"Carica“ koja je sačuvala Srbiju

Prvo, jer su knez Lazar i kneginja Milica, od cara Uroša, sina cara Dušana Silnog, nasledili državu kojom su Nemanjići vladali, i drugo, iz milošte i visokog poštovanja, jer je kneginja Milica nadčovečanskim naporima uspela da sačuva srpski narod i državu u najstrašnijem trenutku naše istorije, posle postradanja na Kosovu polju, kada smo ostali obezglavljeni, bez časnog vladara i sa gotovo uništenom elitom i mladošću.

Milicina mudrost, požrtvovanje i patriotizam, iskazani u tom teškom vremenu, nikada neće biti zaboravljeni u srpskom narodu i zato je sasvim razumljivo što je to njeno gigantsko istorijsko delo bila i osnova da je Srbi večno oslovljavaju svojom caricom Milicom.

Milica Hrebeljanović je rođena 1335. godine. Poreklom je iz srpske vladarske porodice Nemanjića, jer je njen otac, topličko-polimski knez Vratko, poznat u istoriji kao slavni Jug Bogdan, bio praunuk Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje. Na dvoru svojih roditelja mala Milica je vaspitavana u tradicionalnom hrišćanskom duhu koji će celog života poštovati i nositi u sebi. Bila je mirno, milostivo i vrlinama obdareno dete.

Kao rođaka cara Dušana često je boravila na njegovom dvoru i bila obožavana od Cara i carice Jelene. Na Dvoru se i upoznala sa mladim plemićem Lazarom Hrebeljanovićem, koji je tada bio u dvorskoj službi, i kojeg je car Dušan voleo kao da mu je sin. Naime, Lazarev otac, Pribac, bio je veliki Dušanov prijatelj, mnogo je pomogao Dušanu kada je on postajao kraljem Srbije, a i kasnije kada je Dušan vladao. Car je bio presrećan što može svoju lepu 17-o godišnju rođaku podariti svom miljeniku Lazaru, pa su venčanje Lazara i Milice od srca blagosiljali car Dušan i carica Jelena.

Milica i Lazar Hrebeljanović su imali divan brak sa puno ljubavi. Rodilo im se sedmoro dece, sinovi Stefan i Vuk, te ćerke Mara, Jelena, Dragana, Teodora i Olivera. Vaspitanju i obrazovanju dece Milica je posvećivala veliku pažnju. Kao što se i sama bavila književnošću, ostavivši iza sebe poznata dela "Molitva matere“ i "Uvodstvu mojemu ženik“, i njena deca naslediće dar za učenje i obrazovanje, a sin Stefan i ćerka Jelena biće takođe odlični spisatelji.

Srpkinja koja je spasila našu naciju od biološkog nestanka

Heroine Srbije

Heroine Srbije

Život 03.05.2023. 04:30

Srpkinja koja je spasila našu naciju od biološkog nestanka

Kada je posle smrti cara Uroša Lazar postao knez Raške, sa prestonicom u Kruševcu, smatralo se da su Lazareva i Milicina deca među najobrazovanijom decom vladara Evrope. Knez Lazar je upravljao velikom teritorijom, od oblasti kralja Vukašina Mrnjavčevića na jugu, do Braničeva na severoistoku i oblasti kneza Nikole Altomanovića zapadno od Rudnika. Udajom svojih kćeri, Jelene za Đurđa Stratimirovića Balšića u Zeti, Mare za Vuka Brankovića na Kosovu, Dragane za sina bugarskog cara Šišmana i Teodore za mačvanskog bana Nikolu Drugog Gorjanskog, Lazar je uspeo ne samo da učvrsti vlast već i da proširi teritoriju skroz do Drine sa Mačvom, a posle Maričke bitke, 1371 godine, i da pripoji celo Kosovo sa Prištinom i rudnikom Novo Brdo. Najmlađu ćerku Oliveru Lazar nije doživeo da uda, a njegovi maloletni sinovi, Stefan i Vuk obezbediće, uz majčinu mudrost i pomoć, nastavak vlasti loze Nemanjića.

Posle Kosovskog boja i nacionalno-državnog postradanja, sva odgovornost za opstanak nacije i države pala je na ožalošćenu i usamljenu kneginju Milicu čiji su sinovi bili maloletni, a umno sposobni muški kadar oko nje veoma oskudan. U tim danima ona će pokazati svu raskoš svoje razboritosti, energičnosti, rodoljubivosti, mudrosti i plemenitosti, osloniće se na svoju odanu i prepametnu rođakinju Jefimiju, despoticu ranije poginulog despota Uglješe Mrnjavčevića, i povlačiće vrhunske državničke poteze kojima će ući zlatnim slovima upisana u istoriju Srbije.

