“Berta“ i “Pera“ kao uvod u “Vojka i Savla“

Kako navodi Čedo Grbić, kako je i priličilo u ono vrijeme, simpozijum je imao vrhovno pokroviteljstvo. Nominalno na čelu organizacionog odbora je, uz Grgu Novaka, predsjednika Akademije, bio predsjednik Sabora Jakov Blažević, a jedan od članova, prvi po abecedi, Vladimir Bakarić.

Na skupu su govorili Branko Sučević, Milan Radeka, Nikica Rapajić, tada predsednik “Prosvjete“, Bogdan Stojsavljević, poratni predsednik “Prosvjete“, Stanko Ćanica Opačić, Stanko Korać, Gojko Nikoliš, Mile Dakić, Đuro Zatezalo, Dušan Korać, Đuro Stanisavljević i ostali. Rukovodstvo “Prosvjete“ je tada otvoreno propagiralo stvaranje od Petrove gore centralnog memorijalnog kompleksa partizanskog rata i revolucije, ako ne na nivou Jugoslavije, a onda svakako na području SR Hrvatske.

Nikoliš je na Simpozijumu govorio o “Značaju i osobitostima zdravstvene službe u Petrovoj gori za vrijeme NOR“, ali je pažnju privukao “prozivanjem“ Franje Tuđmana, koji tek što je objavio knjigu “Velike ideje i mali narodi“. Nikoliš je ocenio Tuđmanovu knjigu kao “izazov osporavanju doprinosa kraja oko Petrove gore NOB-u“. Tuđman je odmah 16. decembra u “Vjesniku“ odbacio takvu ocenu i zatražio gde se mogu u njegovoj knjizi naći argumenti za takve ocene.

Nikoliš je odmah naveo nekoliko takvih mesta, počevši od Tuđmanove ocene da je “razmjerno znatno veće sudjelovanje srpskog pučanstva u Hrvatskoj u NOB-u bilo uvjetovano time što je ono okupaciono-kvislinškom politikom bilo i fizički ugroženo“, odbacujući takvu vrstu nacionalističkog nadmetanja. Zatim je naveo indeks knjige gde je navedeno da je Ante Pavelić bio “hrvatski političar i publicist, osnivač i šef ustaškog pokreta, poglavnik NDH“.

“Neshvatljivo je da se u jednoj knjizi koja izlazi u SFRJ može prešutjeti istina da je Ante Pavelić bio, prije svega, ratni zločinac, a da mu se daje atribut ’hrvatskog’ publiciste i političara“, prokomentarisao je Nikoliš.

Tuđman je opširno obrazložio svoje stanovište, ali je uredništvo “Vjesnika“ ocenilo da je on promašio temu debate i odlučilo da raspravu okonča. U polemiku se kratkim tekstom uključio dr Miloš Žanko koga je Tuđman pomenuo u svom odgovoru o indeksu imena, te je naveo da je Nikoliš Tuđmanov nacionalizam doveo do “proustaškog koketiranja“, kako je to ovih dana “iz unitarističkog bezdana žankovizma prilijepljeno i mnoštvu hrvatskih intelektualaca“. Tuđman je u to vreme bio isključen iz SK Hrvatske, a član CK SKJ dr Miloš Žanko bio je kontinuirano napadan u Hrvatskoj kao unitarista. Dr Miloš Žanko tokom 1969. objavio je niz članaka u “Borbi“ u kojima je ukazivao da je nacionalizam u Hrvatskoj u usponu i ukazivao na odgovornost hrvatskog rukovodstva.

Uspon “maspoka“ i srpsko pitanje

Tako su se 16. decembra 1969. u Zagrebu sastala rukovodstava CK Hrvatske i CK Srbije, a Žankovi članci zauzeli su centralno mesto u tim razgovorima. Članci su izazvali ogorčenje u Zagrebu i, po mišljenju Mike Tripala, “ohrabrivali aktivnost unitarističkih, etatističkih i antireformskih snaga u Hrvatskoj“.

Pored toga, hrvatsko rukovodstvo oštro je kritikovalo centralizam i savezne organe koji su “sputavali republički razvoj i štetili mu“. Kao posebno važan problem u odnosima Srbije i Hrvatske predsednica CK SK Hrvatske Savka Dabčević-Kučar navela je status Jugoslovenske investicione banke i Geneksa “koji su stvarani državnim kapitalom svih, a u razdoblju jačanja republičkih državnosti stavljeni su prije svega u funkciju razvoja privrede Srbije“.

