Istorija noćnog života Beograda

Mnogi svetski mediji pišu o ludom noćnom životu u prestonici Srbije. Beograd je, kada je reč o provodu, gotovo na vrhu svih lista. Splavovi, kafane, barovi, klubovi... Ovo je grad koji ima dušu, a mnogi turisti dolaze da bi je bar nakratko osetili.

Boemski život ovog grada nije počeo sada, nije ni pre deceniju, već davnih šezdesetih godina prošlog veka. Beograd je u to vreme postao prva prestonica sa disko klubom, od Trsta pa do Vladivostoka. Iako grad živi svakog dana u nedelji, sada su u njemu neke nove generacije. Neka nova mesta, neki novi ljudi, nova muzika. Od šezdesetih godina pa do sada mnogo toga se promenilo, ali duh te ere još živi. Ipak, one čuvene, prve legendarne lokacije prethodnih decenija oblikovale su identitet ovog grada. Beogradska klupska scena 1970-ih i 1980-ih ostavila je neizbrisiv trag na kulturu, muziku i život grada. Ona je dokaz da Beograd nije bio samo još jedan običan i dosadan socijalistički grad.

Sve je počelo sa čuvenim Šećerom...

“Lude šezdesete! Ljudi su se oporavili od rata, Evropa uživa u ekonomskom bumu, a u Jugoslaviji komunizam počinje da popušta svoje krute i okrutne stege. Sve buja: ekonomija, naročito kultura, društveni život, turizam! Beograd doživljava malu renesansu.“ Ovako je 2022. godine govorio Lazar Šećerović, jedan od osnivača prve diskoteke na ovim prostorima koja je nosila naziv “Kod Laze Šećera“. Smešten u podrumu današnje kuće i muzeja Doma Jevrema Grujića, u Svetogorskoj ulici, 24. aprila 1967. godine otvorio se prvi disko klub na ovim prostorima.

“Sve stiže u Beograd. I najzad naša diskoteka! Prva, jedina, kultna! …Grad ludi za diskotekom!“, dodao je Šećerović.

Ova diskoteka bila je prava revolucija. Beogradska klupska scena ne postaje samo mesto zabave, već i odraz duha tog vremena i raznolikosti kulture. Ona je inspirisala generacije da kreiraju, izraze sebe i pridruže se muzičkoj revoluciji.

“Pravimo prava mala čuda. Lansiramo pop-art u Beogradu i Jugoslaviji, pravimo hepeninge i prve performanse, izložbe mladih slikara koji ne mogu da plate galerije, dozvoljavamo rok bendovima tzv. VIS-ovima, vokalno-instrumentalnim sastavima, da vežbaju kod nas jer im niko drugi zbog buke to ne dozvoljava“, prisećao se Laza Šećerović 2022. godine.

"Kultura otkazivanja“ – lov na veštice 21. veka

Moderni Salem

Moderni Salem

Život 30.07.2023. 15:10

"Kultura otkazivanja“ – lov na veštice 21. veka

Beograd je dobio svoj prvi disko čak deceniju pre otvaranja čuvenog “Studija 54“ u Njujorku, a u to vreme bili smo u rangu evropskih metropola. Osim Milana, Londona i Pariza, nijedan grad sem Beograda nije imao disko klub.

Slušali su se “Stonsi“, Erik Bardon, “Siluete“, “Iskre“... Čak je i srpska balerina Lokica Stefanović na podijumu diskoteke izvodila neverovatne koreografije. Koliko je ovo mesto od samog početka bilo kultno, dokazuju i posete mnogih svetskih zvezda. Od Lorensa Olivijea i Vivijen Li do Paka Rabana i Luja Armstronga.

Ovo mesto značilo je slobodu. Konačno je bilo dozvoljeno zabavljati se! Devojke nisu morale više da izlaze u pratnji momka ili brata. Uživale su u provodu, onako kako su želele. Mladići su se za disko oblačili po uzoru na “Stonse“, šili su košulje i nosili kravate. Svako je mogao da iskaže svoju ličnost onako kako je želeo.

