Noć u "Šansi“

Foru sam kupio u novopazarskom hotelu „Vrbak“. Dođem da noćim, nanese me put, i ispružim ličnu kartu. Umesto ključa, dobijem račun za noćenje.

„Zar se ovde ne plaća ujutru?“

Recepcionar izvadi iz fioke svežanj ličnih karata svezan gumicom. „Svi ovi su noćili u ovom hotelu i ostavili ličnu kartu.“

Bila je tu i lična karta jedne naše poznate glumice. Sad je to žena u godinama pa joj ime ne pominjem.

Platio sam račun, ali pazario foru.

Bilo je to proleće davne sedamdeset osme godine.

Nekim noćnim autobusom stignem u Beograd.

Tu vidim Micu Slikaricu koja se najboljoj drugarici poverila da joj ličim na grčke kurose. A verna drugarka odmah obavesti ČOS i bezbednjake rimovanog puka „Sava Savanović“. Istog dana sam imao informaciju na stolu i samo prežao priliku da je zgrabim.

Bio sam mlad i, da prostite, lep. Izbrijan. Krenuli smo prema Terazijama. Nije se trebalo mnogo dogovarati.

Ubedio sam je i ona je bila spremna da krene sa mnom.

Kako nisam imao para ni na piće da je povedem, kako nisam znao ni gde ću zanoćiti, na um mi je pala genijalna ideja. Inače sam po prirodi genije.

Uzmem sobu u hotelu „Moskva“. Delovao sam pristojno i nisam izazvao nikakvo podozrenje.

U sobi je bio bife sa svim vrstama pića.

Počeli smo sa „čivasom“, a završili sa šampanjcem. Kad smo sve popili i izigrali se do mile volje, ja sam zaspao, a Mica Slikarica se obukla, pokupila blok i crteže kojima sam se divio i nestala iz sobe i hotela.

Probudim se pred zoru. Stomak mi je goreo. Morao sam nešto da popijem, a u frižideru nije bilo više pića. Iz bezbednosnih razloga odlučio sam da se udaljim sa licinog mesta.

Obučem se i zaputim prema Tašmajdanu. Bilo je to teško vreme za nas pijaniste, što bi reko Avijatičar. Jedina kafana za koju sam u to vreme znao da radi bila je „Poslednja šansa“.

Ušao sam u „Šansu“ s nadom da ću pronaći nekog poznatog kome ću se privaliti za sto.

Na patosu je ležao čovek u uniformi rečnog kapetana i recitovao.

U tom času upadne patrola. Počeli su sve redom da legitimišu. A moja osobna, dvosobna, lična karta ostala je za uspomenu na recepciji „Moskve“. Kupili su uglavnom robove iz Padinjaka puštene za vikend, koji su se zapili i zaboravili u mardelj da se vrate.

Bacio sam se pored kapetana na patos pun ispljuvaka i pikavaca i počeo i ja da recitujem moju pesmu „Pijana zora“ koju je mnogo godina kasnije uglazbio Aleksandar Simović.

Kad su čuvari reda došli do mene, kapetan je intervenisao: „Obustavi. On je moj šegrt!“

Bio je to pesnik Libero Markoni, Slobodan Marković, legenda Čubure.

Opasnost je prošla i uskoro smo sedeli za stolom. Libero se ubio ko lila i zaspao za stolom.

U „Šansi“ je bio fajront.

Ciganin „taksista za teret“, sa biciklom koji je radio na Kaleniću i poznavao Libera, ponudio se da ga preveze do kuće.

Jedva smo ga utovarili u trokolicu i sva trojica krenuli ka Liberovoj kući.

Otvorila nam je peta po redu Liberova žena. Nas dvojica smo ga pridržavali, a Zoki je zvonio na vrata.

„Gospođo, evo doveli smo vam muža!“

Gospođa Markoni bila je samo u spavaćici. Zalupila nam je vrata pred nosom i ljutito odbrusila: „Nije to moj muž!“

Opet smo utovarili Libera u trokolice i vratili se do „Zelengore“.

„Poslednja šansa“, noćobdijska oaza u urbanom Beogradu, zatvorena je.