“Geneks je lociran u Srbiji, ondje je najveći dio njegovih ulaganja, i u Hrvatskoj se stvorilo mišljenje da to nije u redu“, upozorila je ona.

Kako je nastao tekst "Vojko i Salve“ - lažni špijunski triler o narodnom heroju

Razbijanje Jugoslavije

Razbijanje Jugoslavije

Život 10.10.2023. 16:00

Kako je nastao tekst "Vojko i Salve“ - lažni špijunski triler o narodnom heroju

Sve to bila je u stvari platforma za kasnije čuvenu 10. sednicu CK SK Hrvatske koja je održana u januaru 1970. godine i koja je bila početak “Hrvatskog proleća“. Glavni protagonisti te politike bili su Savka Dabčević-Kučar i Miko Tripalo. Bio je to reformistički pokušaj hrvatskih komunista koji je insistirao na snažnoj republičkoj afirmaciji, što je dalo osnovu da se sve to brzo pretvori u nacionalizam. Tako se u veoma oštroj formi postavilo pitanje položaja Srba u Hrvatskoj i uznemirilo Srbe kojih je tada u Hrvatskoj bilo oko 600 000.

Na zatvorenoj sednici Izvršnog komiteta CK SK Hrvatske, koja je održana 4. jula 1971. i na kojoj je učestvovao Josip Broz Tito, prvi put su osuđena “nacionalistička zastranjenja“ rukovodstva hrvatskih komunista. Pošto se rukovodstvo SK Hrvatske nije distanciralo od nacionalističke politike, na sednici Izvršnog komitata SKH, 30. novembra i 1. decembra 1971. u Karađorđevu, ostavke je podnelo celokupno hrvatsko rukovodstvo na čelu sa Savkom Dabčević-Kučar i Mikom Tripalom. Na sednici CK SKJ, održanoj 1. i 2. decembra 1971, za novog predsednika Centralnog komiteta SK Hrvatske izabrana je kasnija predsednica jugoslovenske vlade Milka Planinc.

Operacija “Berta“ protiv “Pere“

Ovi događaji bili su okvir u kojem se vodila tajna akcija nadzora i prisluškivanja Margo i Gojka Nikoliša pod šifrom “Berta“, što je bilo ime za Margo, dok je general Nikoliš bio “Pera“. Potpukovnik A. V. koja je radila u Upravi bezbednosti SSNO, bila je direktno zadužena za dosije “Berta“, kako se zvala višedecenijska operacija praćenja Margo i Gojka Nikoliša. 

U beleškama za referisanje Titu od 30. novembra 1969. general Mišković je kao tačku 14 naveo “Ruso/Francuzi/: ’Mond’ i napad na Jugoslaviju i igra. Šta stoji iza provala ? Izgleda Rusi Francuzima dali podatak. Zašto, u kom cilju ? A kako su Rusi došli do podatka, ko je to kod nas provalio? To moramo raščistiti.“

Reč je ovde o “Aferi Ruso“, nazvanoj tako po Eženu Rusou, sekretaru francuskog vojnog izaslanstva u Bukureštu koji je 1969. uhapšen jer je za novac predavao tajne rumunskoj obaveštajnoj službi. Prema svedočenju ambasadora Danila Milića, koji se u to vreme nalazio na službi u Parizu, Ruso je priznao da je to isto radio i u drugim mestima svog službovanja, Beogradu i Alžiru, pa se tako Jugoslavija našla na tapetu.

A. V. je 24. aprila 1971. predala materijal o Gojku i Margo Nikoliš. Tada je napisala: “Obrada za generala Gojka Nikoliša od 22. januara 1971. za državnog sekretara. Ova obrada ne sadrži podatke o dr Žanku jer je to od mene sve izuzeto i dato potpukovniku Nikoli Živkoviću koji je lično obrađivao za generala Miškovića. To mogu potvrditi ppuk. Begović Miloš, kap. Ljuština Pavle i ostali drugovi iz prislušnog centra koji rade na ozvučenju Nikoliševih. Isti je slučaj sa podacima i ozvučenjem Danila Udovičkog. Naime, ppuk Živković radio i predavao generalu Miškoviću.“

Margo u demonstracijama 1968.

