prvih dopisnika iz Pariza tek osnovane beogradske “Politike“. U autobiografskom spisu “Otkriće sveta“, ostavio je dirljivu belešku o tim danima, pisala je “Politika“.

Obiman rad uveo ga u svetski naučni vrh tog doba, napisao je oko 200 naučnih radova.

Za počasnog doktora Univerziteta u Parizu izabran je 1954, što su od naučnika sa prostora nekadašnje Jugoslavije prethodno bili Nikola Tesla i Jovan Cvijić.

Pisao je i filozofske knjige, u kapitalnom delu “Čovek ‒ inventivni život“ pisao je o evoluciji i Darvinovoj teoriji, ali je postavljao pitanje kako se inteligencija razvila kod ljudi ‒ odakle taj nagli skok od majmuna?

Godine 1957. tokom kongresa njemu u čast u Beogradu, umro je od srčane kapi.

Danas, Institut za fiziologiju i biohemiju Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu nosi Đajino ime, a povodom 100 godina škole postavljena je spomen-ploča u ulici koju je dobio na Vračaru.

U ovoj priči o zaboravljenim velikim ljudima iz srpske istorije, imam suvišno pitanje:

Znate li ko je bio Stanislav Vinaver?

U udžbenicima ga nema, a u sećanjima ljudi koji čitaju on je intelektualna gromada, ali naša.

Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje u Beogradu, na Sorboni je studirao je matematiku i fiziku.

Školovanje privremeno prekida da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara.

Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.

Godine 1916. upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije.

Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić).

Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 1920. Radio je kao saradnik listova “Politika“, “Republika“, “Vreme“ i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za “Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu.

Vinaver je bio prvi novinar i pisac u KSHS koji je prepoznao brzi povratak nemačke političke i ine elite u uticajne evropske krugove.

Kao diplomata službovao je u Berlinu i Bernu. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača “Ošišanog ježa“. Imao je Vinaver svoje ratove sa raznim intereždžijama u visokom beogradskom društvu. To su široke priče.

Kada mi je Milovan Vitezović sredinom ’90-ih poklonio knjigu “Simfonija Vinaver“ malo sam se zbunio, ne znajući koliko je Vinaver složena i radosna priča. Jer, Staša je bio i rođeni muzičar.

Ali on je prepoznavanje raznih muzičkih zvukova i intonacija vezivao za srpski jezik.

Božidar Zečević u “Pečatu“, a povodom knjige Branislava Stankovića “Konstantin ,knjiga o Vinaveru“ beleži tu čudesnu konekciju Stanislava Vinareva, njegove poezije, jezika i muzike koju objašnjava pesnik.

“Noću sam otvarao prozor i strašno voleo da slušam žabe, tu tešku melanholiju njihovog kreketanja. Jedna od druge se razlikuje za osminu tona… Proputovao sam ceo svet, a samo jedanput sam čuo nešto veće. To su cvrčci. Na Zvezdari ima jedan zid iznad Dunava, tamo ih ima leti sigurno preko pet stotina hiljada. Skoro svaki dan odlazim da ih slušam. U početku sam razlikovao oko pedeset zvukova, sada razaznajem pet do šest hiljada tonova u tom koncertu. Muzika cvrčaka je muzika intervalskih raspona. Kao muzika srpskog jezika. Naš jezik je bio kao žabe, cvrčci. Za mene je celog života bio najveći problem kako ući u suštinu melodijskog u srpskom jeziku? Kod nas postoji sasvim mali broj pisaca kojima je to uspelo. Ja sam u srpskom osetio frulu, pokušavao sam da dam rečenice sa zrikavcima, žabama i frulom. Trudio sam se da nađem početak srpskog jezika koji je hromatičan. Zato sam smatrao da treba strahovito da poniremo u stihiju našeg jezika. Da budemo sposobni ne samo da shvatimo, nego i da se izrazimo.“

 

Kako da ne zanemimo pred ovim vanvremenskim mislima?

Borislav Mihajlović Mihiz u svom memoarskom štivu o Vinaveru piše s velikim simpatijama, poredi ga sa razbarušenim kreativnim tajfunom.

Rebeka Vest, englesko-irska spisateljica, u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko, njena najbolja knjiga, za domaćina i vodiča imala je Vinavera.

Umro je avgusta 1955. Sahrani na Novom groblju u Beogradu prisustvovali su Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović.