Ipak, nije sve bilo tako idealno. Vreme je bilo takvo kakvo je bilo pa je diskoteka “Kod Laze Šećera“ nakon godinu dana zatvorena. Mnogi su smatrali da ovo mesto kvari naprednu socijalističku omladinu pa je, nakon što je bila zabranjena muzika, ukinuto i igranje. Nepotrebno je reći da je zbog toga usledio kraj ovog disko kluba.

Iako je diskoteka “Kod Laze Šećera“ bila prvo mesto takvog tipa na ovim prostorima, jedno dvorište na Vračaru je, nekoliko godina pre toga, “probilo“ rokenrol.

Krajem 1958. godine, u Molerovoj 33, otvorena je “Euridika“. Tako se zvala u večernjim satima, dok je preko dana nosila ime “Dadov“. Zbog čega je ona vredna pomena? Partija je u to vreme bila veoma rezervisana prema rokenrolu, zbog straha da zapadna muzika ne iskvari socijalističku omladinu.

Međutim, jedna kuća sa velikom baštom uspela je da probije taj strah. U “Euridiku“ su dolazili mladi, a često je umelo da se sedi i na travi oko podijuma za igru. To mesto bilo je prava oaza za sve ljubitelje muzike.

“Imao sam samo sedam ili osam godina kada je ’Euridika’ radila. Mogu slobodno reći da mi je čast što sam živeo u istoj ulici, samo nekoliko brojeva dalje. Sećam se da sam se često penjao na jedan zidić kako bih posmatrao nastupe rok grupa u tom dvorištu, poput ’Zlatnih dečaka’ i ’Crnih bisera’. Bio sam veoma mlad u tom trenutku, ali mi je sve to bilo fascinantno i danas se sećam svega kao da je juče bilo. Viđao sam momke i devojke kako plešu, svi mladi sedeli su na toj travi jer je sve uvek bilo puno. Oduvek sam želeo da budem sa te strane zidića“, priča za “Ekspres“ Peđa Cvetković, muzičar i bubnjar grupe “Alisa“.

Nego, da se vratimo sada na klupsku scenu Beograda. Prebrzi krah kultne diskoteke “Kod Laze Šećera“ nije bio dovoljan da se revolucije prekine. Otvoreni su novi klubovi koji su postali simboli te ere, obeležavajući vreme kad je noćni život Beograda bio kreativan i neprevaziđen.

Nakon što je njujorški “Studio 54“ doživeo veliki bum, i Beograd dobija svoj “Klub 54“. Sedamdesetih godina, u Ulici Svetozara Markovića na Vračaru, grad dobija pravo mesto za zabavu. Ono što ga je činilo prestižnim jeste kvalitetan muzički repertoar koji je obuhvatao sve žanrove, od diska do novog talasa i roka. Njegova unikatna atmosfera, sa svetlosnim efektima i dinamičnim enterijerom, stvorila je pravu raskoš klupskih doživljaja. U njemu su se organizovale tematske večeri, kao i nastupi popularnih muzičkih zvezda tih vremena.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka u prolazu između Terazija i Doma sindikata otvara se jedna od najpopularnijih diskoteka tog vremena – “Bezistan“. Ovaj disko klub imao je jedno pravilo koje se strogo poštovalo – Romima je zabranjen ulaz. Ispred ulaza stajali su redari pa ukoliko imate tamniji ten, bez objašnjenja biste dobili samo – “stop“.

“Bezistan“ je funkcionisao po principu “iz sobe u sobu“. Zidovi su bili ispunjeni grafitima i televizorima koji su emitovali spotove. Muzike je bilo za svakoga po nešto, od diska do roka.

“Legendarni koncerti na Hipodromu, 1981. godine, trajali su dva dana. Prvog dana svirali su ’Bijelo dugme’ i još neki bendovi, a drugog dana je prvi put svirao engleski kultni bend ’Ajron mejden’. Pre njih svirao sam ja, u bendu Slađane Milošević. Nakon toga, odveli smo članove legendarne grupe ’Ajron mejden’ da im pokažemo Beograd. Otišli smo na piće u ’Bezistan’, a sve vam je jasno kakav je to klub bio kada se ovom legendarnom bendu veoma dopao! Bili su iznenađeni time da u Beogradu postoji dobar noćni život“, priseća se Cvetković.