U materijalu koji ima 18 stranica nalaze se kao prilog Nikoliševo pismo Krsti Crvenkovskom od devet stranica. Pismo je u stvari dobijeno prisluškivanjem, pa je A. V. napravila ogradu dodajući da je to prva verzija pisma koja je pretrpela izmene, ali se ne zna koje. Uz ovaj obimni materijal, postoje i drugi manji prilozi koji se odnose na kuće, imanje, organizovanje praćenja. Sve to bilo je osnova za pisanje teksta “Vojko i Savle“.

U osnovnom materijalu počinje se od Nikoliševe supruge Margo Anžujske “nad kojom Uprava bezbednosti JNA, zbog njene obaveštajne aktivnosti vodi “predmet u radu“. Počinje se od toga da su ranije obrade o njenoj “obaveštajnoj aktivnosti“ potvrdile da je ona “obaveštajac“ i da ima širok krug informisanja kroz društveni položaj generala Nikoliša.

Kao prvi dokaz obaveštajnog statusa Nikoliševe supruge navode se i ove njegove reči: “Nemoj mi ti uvek nekakve tvoje norme nametati, uvek me pritiskaš, godinama i stalno me gnjaviš da treba da budem borben, da imam više hrabrosti, više kuraži. Pusti me na miru već jednom. Nikada nisi imala razumevanja, nikada ni u odnosu sa strancima i diplomatama… Kada ti kažem da je zabranjeno imati direktne veze s diplomatama i strancima i kada ti to ja već 15 godina govorim, ti uvek to provališ i legalizuješ svoj poseban stav, a meni samo to treba da stave pod nos i ja sam mat, potpuno u mat poziciji, jer ništa ne mogu da uradim. Ja mogu samo da kažem: ’Drugovi, verujte mi ja s tim nemam ništa, ja sam potpuno čist’, ali to mi neće niko verovati kada u mojoj kući svakodnevno defiluju stranci.“

Na ovo Margo kaže: “Ja mislim da je to falš što oni to insistiraju, to je toliko odvratno, to je ponižavanje ljudi, da se ljudima zabranjuje i da se jednom starom komunisti zabranjuje da se vidi sa strancima - iz straha da će špijunirati svoju zemlju… Ako bi mene francuska policija smatrala sumnjivom da sam špijun druge zemlje, ja bih im raspalila dva šamara, pa makar mi odsekli glavu.“

Zatim se prelazi na njeno držanje tokom studentskih demonstracija 1968. gde je “obilazila skupove, fotografisala događaje, vodila razgovore, nosila hranu studentima na Filozofski fakultet“. Zatim se navodi: “Ona je od prvog dana bila u kontaktu s najekstremnijom grupom na Filozofskom fakultetu na čelu sa Vladom Mijanovićem, koji je sve do hapšenja bio redovni posetilac kuće generala Nikoliša, a čijem je suđenju u Okružnom sudu jednog dana i lično prisustvovao general Nikoliš. Po izricanju presude, Margo je slala pakete Mijanoviću u zatvor, razume se, sa znanjem generala Nikoliša“. Ona je čak napisala i “poemu“ tim povodom, čiji je jedan deo posvećen Vladi Mijanoviću.

“Ova ’poema’ i razgovori koje ona vodi sa generalom Nikolišom - pružaju puno dokaza o tome kako ona podstiče generala Nikoliša, vređa ga, naziva kukavicom, govori da on njoj ne imponira ako se ne bori, da je sa svojim drugovima umoran, izgubio revolucionarno obeležje, da treba da se stidi poginulih koji su pali za stvar socijalizma, itd, itd...“, navode autori materijala.

Nikoliševi i pobunjenički trio: Vlada Mijanović, Danilo Udovički i Ljubiša Ristić

Navodi se da je Margo, radi suprotstavljanja “akciji SK na Beogradskom univerzitetu“, angažovala studenta arhitekture, Danila Udovičkog, pa je “evidentno“ da je on, po nagovoru Margo Anžujske, “išao kod Koče Popovića, Marka Nikezića i Svetozara Vukmanovića s ciljem da ispita njihovo mišljenje u vezi sa merama koje su preduzimane prema ekstremnim elementima. Udovički je lično pisao letke koji su osvitali na Filozofskom fakultetu, a delovali su vrlo efektno jer je on arhitekta za enterijer“.

