Život
10.05.2024. 14:00
Dragan M. Milošević

Heroine Srbije

Najmlađa PRELEPA SRPSKA KRALJICA krunisana na Uskrs - da li znate njeno ime?

crkva
Izvor: Shutterstock

Imala je samo pet godina, a u miraz je donela sve vizantijske teritorije do linije Ohrid-Prilep-Štip.

Vizantijska princeza Simonida, ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa, postala je na Vaskrs 1299. godine najmlađa srpska kraljica kada je u Solunu, prilikom zaključivanja mirovnog sporazuma između Srbije i Vizantije, darivana za ženu srpskom kralju Milutinu, kao garant mira i prijateljstva između dve države.

Simonida je rođena u Konstantinopolju (Carigrad) 1294. godine, i bila je jedina ćerka vizantijskog cara, koji je sa svojom suprugom, caricom Irinom Monferatskom, imao i dva sina. Udaja maloletne princeze za slavnog srpskog kralja, koji je tada imao 44 godine i već odraslu decu iz prethodna tri braka, na najbolji način ilustruje snagu tadašnje srpske države i strahopoštovanje koje je čak i moćna Vizantija iskazivala prema kralju Milutinu.

Naime, kao izrazito sposoban vladar, Milutin je od početka svoje vladavine veoma ojačavao srpsku državu, kako na unutrašnjem planu, kroz unapređivanje privrede, podizanja saobraćajne infrastrukture, izgradnju naselja, zgrada i crkava, kroz razvoj prosvete i kulture, tako i na spoljnjem planu, kada je sa odlično obučenom, osnaženom i opremljenom vojskom postao najsnažnija armada na Balkanu.  

Simonida
Izvor: YouTube/ScreenshotFreska sa likom Simonide u manastiru Gračanica

Iz dana u dan kralj Milutin je proširivao i učvršćivao teritoriju srpske države najviše ka jugu, na račun Vizantije i Bugarske. Srbija je tada bila centar civilizacije, imala je nadmoć nad Carigradom i Trnovom.

Godine 1282. kralj Milutin je osvojio Skoplje i zavladao celom Vardarskom dolinom preteći osvajanjem novih teritorija na području današnje Grčke i Južne Bugarske. U nemogućnosti da mu se suprotstavi vizantijski car Andronik II slao je čak pet emisarskih timova u Srbiju nudeći Milutinu mir i pregovore o uspostavljanju prijateljstva. Put do primirja bio je vrlo težak i veoma dug.

Srpske velmože, okuražene velikom moći Milutina i srpske vojske, kao i Milutinova majka, mnogo voljena u srpskom narodu, kraljica Jelena Anžujska, bili su protiv mira sa Vizantijom, tj, bili su za dalja srpska osvajanja. Na drugoj strani i vizantijski car je imao opoziciju svom predlogu mira koji je uputio Srbiji, a koja je uglavnom dolazila od vrha sveštenstva.

Naime, carigradski patrijarh i većina arhijereja, smatrali su da bi brak između Simonide i Milutina bio u suprotnosti sa crkvenim kanonima jer je Milutin mnogo stariji od Simonide i već je imao tri braka za sobom. No, ipak je presudila bojazan Cara od Milutina i moguće srpske ofanzive, pa su iz Carigrada stalno podsticani mirovni pregovori koji će biti uspešno završeni na Vaskrs 1299. godine u Solunu.

Domaćin svečanog skupa bio je vizantijski car, srpski svatovi su dočekani uz veliko gostoprimstvo, a mirovni sporazum su potpisali kralj Milutin i car Andronik. Srbiji su sporazumom "prepuštene“ već od Milutina osvojene vizantijske teritorije sve do linije Ohrid-Prilep-Štip, kao miraz za udaju princeze.

Bio je to način da se sačuva ugled vizantijske države i njenog cara, a ustvari je time potvrđeno da je Vizantija nepovratno izgubila ceo prostor Vardarske doline i severne Albanije. Potpisivanjem sporazuma i udajom Simonide zaustavljene su dalje aspiracije Srbije na račun Vizantije.

Brak između kralja Milutina i Simonide tako je postao prvi i jedini brak između jednog srpskog vladara i ćerke nekog od vizantijskih careva, koji su inače uvek bili prvi među vladarima u celoj hrišćanskoj Vaseljeni.

Simonida je iz Soluna dovedena na srpski kraljevski dvor gde će biti podizana i vaspitavana do svoje 12. godine, perioda propisanog Sporazumom a i uobičajenog u tadašnjem vremenu, kada se smatralo da je u stanju da obavlja bračne dužnosti. O ovom braku, koji trajao duže od 20. godina, ima malo podataka. Taj brak svakako nije mogao biti najsrećniji, pre svega zbog ogromne razlike u godinama.

Iz ugla današnjeg vremena on bi se mogao tretirati skandaloznim i nedopuštenim, ali u tom vremenu on je bio moguć, jer je to bilo vreme burnih nastajanja i nestajanja država i vojski, među dinastičkih i unutar dinastičkih sukoba, pa su i sudbine određenih ljudi bile žrtveno vezane za te intenzivne i česte procese. Darivanjem svoje ćerke car Andronik II je očekivao veliku korist za Vizantiju i svoju dinastiju.