Zatim su usledile “Nana“ i “Duga“, najveće otkrovenje i prkošenje socijalističkom kultu poštenog rada koji se bazirao na ranom ustajanju i odlasku na posao.

Od samog početka “Nanu“ su pratile loše glasine jer se odatle nije izlazilo pre izlaska sunca. U ranim jutarnjim satima, ispred kuće na Senjaku, u čijem se prizemlju nalazi ovo mesto, sastajala su se dva sveta – oni koji žure na posao i oni koji se spremaju da pođu kući i leče mamurluk.

“Osamdesetih godina otišao sam u ’Nanu’ možda dva do tri puta. To je bilo šminka mesto, dolazila je estrada, fudbaleri... Nekada je ispred stajalo obezbeđenje, a na vratima se nalazila i špijunka kroz koju su gledali ko dolazi. Čini mi se da su jedno vreme postojale i članske karte, dres kodovi...“, kaže Cvetković za “Ekspres“.

Ono što je fascinantno jeste to da je “Nana“ jedini noćni klub tog vremena koji radi i danas. Samo što je sada odlazak tamo after aftera. Pre jutra se ne ide. Još uvek se susreću dva sveta – jedni na posao, drugi u kafanu. Prizemlje kuće na Senjaku možda je jedino prizemlje na svetu koje ima istoriju kakvu ima. U njemu je dolazilo do obračuna beogradskog podzemlja, ubistava, koncerata muzičkih zvezda. Koji još noćni klub može da se pohvali time da je u njega donet pehar koji je “Crvena zvezda“ 1991. godine osvojila kao evropski šampion? Zahvaljujući svojoj bogatoj istoriji i reputaciji, “Nana“ je ostala nezaobilazno mesto za izlazak u Beogradu. Makar i na after aftera.

Otvorena uglu Niške i Sredačke ulice, na Vračaru, “Duga“ postaje mesto iz kojeg retko ko izlazi pre zore. Radno vreme bilo je vrlo jednostavno – dokle god gosti imaju snage da piju. Nalazila se u podrumu, a enterijer su ispunjavali separei. Postavši jedno od omiljenih mesta za provod mladih, ovaj klub ostavio je neizbrisiv trag u noćnom životu Beograda.

“Duga“ je bila poznata po svojoj jedinstvenoj atmosferi, energiji i muzičkom programu koji je obuhvatao različite žanrove – pop, rok, elektronsku muziku i mnoge druge. Postala je simbol beogradskog noćnog života tokom osamdesetih godina i ostala upamćena kao mesto koje je obeležilo to vreme.

“’Duga’ je otvorena pre ’Nane’ i nju je obeležio di-džej Čupko. Tamo je uglavnom dolazila estrada, glumci.. Dolazili su Lepa Brena, Miroslav Ilić, Dragan Nikolić i mnogi drugi. Na ulazu se nalazila kamera i Čupko je na svom monitoru u diskoteci imao pregled ko ulazi. Kada se pojavi neka poznata ličnost, on bi prekinuo program kako bi je najavio. To najavljivanje specijalnih gostiju podizalo je atmosferu u klubu“, objašnjava Cvetković za naš list.

“Najviše se slušala pop rok muzika, ali bilo je i perioda kada su se mogli čuti domaći aktuelni hitovi pop, rok i folk muzike. Sve je to bilo u sklopu poznatih gostiju koji su u tom trenutku boravili u klubu. Kada smo jednom otišli tamo, Čupko nas je prepoznao na svom monitoru i u istom trenutku pustio “Sanju“, i tako nas najavio“, dodaje naš sagovornik.

Kroz ove klubove i mnoge druge, poput “Zvezde“ ili “Akademije“, Beograd je izrastao u mesto koje je disalo muzikom, kreativnošću i druženjem. I sada, nekoliko decenija kasnije, noćni život prestonice Srbije privlači more turista. Iako danas dominiraju splavovi, i dalje se u ovaj grad dolazi da bi se osetila njegova boemska strana i izlasci tokom cele nedelje. Ovde nije bitno da li je petak ili ponedeljak. Ipak, lepo je prisetiti se ili saznati kako je sve zapravo počelo. Nadajmo se da Beograd nikada neće izgubiti svoju dušu.