Za mnoge u ovim velikim globalnim geopolitičkim prestrojavanjima biće neverovatna priča da su Englezi i Srbi početkom prvog velikog rata bili poštovani i uvaženi saveznici.

O tome svedoči priča o Tomasu Liptonu, Škotu multimilijarderu, krunisanom kralju čaja i velikom prijatelju britanskog kralja Edvarda. I velikog poklonika Srba i njihove istorije.

Ser Tomas Lipton posetio je Srbiju sredinom februara 1915. U Srbiji je tada vladala epidemija tifusa, ratne vlasti su ograničavale kretanja ljudi, ali veliki Škotlanđanin je boravio u Srbiji više sedmica.

Boravio je u Beogradu, posetio je Kragujevac, Niš, Vrnjačku Banju, Valjevo, bio je čak i na liniji fronta. Sreo se tada sa prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem, vojvodom Putnikom i mnogim važnim ljudima u Srbiji tog doba. U Nišu je proglašen za počasnog građanina.

Lipton je u solunsku luku stigao svojom jahtom “Erin“, doneo veliku količinu lekova, sanitetskog materijala i opreme za ratne bolnice u Srbiji, nekoliko motorizovanih ambulantnih kola i kamiona. Sa njim je stiglo pet lekara, 15 medicinskih sestara i šest sanitetskih radnika. Svi su se javili dobrovoljno da leče Srbe i srpsku vojsku.

Taj broj medicinara koji je stigao iz Engleske u jednom trenutku stigao je do brojke 600. Liptona u Solunu sačekali su predstavnici Vlade Srbije, a u Nišu su ga dočekali srpski diplomata Slavko Grujić, koji je službovao tada u Londonu, sa suprugom Mabel, Amerikankom. Mabel Grujić je inače ranije poznavala Tomasa Liptona, a njenom zaslugom osnovana je i Fondacija za pomoć Srbiji u Londonu. Ser Lipton posetio je i manastir Žiču.

Visokog gosta pratilo je više novinara, kao i čuveni fotograf Arijel Verdžes, koji je napravio više rečitih fotografija o ratnoj Srbiji, koje su obišle svet.

Dok je boravio u Srbiji, gospodin Lipton je insistirao na skromnom smeštaju i običnoj hrani. Bio je radoznao, išao je među narod, pričao sa ljudima, obilazio bolnice, ranjenike, što ga je učinilo vrlo popularnim u narodu. Zvali su ga “čika Toma“.

Kad se posle višenedeljnog boravka vratio u Englesku, napisao je knjigu “Mala, veličanstvena Srbija“ koja je izazvala veliku pažnju na Zapadu, a koju je na srpski preveo i objavio srpski novinar, diplomata i publicista Dragan Bisenić 2018. godine.

Tomas Lipton u knjizi, između ostalog, beleži:

“Hrabra mala Srbija! Kako je samo veličanstveno odigrala svoju ulogu u ovom velikom svetskom sukobu, najvećem do sada. Tri puta je odbila napade austrijskih osvajača i oterala ih dalje od svojih granica. Uložila je svaki gram svoje energije u ovo i sećanje na njena dela nikad neće umreti...

 

Imao sam tu privilegiju da posetim Srbiju i da je pređem uzduž i popreko. Tokom putovanja mogao sam da vidim i užasnu nevolju koja ju je zadesila i plemenitu snagu kojom je podnosila ono što nije mogla da savlada... Pa ipak, pošto su toliko siromašni oni su najnezavisniji narod – Srbi bi pre umrli od gladi nego prosili. A što se tiče hrabrosti, kad god i gde god im se pružila prilika, dokazali su da nema hrabrijeg naroda na svetu. Niko ih u tom pogledu nije prevazišao. Oni se na bojnom polju uopšte ne plaše smrti.“

 

Lipton u svojoj knjizi piše o Kosovskom boju, o bici sa višestruko brojnijom i bolje opremljenom turskom vojskom, o junaštvu Miloša Obilića koji ubija turskog sultana i sam gine, opisuje i smrt cara Lazara i tragičnom porazu.

Opisuje ropstvo pod Turcima, danak u krvi, i na kraju Karađorđevu bunu i oslobođenje pod njegovim saborcem Milošem...

“Sve doskoro postojala je navika da se Srbi tretiraju kako nekakav skorojevićki narod nepoznatog porekla koji ne zaslužuje poštovanje. Ovlašni pogled na njihovu bogatu i sjajnu istoriju koju sam izneo, dovoljan je da pokaže kako je taj utisak potpuno pogrešan.“

 

Ser Tomas Lipton, što apsolutno iznenađuje, pokušava da obujmi i razume kosovski zavet.

