Urbane legende

Nova priča Nebojše Jevrića: "Prvi pesnik"

pisanje, pero, hemijska — Izvor: Shutterstock

Prvi pesnik kojeg sam upoznao bio je Kerca. Ne znam da li je zaista pisao pesme ili se samo tako potpisivao, ali imao je onu mutnu iskru u oku koju imaju oni što veruju da mogu istinom da raznesu svet. Upoznali smo se jedne večeri u kafani „Zora“, kad su svetla već počela da trepere, a kelneri gubili strpljenje.

Pili smo loš vinjak kao da će nestati sa lica zemlje. Kerca je govorio o nekakvom manifestu koji niko nikad nije pročitao, a ja sam klimao glavom. Onda je, iz čista mira, ustao, naslonio se na vrata pa ih svom snagom iščupao iz šarki. Pao je zajedno s njima i smejao se kao dete. Izleteo je napolje ostavivši mi osmeh, prašinu i – naravno – račun.

Platio sam ćutke. Nije bilo prvi put da sam ostao sam u kafani, ali prvi put sam bio besan i pijan u isto vreme. Sutradan, pred fajront, ušao sam opet u „Zoru“. Seo za isti sto i, kad su poslednje mušterije počele da se razilaze, izveo sam malu osvetu – ukrao sam jednu stolicu. Bila je stara, klimava, ali nosila je u sebi težinu svih poraza, svih neplaćenih računa i mamurnih ispovesti.

Išao sam tako, sa stolicom na ramenu, Čika Ljubinom ulicom. Vetar je bio blag, jesenji. Taman sam pomislio da sam lud kada sam ih video. Ona i neki momak. Držala ga je pod ruku, ali nije izgledala kao da pripada bilo kome.

Zastali su, a ja sam spustio stolicu. Pogledala me je direktno u oči. Rekao sam:

„Hoćeš da sedneš?“

Momak se zbunio, nešto je promrmljao, ali ona je sela. Ja sam izvadio vinjak iz unutrašnjeg džepa mantila, pružio joj. Pila je bez pitanja. Onda sam seo na nju, onako kako samo pijanci i pesnici umeju da ne poštuju granice.

Poljubio sam je. Toplo, bez rezerve.

„Hoćeš li sa mnom?“, pitao sam.

„Hoću“, rekla je.

Ostavili smo stolicu na trotoaru kao spomenik slučajnosti i zaputili se ka mojoj sobi u Knez Mihailovoj. Bila je mala, sa pogledom na krovove i senke. Vodili smo ljubav kao da se znamo celog života. Tiho. Bez obećanja.

Nakon toga je ležala na mom krevetu, pokrivena starim ćebetom. Gledala me je kao da traži neki odgovor.

„Kako se zoveš?“, pitao sam.

Nasmejala se.

„Nije biznisa ti“, rekla je.

I nije bilo.

Ujutru je otišla pre nego što sam se probudio. Nije ostavila poruku, ni broj, ni ime. Samo miris vinjaka na jastuku i trag ruža na čaši iz koje nikad više nisam pio.

Nikad je više nisam video.

Nekad, kada me vetar pogodi pod pravim uglom, pomislim da bih je prepoznao i da prođe pored mene. A možda i ne bih. Možda je bila samo još jedan pesnički stih koji se desi kad ne pišeš.

Kerca nikad više nisam sreo. Ali u kafani „Zora“ i dalje fali jedna stolica. I niko ne zna zašto.

Priča Nebojše Jevrića - "Kletva"