Svoju najmlađu ćerku žrtvovaće udajući je za ubicu svog muža, novog sultana Bajazita. Na taj način Srbiji je obezbedila očuvanje atributa državnosti, kroz vazalni odnos prema Turskoj, a zahvaljujući čemu će se Srbija i dalje nesmetano razvijati. Istorijski zapisi govore da kao vladar, po svojoj mudrosti, plemenitosti i dobroti, nije zaostajala za svojim poginulim suprugom, knezom Lazarom. Sa svojim nadobudnim zetom Vukom Brankovićem uspevala je da održi korektne odnose tako što je njegovu nelojalnost prema Lazarevićima umirivala obezbeđenjem njegovog upravljanja na većem delu Kosova sa prestonicom u Prištini. 1398. godine,

Milica će sa Jefimijom putovati na pregovore kod Sultana, u misiji koja se smatra prvom diplomatskom, i to više nego uspešnom, u istoriji Srbije. Naime, tada će Milica i Jefimija izdejstvovati oprost Sultana prema mladom Stefanu Lazareviću, a u čiju je lojalnost Bajazit posumnjao, i uspeće da obezbede povraćaj mošti Svete Petke u Srbiju, iz bugarskog Vidina, koji je tada bio pod Turcima. Ova uspešna misija obezbedila je nastavak dobre pozicije za srpsku državu i ulila je dodatnu veru i nadu narodu, a posebno srpskom seljaku, da će sa svojom Sveticom, Svetom Petkom, zaštitnicom zemlje, useva i plodova, dolaziti bolji dani.

Kada je Stefan postao punoletan, 1393. godine, preuzeo je vlast, a Milica sa Jefimijom prelazi u svoju zadužbinu, manastir Ljubostinju, gde je dobila monaško ime Evgenija. Do kraja života Milica će ostati uz svog sina, despota Stefana Lazarevića, pomagaće mu i savetovati ga u vršenju državne vlasti. U prvo vreme Stefan i njegov mlađi brat Vuk su bili u odličnim odnosima. Zajedno će odigrati značajnu ulogu u čuvenim bitkama kod Nikopolja i Angore, kada će Stefan steći slavu vojskovođe najvišeg svetskog nivoa, i zahvaljujući čijem viteštvu će Tatari osloboditi njihovu zarobljenu sestru Oliveru, ženu sultana Bajazita. Kada je kasnije dolazilo do njihovih nesuglasica, pa čak i otvorenih konfrotiranja plahovitog i nerazumnog Vuka, Milica je poput Svetog Save, činila sve da izmiri braću, da se sukobi prevazilaze, za dobro Lazarevića i Srbije u celini.

Milica je mnogo volela muža Lazara. Nikada ga nije zaboravljala i učinila je sve da se ustanovi njegov kult. U tom smislu inicirala je 1391. godine prenos njegovih mošti iz crkve Vaznesenja u Prištini (gde je sahranjen po pogibiji) u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu. Prenos je bio veliki događaj za srpski narod i bio je organizovan i blagosiljan od strane SPC. U Prištini je ispraćaju mošti prisustvovao i Vuk Branković, sa porodicom i svojim velmožama, a u Ravanici mošti je dočekala Milica sa sinovima i narodom.

Konstantin Filozof je napisao da "tada ne beše mesta u celoj zemlji gde se nije čuo tužan glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti“. Poslednje dane ova plemenita, hrabra i mudra žena provela je u manastiru Ljubostinja. S molitvenikom u ruci, u poslednjim trenucima života, kraj nje je bila odana joj Jefimija, koja joj je i sklopila oči. Bilo je to 11. 11. 1405. godine. U bolu i tišini sahranio ju je njen mnogo voljeni sin Stefan sa suprugom Jelenom i bratom Vukom.

SPC ovu legendarnu srpsku vladarku proslavlja kao svetiteljku 19. jula po crkvenom, ili 1. avgusta po novom kalendaru. Istog dana proslavlja se i njen sin, despot Stefan Lazarević. U Srbiji se tradicionalno dodeljuje Nagrada Kneginja Milica, za doprinos srpskoj književnosti, kulturi, duhovitosti, kao i za negovanje humanizma, čovekoljublja i očuvanje pravoslavne tradicije.

Tekst preuzet iz knjige "Heroine Srbije  - Vekovnik", Dragana M. Miloševića, koju možete naručiti putem imejl adrese: [email protected]