Danilo Udovički je sin španskog borca i poznatog diplomate, Lazara Udovičkog. Doktorirao je na čuvenom institutu MIT i trenutno je profesor na Univerzitetu Teksas. Godine 1973. uhapšen je u Beogradu pod optužbom za “neprijateljsku delatnost protiv Jugoslavije” i u Centralnom zatvoru u Beogradu, a potom u Zabeli odležao je dve godine. Od 1977. živi u SAD.

Mijanović je bio prvi koji je u Jugoslaviju doveo nemačke “Zelene“, Petru Keli i Gerda Bartijana i bio prvooptuženi na “šou-procesu” beogradskoj “šestorici” (udruživanje radi neprijateljske delatnosti) koji je počeo 5. novembra 1984. i koji je imao poseban značaj u predvečerje kraja Hladnog rata, o čemu je 3. decembra. 1984. pisao “Njujork tajms“: “Ali, ovo (suđenje) se ne održava ni u Pragu ni u Varšavi, već u Beogradu. Njegovo značenje se upravo tu i krije - to je test za uverenje da Jugoslavija ima različitu, manje rigidnu formu komunizma.“

Posle hapšenja i suđenja, Vlada Mijanović živeo je u SAD, ali bez papira, ilegalno. U Americi je bio u kontaktu sa saborcem iz 1968. Danilom Udovičkim. Kada je došao u Beograd, bio je često u pozorištu KPGT kod Ljubiše Ristića. Viđao sam ga tu, ali i u gradu. Nekoliko puta sam pokušavao s njim da pričam o odnosu s Margo i Gojkom Nikolišom, ali on je odlučno odbijao svaki razgovor na tu temu.

Bio je tri puta u zatvoru i nije verovao nikome, a i u Beogradu je bio bez dokumenata, pa je bio na mukotrpnom putu da ih se nekako domogne. Išao je često na Kosovo noseći pomoć za Srbe sa Kosova. Zadržao je temeljno nepoverenje prema svemu što je ličilo na kapitalizam, novac, dolar, slavu… Preminuo je u Beogradu 2021. godine.

Ljubiša Ristić, koji je 1968. bio u redakciji “Studenta“, seća se da je jednom, zajedno sa Danilom Udovičkim posetio Gojka Nikoliša.

“Mi smo kao urednici štampali ’Student’, ali pojavio se problem kako da ga distribuiramo u Zagrebu, jer nam je to bilo onemogućeno. Mislio sam da uzmem kola svoga oca. Ali, onda sam se setio da je on general i da bih mu naškodio kada bi me zaustavila policija i kada bi ispalo da se kolima generala JNA prevoze subverzivni materijali. Danilo je jedne večeri rekao da zna kako ćemo da rešimo problem. Pozvao me je da idem s njim. Otišli smo pravo kod Gojka Nikoliša. Ispričali smo mu problem i on je pristao da nam plati rent-a-car. Tako smo rešili ovaj problem“, ispričao je Ristić. 

Pismo Crvenkovskom: Nepotrebne pouke Srbima u Hrvatskoj

Nikoliš je pismo Krsti Crvenkovskog dugo pripremao. Crvenkovski je, inače, bio predsednik CK SK Makedonije i glavni partijski nosilac obračuna sa Aleksandrom Rankovićem. Kada je Nikoliš napisao pismo, konsultovao je prijatelje kojima ga je davao na čitanje. Jedan od njih bio je takođe španski borac, Vlajko Begović, koji ga je upozoravao na opreznost. Njemu je govorio da ne može da spava.

“Polemišem, Boga ti, celu noć s Bakarićem, Tripalom i Savkom, a šta to meni treba? Hoću jednom da kažem svoje mišljenje i posle toga tačka, a to izlazi iz čitave moje strukture ličnosti, pa hoće li uvažiti to - hoće, ako neće - neće, ali ja sam svršio svoj posao.“

Nikoliš reaguje na izlaganje Krste Crvenkovskog na tribini političkih i javnih radnika u Zagrebu 25. novembra 1970. Ovakvo zakašnjenje Nikoliš objašnjava željom da bude siguran da štampa nije pogrešno prenela tvrdnje Crvenkovskog, među kojima je i ona da “nijedna republika ne želi, u interesu viših ciljeva, da bude otcepljena od nacionalnih državnosti“, ali pošto se to nije dogodilo, Nikoliš “upućuje nekoliko pitanja“ u veoma oštrom tonu.