“Ako nešto može da istakne čvrsti materijal od kog su naši srpski saveznici napravljeni, onda se to može naći u načinu na koji su oni sačuvali svoj nacionalni duh u vekovima provedenim pod turskom upravom. Srbi se nikad nisu pokolebali. Iz slavne prošlosti crpeli su nadu u budućnost, a ideja o nacionalnom uskrsnuću očuvana je u hiljadu pesama i priča koje su se prenosile s usta na usta, od majke na bebe, od oca na sina.“

 

Još da objasnimo kako je kralj čaja, multimilijarder i širom planete poznati Tomas Lipton odlučio da poseti Srbiju.

Najpre, o srpskom junaštvu iz 1914. pisale su britanske i evropske novine. On je bio okružen uglednim svetom koji je pomagao Srbiju, tu je bila i dr Elsi Ingliš, šef Škotskog ženskog bolničkog komiteta, koja je podržavala Fond za podršku Srbije. Ozbiljnu ulogu u ovoj akciji imala je i Mabel Grujić, supruga našeg diplomate, poznavala je taj ugledni svet u kojem se kretao Lipton. Da ne zaboravimo i uticaj vladike Nikolaja Velimirovića.

Dakle, veliki Tomas Lipton, nikako slučajno, prepoznao je u srpskom “materijalu“ važnost kosovskog zaveta. Da li smo ga mi zaboravili, ako su to pod tepih gurnule naše obrazovne ustanove. I ne samo one.

Kako je nastao kosovski zavet?

To je mit, legenda, koja je vremenom prerasla u životvorni katehizis jer je ubrizgan u bilo Srpstva. Centralni događaji vezani su za Kosovsku bitku.

Po legendi, caru Lazaru nuđen je ultimatum da se pokloni pred sultanom Muratom i da prepusti bez borbe srpske zemlje u ropstvo. Lazaru je bilo jasno da će bitku izgubiti, a po predanju, u noći pre bitke caru Lazaru se javio soko iz Jerusalima ostavivši mu izbor između “carstva zemaljskog“ ako pobedi i “carstva nebeskog“ ako izgubi. On se tada zavetovao da će umreti kao mučenik, obezbedivši Srbima status nebeskog naroda. Kosovski zavet Srbi u vekovnom ropstvu dograđivali su epskim i lirskim narodnim pesmama, iz svega crpli snagu i veru da će jednom pobediti. Kroz zavet provejava vertikala da nijedan Srbin nikad ne sme da preda Kosovo, bez obzira na silu koja ga pritiska.

 

Da se vidovdanska ideja uoči 1914. nije svodila samo na patriotski “žrtveni“ izvor “neozaren starog oreola sjajem“, potvrdila je knjiga “Religija Njegoševa“ 1910. iz pera mladog teologa Nikolaja Velimirovića. Po mišljenju tadašnjeg pripadnika Mlade Bosne Ive Andrića, Velimirovićeva tumačenja bila su najbliža Njegoševom “hristolikom gledanju na svet“, podseća profesor Filozofskog fakulteta Miloš Ković.

Kosovski zavet je, po mišljenju istoričara Aleksandra Rakovića, jedan od stubova srpskog identiteta. Kosovsko-metohijsko pitanje je jerusalimsko pitanje Evrope.

“Jerusalimsko pitanje nije moguće rešiti već makar dve hiljade godina, pa i više. Nigde drugde u Evropi osim u južnoj srpskoj pokrajini tako sveto mesto zbog kojeg se lome koplja tri civilizacije. Razrešenje kosovsko-metohijskog pitanja može trajati veoma dugo, zato što je suviše sveto... Njega nisu rešili ni srpska despotovina, ni Osmanska imperija, ni Kraljevina SHS, Austrougarska, nacistička Nemačka i Italija, ni komunistička Jugoslavija, Slobodan Milošević, Bil Klinton, pa je stoga jasno da ga niko ni u bliskoj budućnosti neće rešiti“, piše Raković.

Profesor Miloš Ković tumači kako se vidovdanska ideja ciklično vraća među mlade naraštaje, od njenog začetka do danas. On tumači da je vidovdanski kult, ne samo u istorijskom pamćenju, nego i u budućnosti, večan.