Simonida
Izvor: YouTube/ScreenshotFreska sa likom Simonide u manastiru Gračanica

Ali, možda i najveću korist ot toga je očekivala Simonidina majka, carica Irina Monferatska. Ona se nije slagala sa suprugom pa se vrlo brzo odvojila od njega i prešla je da živi u Solun kako bi bila bliže ćerki i zetu. Svog zeta je narodski rečeno "okivala zlatom“, na sve načine pokušavala je da mu se dodvori, slala mu je najvrednije poklone, hvalila ga na sva zvona. Želela je da preko moćnog kralja Milutina obezbedi vizantijski presto jednom od svojih sinova jer se plašila da će presto doći u ruke carevom sinu iz prvog braka, koji je imao pravo prvenstva.

Bila je svesna Milutinove sve veće moći pa je priželjkivala da on postane vladar i Vizantije. Tog njenog stalnog dodvoravanja Milutinu plašio se i sam car, jer se bojao da će Milutin prekršiti primirje i ipak napasti Vizantiju. Carica je po svaku cenu želela da obezbedi sinove prestolom pa je čak razmišljala da bi oni mogli biti preko kralja Milutina i Simonide i na prestolu Srbije. Ali u svemu tome, uprkos dobrom odnosu Milutina i Simonide, dve stvari su joj bile nepremostive prepreke.

Prvo, Milutin se obavezao Deževskim sporazumom iz 1282. godine da će nasledstvo krune ostaviti potomcima brata Dragutina a 1309. godine dobio je i novog, vanbračnog sina Stefana, budućeg kralja Stefana Dečenskog. I drugo, kada je Simonida odrasla pokazalo se da je nerotkinja, što je i samu Simonidu veoma pogađalo.

Godine 1317. Simonidina majka je umrla u Drami (Trakija). Simonida je organizovala sve što je bilo potrebno za dostojnu sahranu u Carigradu. Predanje kaže da je skrhana bolom za majkom i svesnošću da je nerotkinja, htela da trajno ostane u Carigradu. Kada je Milutin iz Srbije poručio da se ona mora vratiti, i ako to car ne učini, da će zaratiti sa Vizantijom, Simonida se zamonašila, jer je smatrala da joj muž bez dece nije perspektiva već da joj je sudbina manastir.

Kralj Milutin je ubrzo poslao svoje ljude po nju u Carigrad, a kada se ona usprotivila, njen polubrat Konstantin Paleolog strgao joj je monašku odeću, obukao ju je u svetovnu, i vratio je Simonidu u Srbiju. Kada se vratila imala je 22. godine. Nikada ni ranije nije izražavala mržnju prema Milutinu, a sada ga je veoma odano i verno služila. Kada se Milutin kasnije razboleo nije se odvajala od njega. Iskazivala je veliku brigu o njemu, služila ga tako da su se svi ponosili sa svojom kraljicom.

Veliki kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321. godine posle čega se Simonida vratila u Carigrad. U 27 godini, skrhana bolom bez muža i dece, obući će opet monašku odeću i ostaće u manastiru Svetog Andreje do kraja života, posvećujući svu svoju ljubav Bogu.

Čim je čula da je kralj Milutin proglašen za sveca, a to je bilo dve i po godine po njegovoj smrti (1324), Simonida je poslala u Srbiju skupoceno kandilo i zlatootkani pokrov za njegovu grobnicu.

Simonida je bila i ostala ličnost koja na najdrastičniji način simbolizuje tadašnje vreme, odnosno simbolizuje žrtvenu ulogu deteta, njegovu lepotu i neprirodno korišćenu mladost, ali ona je nesumnjivo i simbol odricanja, posvećivanja i uzvišenosti.

Ta njena autentična i teška sudbina najmlađe srpske kraljice, bila je inspiracija delima mnogih srbskih umetnika. Njenoj lepoti su se divili svi koji su je videli, od vladara i vojskovođa do velmoža i narodnih masa, pa je i logično što je Simonida u našem narodu bila i ostala simbolom lepote, čednosti i tragičnosti mlade devojke u vrtlozima međudržavnih i međudinastičkih događanja.

O njoj su u Srbiji ispisane mnoge priče, ispevane i izrecitovane divne pesme, izrađene vrhunske slike i freske. Freska srpske kraljice Simonide koja se nalazi u manastiru Gračanica smatra se jednom od najvrednijih fresaka srpskog srednjevekovnog slikarstva. Nažalost ta freska je delimično oštećena, pošto su na njoj uništene Simonidine oči, ali i sa tim oštećenjem to je delo od posebne nacionalne vrednosti.

Slavni srpski pesnik Milan Rakić posvetio je 1907. godine svoju čuvenu pesmu kraljici Simonidi, a Milutin Bojić o Simonidi inspirativno piše u svojoj poznatoj psihološkoj drami "Kraljeva jesen“.

Po Simonidi nosi naziv i Asteroid 1675 koji je otkrio srpski astrolog Milorad Protić. Prelepa i najmlađa srpska kraljica, Simonida Nemanjić, umrla je kao monahinja u Carigradu posle 1345. godine.

SIMONIDA

Iskopaše ti oči, lepa sliko!

Večeri jedne na kamenoj ploči,

Znajući da ga tad ne vidi niko,

Arbanas ti je nožem izbo oči.

 

Ali dirnuti rukom nije smeo

Ni otmeno ti lice, niti usta,

Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,

Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

 

I sad u crkvi, na kamenom stubu,

U iskićenom mozaik-odelu,

Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,

Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

 

I kao zvezde ugašene, koje

Čoveku ipak šalju svetlost svoju,

I čovek vidi sjaj, oblik, i boju

Dalekih zvezda što već ne postoje,

 

Tako na mene, sa mračnoga zida,

Na iščađaloj i starinskoj ploči,

Sijaju sada, tužna Simonida, –

Tvoje već davno iskopane oči!

 

Milan Rakić

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
21°C
24.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

OI 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Euro 2024

Vidi sve