Prvo je: “Šta Vas je ponukalo da srpskom narodu u Hrvatskoj dajete pouke o tome kakvo treba da bude njegovo ponašanje naspram hrvatskog naroda ? Šta ste Vi to našli u njegovom dosadašnjem ponašanju? Molim da tačno kažete ko, gde i kada? Šta Vam nagoveštava da bi Srbi u Hrvatskoj mogli biti angažovani na negiranju hrvatske državnosti? Da li ste voljni da Vaše izlaganje koje ste održali 25. 11. ponovite u onim komunama u Hrvatskoj u kojima žive Srbi u pretežnoj većini? Naime, kada se već govori o tako ozbiljnim stvarima kao što su perspektive jednog naroda, bilo bi korektno, čak i jedino korektno, da on te perspektive sluša iz vaših usta, a ne da ih saznaje iz novinskih informacija. I ne samo da sluša, jer koliko je meni poznato, srpski narod u Hrvatskoj imao bi ponešto i Vama da kaže.“

U novije vreme objavljuju se koncepcije o položaju Srba u Hrvatskoj, koje su sasvim problematične vrednosti, a koje u srpskom narodu Hrvatske izazivaju znatno nespokojstvo. Sve te koncepcije uglavnom su na liniji jedne hrvatske plejade nosilaca nacionalizma.

Nikoliš se usprotivio Bakarićevoj oceni da su problemi i hrvatski nacionalizam samo “pjena koju izbacuju na površinu u biti pozitivni procesi“. “Ko će pre stići do cilja, da li će to biti proces razrešavanja protivurečnosti ili će “pjena“ prekriti sve i ugušiti život? Idejna konfuzija, imobilizam i paraliza većeg dela komunista danas su, po mome osećanju, dublji, veći i opasniji nego ikada za ovih 50 godina naše istorije“, zaključio je Nikoliš.

On se već ranije sukobio sa neformalnim hrvatskim liderom, dr Vladimirom Bakarićem. Nikoliš se na sastanku s generalima u Državnom sekretarijatu za odbranu, koji je vodio Bakarić, usprotivio Bakariću, zajedno sa admiralom Matom Jerkovićem. On je zatim o Bakariću, kako se navodi u dosijeu, govorio: “To je tuga i žalost. Bakarić je jedno veliko ime, koga sam poštovao kao marksistu. Bakarić je neosporno znalac marksizma, posebno ekonomske teorije u marksizmu. Samo, on poslednjih godina postaje konfuzan u načinu izražavanja, kada daje izjave, kada govori. To sve vrvi od protivurečnosti, a to je zato što je izgubio jasnu moralno-političku podlogu. Taj gubitak podloge jeste gubitak istinske komunističke podloge, zašto je prešao na, nama tuđe, nacionalističke pozicije. On je u stvari incijator i Deklaracije i svega toga.“

Nikoliš se posebno osvrnuo na tvrdnju Crvenkovskog da “nema viših ciljeva kojima bi se iole mogli podrediti nacionalni interesi republika“.

U njemu Nikoliš citira članove Krivičnog zakonika i pita protiv koga su oni namenjeni? “Zar samo protiv jednog studenta Beogradskog univerziteta koji je, pored ostalog, želeo da se na ovaj način suprotstavi agesiji Amerikanaca na Kambodžu? (Misli na Vladu Mijanovića). Zar samo protiv onih koji podmeću plastične mine na železničkim stanicama i u bioskopima? A zašto se toleriše da u jednoj od vaših, naših republika, veoma moćan potencijal štampe i RTV evo već dve godine ispaljuje plotune političkih mina punih otrova preuzetog iz radionice Ante Starčevića, Josipa Franka i još nekih ideologa nacionalne mržnje. Kada bi u ovoj zemlji bila dosledna zakonitost, onda bi se članom 118. i 119. morali da zamisle, zaustave i ustuknu brojni red, đerdan: Šegedin, Šibl, Baće i njihovi trabanti“, napisao je Nikoliš.  

Nikoliš na kraju traži da se sazove sednica Izvršnog biroa na kojoj bi se na dnevnom redu našla tačka: Idejno-politički problemi u vezi sa razvijanjem ravnopravnosti u međunacionalnim odnosima.

Atentat na kralja Aleksandra biće obeležen premijerom filma

"Pucnji u Marseju"

"Pucnji u Marseju"

Scena 22.09.2021. 22:05

Atentat na kralja Aleksandra biće obeležen premijerom filma